Прочитај ми чланакВучићеви опоненти (стварни или лажни, тј. они који имају задатак да га ојачају тиме што га нападају на начин који му овако или онако иде у прилог), поготово они евроатлантски оријентисани, воле да га пореде са Милошевићем, уз уводно акцентовање за обојцу заједничке аутократије, саможивости и нарцисоидности.
Да се у вези са реченим осврнемо на речи Милана Ст. Протића (уз напомену да мислим да је он искрен у вези са ставовима које заступа без обзира што се са њима у многоме не слажем): „У националној политици Вучић је веран следбеник Милошевићеве политике србокомунизма. Та накарадна и фабрикована верзија српства, креирана у главама аутора тзв. Меморандума САНУ, потом широко популарисана народу који о својој прошлости и својим историјским достигнућима ништа није знао, постала је неприкосновена националистичка потка и првом и другом“.
Међу сегменте те „националистичке политике“ спадају, како аутор сматра: „Република Србија и њена територијална целовитост, разбијање СФРЈ индуковано споља, Косово – јужна српска покрајина, антихрватство, антибошњаштво, антиевропејство; инсистирање на примени Резолуције 1244 (о Косову) СБ УН и одбацивање исте такве Резолуције СБ УН 827 (о формирању Хашког трибунала за бившу Југославију); негирање масовног злочина у Сребреници и других злочина почињених у српско име током ратова деведесетих; бомбардовање СР Југославије 1999. као акт агресије НАТО уз флагрантно кршење међународног права итд“.
Ех, да је стварно и доследно тако, Вучић би имао понешто светло у свом политичком опусу. Јер, ради се о НАТО лажима на рачун српског народа, против којих је нормално да се бори свако коме је стало до националних интереса. СФРЈ је уистину перфидно разбијена од стране евроатлантских центара моћи; Северноатлантска алијанса је извршила агресију на Србију 1999. са циљем окупације Косова и стварања на том делу српске земље албанске марионетске творевине. Никаквог геноцида у Сребреници није било. Хашки трибунал је лажна правосудна институција а заправо геополитичка инквизиција. Русија, о којој у свом тексту Протић такође говори негативно, уз све мане које има, Србима је кроз историју била (и остала) најнаклоњенија од свих великих сила.
Проблем је што актуелни српски председник све набројано само позерски осуђује или ако је за нас повољно као подржава, док је заправо прикривени сорошевац и НАТО квислинг. По делима треба судити а не по речима. Када се бавимо оценом историјске улоге оних који су по функцији коју су заузимали били прворазредни политичари, најпогодније је сагледати у каквим околностима се налазила нација онда када су преузели вођство, и у каквом стању су је оставили. Ако коза лаже, рог не лаже.
Поређења лидера из различитих периода су незахвална због другачијих геополитичких, идеолошких и генерално вредносних, економских, идентитетских и свих других елемената контекста у којима су деловали. Не постоји, примера ради, исти основ да се критикује дефицит демократске културе, свести о грађанским правима, приврженост изворном српском идентитету, Слободана Милошевића, политичара формираног и системски позиционираног у доба тоталитарног бољшевизма (у титоистичкој варијанти), односно Александра Вучића, који је политички поникао у време обнове вишепартизма и номиналног успостављања демократског поретка, те каквог-таквог националног отрежњења Срба.
Непримерено је – узмимо у обзир даље пределе и (асиметрично) времена да би боје схватили о чему се ради – у том погледу да поредимо Ивана Грозног и Бориса Јељцина, те да констатујемо да је последњи био „бољи“ државни првак, јер никога није набио на колац. Једно је 16. а друго 20 век, са свим оним што се сматра (не)нормалним у једном или другом добу!
Но, зато мирне душе можемо да упоредимо у каквом положају су преузели руско државно кормило и шта је после тих историјских личности остало. И нема сумње да је јасно да све ту иде у прилог првог руског цара Ивана ИВ. Он је државну територију и моћ драстично увећао, док је Борис Нејаки геополитички урнисао руски народ. Исто тако можемо компаративно да анализирамо да ли су сачували, поништили или унапредили наслеђене националне интересе – без обзира на различите параметре (гео)политичког и вредносног окружења, Вучић и Милошевић. Једино тако, узимајући у обзир и потенцијале те ресурсе које су имали, можемо релативно објективно да их оценимо.
Да не дужим, већ да пређем на суштину. Милошевић долази на власт у околностима када је српски народ, услед деловања Ј. Б. Тита и његових сатрапа (укључујући и спрске слуге, чији духовни наследници су данашњи јуришници анти-Србије које се трагикомично представљају као „либералне демократе“), накарадно подељен у низ република и покрајина, при чему је у већини њих био доведен под власт национал-комунистичких елита других, углавном према Србима традиционално непријатељских народа, или је – у Војводини и Црној Гори – доспео у канџе однарођених црвених моћника који су вештачки стварали неке „нове народе“ како би њихова власт имала смисао (у ЦГ се то дешавало експлицитно и по налогу Броза, а у нашој северној покрајини имплицитно).
