Pročitaj mi članakČetiri stuba spoljne politike i strateška energetska saradnja sa Rusijom
Kako bismo sagledali aktuelnu međunarodnu i energetsku politiku Srbije, potrebno je da se osvrnemo na period vladavine demokratskog režima kada su opredeljeni osnovni pravci razvoja Srbije, koji, samo formalno, do danas nisu promenjeni. Na planu spoljne politike i energetike za vreme vladavine Tadića i Koštunice (2004-2008) usaglašen je spoljnopolitički koncept „četiri stuba“, potpisan je Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU i završeni su pregovori oko prodaje udela u Naftnoj industriji Srbije ruskom državnom preduzeću Gazprom njeft. Pored toga u ovom periodu potpisano je i niz sporazuma o saradnji sa SAD i Kinom, što je u praksi realizovalo politiku „četiri stuba“ balansiranja između Istoka i Zapada, odnosno SAD, EU, Rusije i Kine.
Za saradnju između Srbije i Rusije dogovor oko NIS-a je imao stratešku važnost i praktično je omogućio razvoj energetske saradnje kao ključne oblasti. Važno je imati u vidu da je strateški energetski sporazum sa Rusijom potpisan u vreme demokratske vlasti koja se otvoreno izjašnjavala kao pro-zapadna. Bez obzira na takvu opredeljenost u to vreme je postojao konsenzus oko zaštite srpskih državnih i nacionalnih interesa, a saradnja sa Rusijom je u tom kontekstu bila od velikog značaja. Na spoljnopolitičkom planu to se odražavalo na podršku Rusije u očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, odnosno odbranu nacionalnih interesa kroz insistiranje na dva osnovna međunarodno-pravna dokumenta, Rezoluciju 1244 SB UN i Dejtonski sporazum. Ova dva dokumenta direktno protivostoje glavnim projektima SAD na Balkanu od 1990-tih do danas, protivpravnom stvaranju lažne države Kosovo i unitarizaciji Bosne i Hercegovine.
Od patriotske retorike do antidržavne prakse
Nedovoljna spremnost demokratskog režima da pravi kompromise sa Zapadom na štetu državnih i nacionalnih interesa Srbije uslovila je promenu vlasti 2012. godine i dolazak „reformisane“ nacionalističke struje (Srpske radikalne stranke rebrendirane u Srpsku naprednu stranku) koja se isticala patriotskom (i pro-ruskom) retorikom, a u praksi je realizovala anti-državnu i anti-nacionalnu politiku. Ubrzanim tempom koalicija okupljena oko Aleksandra Vučića kao projektovanog i nametnutog zapadom lidera, potpisala je i usaglasila niz međunarodnih sporazuma (Briselski sporazum, SOFA sporazum sa NATO, Individualni plan partnerstva sa NATO, Vašingtonski sporazum, Ohridski sporazum) koji krše Ustav Republike Srbije, narušavaju vojnu neutralnost i podrivaju zaštitu državnih i nacionalnih interesa. Zahvaljujući potpunoj medijskoj kontroli, gde su i zapadni i režimski mediji prećutali kršenje Ustava i forsirali patriotsku i pro-rusku retoriku režima, javnost je ostala potpuno anestezirana. Za to vreme Zapad je preko vladajućeg režima sprovodio politički inženjering kojim je integrisao zapadni nevladin sektor u strukture vlasti i istovremeno uklonio patriotske elemente iz institucija i političkih partija u Srbiji. To je dovelo do oštre podele interesa političke, intelektualne i biznis elite sa jedne strane i većine građana Srbije sa druge strane. Srpska elita je preko vladajućeg režima potpuno stavljena pod kontrolu Zapada dok su nacionalni interesi potisnuti marginalizacijom onih koji nisu mogli da budu kupljeni. Time je većina građana Srbije ostala bez i jednog predstavnika u državnim institucijama i na javnoj sceni, sa isključenjem minornih struktura koje su ostavljene da simuliraju patriotizam.
Kosovo, Republika Srpska i cena zapadne lojalnosti
Od 2022. godine i početka ruske specijalne vojne operacije, srpski režim je počeo sve više da se približava Zapadu uz istovremeno distanciranje od saradnje sa Rusijom i Kinom. Politika Aleksandra Vučića jasno je vodila ka direktnoj konfrontaciji sa Rusijom uz očigledne namere potpunog istiskivanja ruskog uticaja. Važno je napomenuti i to da za 13 godina vladavine navodno patriotske i pro-ruske vlasti nije realizovan ni jedan strateški važan dogovor sa Rusijom. Sada smo došli do toga da srpski režim tendenciozno želi da poništi energetski sporazum sa Rusijom koji je postignut u vreme demokratskih vlasti. Ako su se demokratske vlasti vodile idejom da učvrste saradnju sa Rusijom kroz energetiku i time osiguraju podršku za Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum, „napredni“ režim se vodi idejom da su ta dva sporazuma prepreka za potpunu integraciju Srbije u evroatlantsku zonu uticaja. Državnost Srbije na teritoriji Kosova i Metohije je potpuno neutralisana kroz realizaciju sporazuma koje je Vučićev režim potpisao, dok je nedavni politički manevr Milorada Dodika u Republici Srpskoj otvorio prostor za dalju neutralizaciju Dejtonskog dogovora. Za dalje ispunjavanje zahteva Zapada Vučićevom režimu jedina prepreka ostaje ruski uticaj koji je u saglasnosti sa zaštitom srpskih državnih i nacionalnih intresa.
Inverzija krivice i instrumentalizacija sankcija protiv NIS-a
U srpskom javnom prostoru sve više se podstiče rusofobija. Potpunom inverzijom krivica za uvođenje sankcija Naftnoj industriji Srbije se pripisuje Rusiji, odnosno Rusija se označava kao krivac za probleme koji mogu da budu izazvani tim sankcijama. Ovde se ne polazi od činjenice da SAD koriste ekonomske i finansijske mehanizme kao instrument moći u vlasničkim strukturama, već se Rusija označava kao krivac odbijanjem da se povinuje prinudi. Zapad svojim potezima pokazuje da su proklamovane vrednosti kao što su demokratija, sloboda i neprikosnovenost privatne imovine potpuno neutemeljene u evroatlantskoj zoni uticaja što će imati strateške implikacije. Uvođenje sankcija Naftnoj industriji Srbije sa strane OFAC-a (Office of Foreign Assets Control) ima za cilj potpuno istiskivanje ruskog vlasništva iz ove kompanije. Potrebno je reći da je NIS prodat 2008. godine ruskoj strani kao kompanija koja posluje u gubitku, te je Gazprom njeft osim ugovorene cene od 400 miliona evra otkupio i dugove kompanije koji su bili približno iste vrednosti uz obavezu ulaganja i modernizacije. Mnogobrojni „eksperti“ bliski srspkom režimu sada uporno ponavljaju da je prodaja NIS bila greška i da je udeo u ovoj kompaniji „poklonjen“ Rusima. Procene svetskih kompanija kao što je Deloitte & Touche potvrđuju da je NIS 2008. godine vredeo između 1,6 i 2,2 milijarde evra. Srbija je ruskoj kompaniji prodala 51% akcija NIS po ceni od oko 800 miliona evra, ako uzmemo u obzir i dugove. Dakle po procenjenoj tržišnoj vrednosti. Umesto obavezujućih 550-600 miliona evra, Rusija je uložila u razvoj i modernizaciju NIS između 4-5 milijardi evra. Zahvaljujući strateškim investicijama, modernizaciji i upravljačkoj reformi NIS je od gubitaške kompanije postao najvažnija energetska firma na čitavom Balkanu. Velika sredstva za državni budžet Srbije dolaze upravo zahvaljujući radu ove kompanije.