Милошевић је – сада говорим о билансу његове владавине а не успесима у појединим фазама – успео да реинтегрише Војводину у састав матичне републике (од које је фактични била одвојена 1974) те прекине тихи системски етно-инжењеринг у циљу стварања некаквих војвођанских тзв. „националних Црногораца“. Исто тако у његове доба рођена је и легализована, први пут после пада средњовековне српске Босне (1463) и Херцеговине (1481) под турску власт, српска држава западно од Дрине (Република Српска).
Слободану Милошевићу много тога може да се замери на патриотском плану, од непостојања јасне националне визије, преко геополитичко-идеолошког аутизма и са тим скопчаног пропуштања шанси а привлачење невоља за наш народ у вези са падом Берлинског зида, до срамног односа према Републици Српској Крајини те конфузног понашања у односу на Косово и Метохију. Али факат је да пре њега спрска крајишка држава није ни постојала, као и да је Косово било претворено у забран црвених великоалбанских сепаратиста (што је покушао да анулира иако са негативним исходом). У таквим околностима Милошевић макар има оправдање да није изгубио оно што је пре њега било у српским рукама, а немало тога је и повратио.
То га не амнестира за неуспехе и периодични национални дефетизам, али му је ипак олакшавајућа околност. Да полазећи од тога закључим: без обзира на комунистичке предрасуде, титоистичку искривљеност изворног српског идентитета, недемократске навике, иза њега је Србима остало више тога него што су у државно-националном погледу реално имали пре њега.
С друге стране, Александар Вучић је наследио Србију која је, без обзира на НАТО окупацију већег дела Косова из 1999, те проглашење лажне албанско-косовске независности 2008. године, контролисала северни део те наше покрајине скоро једнако као Врање или Бујановац у централном делу Србије (радило се о стратешки јако битних 11 посто наше јужне провинције). Ту су постојале готово све српске институције, од судства, преко администрације, до прикривених оружаних формација (тзв. Цивилна заштита).
У наредним годинама, како би заслужио своје „владарско“ име, по коме ће га покољења памтити, Алек без Косова је поменуте територије предао Приштини, како би добио подршку Брисела и других ЕУ средишта моћи, као и Вашингтона, за своју аутократско-криминалну владавину остатком Србије. Значи, он није у рату изгубио део српских територија од оних које је претходно повратио (као што је био случај са Милошевићем), већ је без испаљеног метка, варајући свој народ, окупаторима предао крајеве које је Београд неприкосновено држао у својим рукама.
Уз то је много тога учино на међународном и унутрашњем заокруживању лажне косовске „државности“ (од пристанка да Приштина добије међународни позивни број до тога да јој је предао језеро Газиводе од кога зависи рад косовских термоелектрана, што без претеривања има стратешки значај). Да сада не улазимо у планско удаљавање од Русије и закулисно увлачење Србије у НАТО или у систематску пљачку земље (у поређењу са чиме је оно што је Милошевић у тој сфери радио, иако несумњиво за осуду, ипак само отимање од народа кајмака са млека а не чак и млека, камоли крава).
Укратко, поређење Вучића са Милошевићем иде последњем у прилог, јер на фону огромних недела Аце анти-Србина донекле бледе његови национални греси (који су реално велики, сетимо се само Крајине, без обзира на по Слобу олакшавајући поменути „биланс“). Али на ствар може да се гледа и из другог угла: од тога у одређеним циљним групама политичку корист може да има и Алек без Косова. Јер, и даље нема мало оних који некритички позитивно вреднују Милошевића, па када се Вучић са њим ставља у исти ред због наводног „српског национализма“, онда им то генерално пре делује као похвала него покуда, те се парцијално покрива његова косовска издаја.
Ствар је у томе, да се подсетимо, што је Милошевић повукао спрске снаге са Косова и Метохије те препустио те наше области контроли окупатора, уз добијање Резолуције 1244. која потврђује да оне номинално остају у саставу Србије. Вучићева пропаганда се труди да представи ствари као да је и он био присиљен да због економског бољитка грађана прави договоре са ЕУ око Косова, а онда су га, као, бриселске структуре „наивног“ превариле и све потпуно преокренуле у корист Албанаца. Да је то лаж можемо лако да закључимо сагледавајући Вучићеве фазне потезе, јер пошто је дао много тога 2013-14, те ништа заузврат није добио у складу са оним што је договорено, од једнострано даје нове уступке 2014-2017.
Да је тако глуп то би се манифестовало и у домену борбе за власт, па би одавно са ње пао, а знамо да је ту врло вешт и покварен, па нема друге него да се аргументовано (а не паушално) констатује да је заједно са Бриселом, Вашингтоном и Приштином, варао Србе, а не да је њега ико преварио у вези са Косовом и Метохијом. У Милошевићевом случају је било другачије. На страну његова погрешна косовска или било која друга политика, он је на бојном пољу, уз НАТО ударе по инфраструктури од виталног значаја за цивилно становништво целе Србије, био присиљен да преда Косово и Метохију.
Потом је због борбе за његово очување у саставу Србије бешчасно предат хашкој инквизицији те је ту, по свему судећи, као непријатан сведок убијен. И то му иде у прилог пред судом историје, док Вучић себи у корист има само бљутаве и некредибилне тврдње својих пропагандиста да је „патриота“ и НАТО лобиста да је, макар и на Милошевићев „србокомунистички“ начин, националиста те борац против евроатлантске окупације.
Што би Слоба рекао: Мало морген!