Od strateškog partnerstva do pretnje nacionalizacijom
Međutim sam aranžman o prodaji 51% akcija NIS koji je potpisan 2008. godine sa ruskom stranom ima širi značaj. On podrazumeva i stratešku koordinaciju u energetici uključujući snabdevanje gasom. Srbija je postala strateški partner Gazproma kroz NIS čime je obezbedila povlašćenu cenu gasa (oko 270–290 $/1000 m³) što je omogućilo državi finansijsku prednost i stabilnost u energetici. Ovo omogućava Srbiji da ima konkurentnu cenu gasa u poređenju sa tržišnim cenama u EU koje od prekida snabdevanja ruskim gasom iznose od 2-3 puta više. Indikativno je da Rusija nije potpisala dugoročni ugovor o snabdevanju gasa sa Srbijom nakon isteka trogodišnjeg ugovora u maju 2025. godine. Posle tog perioda potpisivani su aneksi ugovora sa kratkoročnim produžetkom od nekoliko meseci. Takva situacija direktno je uslovljena neizvesnošću oko bazičnog kupoporodajnog dogovora sa NIS. Aleksandar Vučić tvrdi da Srbija nema nameru da nacionalizuje kompaniju, odnosno protivpravno oduzme rusko vlasništvo u NIS. Međutim Aleksandar Vučić nije neko kome se može verovati na reč. Naprotiv. U srpskoj javnosti se sve više čuju zahtevi da se problem sa sankcijama NIS reši nacionalizacijom.
Kadrovska struktura vlasti i upravljanje energetskom politikom Srbije
Ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović navodi da je situacija kompleksna i da su pred Srbijom teške odluke. „Kao ministar energetike, reći ću da su pred nama teške odluke da li da preuzmemo kompaniju, a zatim da nadoknadimo štetu. Znam da je predsednik Srbije rekao da je protiv nacionalizacije, ono što mogu da kažem jeste da nećemo dozvoliti da Srbija i njeni građani budu ugroženi“, izjavila je Đedović Handanović. Interesanto je da se budućnošću rusko-srpske energetske saradnje bave kadrovi koji dolaze iz zapadnih centara moći. Ministarka Đedović Handanović je završila magistraturu na Anderson školi menadžmenta u Los Anđelesu. U njenoj biografiji istaknuto je da je priznata za izveštavanje sa ratišta u Avganistanu 2001. godine od strane Nacionalne akademije televizijskih umetnosti i nauka SAD. Dalju karijeru razvijala je u Evropskoj investicionoj banci. Ništa manje interesantna nije ni biografija ministra spoljnih poslova Srbije Marka Đurića koji je svoju „političku“ karijeru započeo 1999. godine u organizaciji Otpor koju je finasirao Džordž Soroš. Marko Đurić koga The Jerusalem Post naziva „jevrejski srpski ministar spoljnih poslova“ potpisao je Sporazum o strateškoj saradnji sa Sjedinjenim Američkim Državama u oblasti energetike 18. septembra 2024. godine u Vašingtonu. Cilj sporazuma je da osnaži bilateralnu saradnju u energetskom sektoru, uključujući podsticanje američkog ulaganja, podršku energetskoj bezbednosti i ubrzanje tranzicije ka čistijim izvorima energije. Može se pretpostaviti zašto je upravo ovakav dogovor prethodio uvođenju sankcija Naftnoj industriji Srbije od strane SAD.
Jedna rublja za NIS: diplomatski skandal i politička poruka
U srpskoj javnosti postoje glasine da je Aleksandar Vučić sa američkom stranom unapred usaglasio korake oko rešavanja pitanja vlasništva u NIS. Dok Vučićev režim ubeđuje javnost da Zapad organizuje obojenu revoluciju kako bi ga smenio, u pozadini toga američki kadrovi u srpskoj vladi rade na isključivanju ruskog uticaja iz Srbije. Više nego lukavo. Tome treba dodati i diplomatski skandal na nedavno održanom okruglom stolu u Moskvi za strane ambasadore kada se ambasador Srbije u Rusiji Momčilo Babić obratio Sergeju Lavrovu sledećim rečima: „Poklonite, molim vas, svoj udeo u kompaniji NIS vladi Srbije ili ga prodajte za jednu rublju. On će vam biti vraćen u celosti, čim to uslovi dozvole. To je moj lični predlog, bez konsultacija. Nadam se da će, ako Vi ne želite da na to odgovorite, odgovoriti predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin 19. decembra“. Ruski ministar inostranih poslova diplomatski je odgovorio na ovaj zahtev sledećim rečima: „Postoje međuvladini sporazumi, kao što sam već rekao, između Ruske Federacije i Srbije, koji predviđaju da nikakva nacionalizacija nije moguća bez obostrane saglasnosti. Pod kojim uslovima se može postići saglasnost? Za nacionalizaciju ili neku drugu formu rešenja tog problema – možda je rešenje da se nađe način za dalji rad Naftne industrije Srbije, nezavisno od mogućnosti koje imaju SAD da kazne to preduzeće“.
Od ruskog gasa do američkog LNG-a: geopolitika prinude
Nesumnjivo je da SAD žele u potpunosti da odseku Evropu od ruskih energenata. Evropa je ogroman potrošač, naročito gasa i nafte. SAD žele da obezbede svoje kompanije (LNG, naftu, tehnologije za proizvodnju i transport energenata) i smanje dominaciju Rusije na evropskom tržištu zbog čega forsiraju prelazak na američki gas kao konkurentni i profitabilan izvor. Istovremeno kontrola snabdevanja energijom za SAD znači kontrolu političkog uticaja Rusije na Evropu. U slučaju Srbije to implicira i uticaj na promenu spoljnopolitičke orijentacije. Politika „četiri stuba“ u tom slučaju postaje neodrživa i svodi se na politiku „dva stuba“, odnosno oslanjanje na SAD i EU. Strateški gledano time bi Srbija onemogućila svoj razvoj u novim geopolitičkim okolnostima. Kritičan aspekt američke energetske strategije je taj da je ona dugoročno neodrživa. Energetsku prednost SAD stiču ne zahvaljujući obilju energetskih resursa, već zahvaljujući frakingu koji je doneo kratkoročnu prednost, ali sa dugoročnim ograničenjima. Ova prednost dala je SAD ekonomsko i geopolitičko oružje kojim mogu da diktiraju cene i uslove snabdevanja, što se vidi u odnosima sa Evropom i Balkanom. Dugoročno, resursi se brzo troše, pa iako trenutna moć zasnovana na frakingu pruža prednost, ona nije održiva na 20–30 godina, što će promeniti globalnu energetsku kartu i otvoriti prostor za nove igrače kao što su Rusija, Bliski istok i Azija.
Cena energetske neizvesnosti: posledice po srpsku ekonomiju
Srbija je trenutno veoma zavisna od ruskog gasa. Ona troši oko 2,7–3 milijarde kubnih metara gasa godišnje što čini oko 80–90% uvoza iz Rusije. Domaća proizvodnja i uvoz iz drugih izvora (npr. Azerbejdžan, planovi za LNG) pokrivaju samo mali deo potreba. Gubitak povoljnog aranžmana za kupovinu ruskog gasa može ozbiljno da utiče na srpsku ekonomiju. To bi značajno povećalo troškove proizvodnje, snizilo konkurentnost industrije i povećalo inflaciju, a uz to stvorilo i rizik od nestabilnosti snabdevanja, što može imati dugoročne negativne efekte na srpsku ekonomiju. Srbija ima industriju koja zavisi od jeftine energije. Ukoliko ne obezbedi povoljan ruski gas ona bi morala da ga nabavlja na evropskom tržištu gde su cene 2-3 puta više. U tom slučaju Srbija bi ostala bez stranih investicija i došla bi u istu situaciju kao države EU čija ekonomija je ozbiljno destabilizovana. Izgradnja regionalnih interkonektora nema previše smisla jer je Evropa energetski zavisna, dok alternativni pravci snabdevanja, ukoliko se isključi ruski gas, ostaju veoma ograničeni. Azerbejdžan nema dovoljno energenata da zameni ruski gas na evropskom tržištu što znači da LNG po daleko nepovoljnijim cenama i veoma komplikovanom transportu ostaje jedina alternativa. SAD su izabrale Grčki Aleksandrupolis kao glavni distributivni centar za američki tečni gas. Ali to može da traje samo dok SAD ubrzano ne iscrpe svoje rezerve frakingom. Koliku će ekološku cenu platiti, to ostaje da se vidi. U svakom slučaju odluke koje budu donete u vezi sa energetskim snabdevanjem i energetskom saradnjom imaće po Srbiju dugoročne posledice. Da li će one biti pozitivne ili negativne, saznaćemo u narednom periodu.
