Пуштање бившег начелника Полицијске управе за град Београд Веселина Милића из притвора и одустајање Вишег јавног тужилаштва од дела кривичног гоњења у предмету убиства Александра Нешовића Баје нису изазвали потрес какав би такав случај морао да произведе у једној правно уређеној држави. На ту појаву указао је председник Народног слободарског покрета др Мирослав Паровић у ванредном укључењу за Јутјуб канал „Србин.инфо – канал Центар”, у разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем.

Док се, како је приметио Златановић, о овом случају расправља и ван Србије, укључујући и политичку јавност у Црној Гори, у самој Србији пуштање Милића прошло је готово као обична, свакодневна вест. Паровић сматра да то није случајност, већ последица способности режима да преко медијског простора и политичке сцене одређује о чему ће се говорити, а које ће теме бити потиснуте на руб јавности.

– У Србији имамо проблем што је на власти организована криминална група на челу са Александром Вучићем, која је преузела све сегменте живота, готово целу привреду, медијски простор и највећи део политичке сцене – рекао је Паровић.

„Унутар режима најјачи је онај ко има материјал за уцену”

Паровић пуштање Милића посматра као прозор кроз који се може видети начин на који, према његовој оцени, функционише сам врх режима. Он тврди да унутар таквог система не влада лојалност у уобичајеном значењу те речи, већ равнотежа страха, међусобних сазнања, компромитујућих материјала и способности једног дела система да уцењује други.

Према његовим речима, мафијашке организације почивају на завери ћутања, али и на узајамном држању људи у шаху. У том свету, како каже, положај не зависи само од формалне функције већ и од тога ко о коме шта зна, ко поседује документа, снимке, службена сазнања и друге податке које може употребити у случају сукоба.

– Пуштање Милића показује да унутар мафије Александра Вучића важи правило да је јак онај ко има јаке уцењивачке ствари директно против Александра и Андреја Вучића. А Веселин Милић то има и зато је пуштен – изјавио је Паровић.

Реч је о тешкој тврдњи председника Народног слободарског покрета, која сама по себи захтева институционалну проверу. Међутим, Паровић указује да је Милић годинама био на положају са којег је могао да има приступ најосетљивијим полицијским и безбедносним подацима, због чега његов случај не може да се посматра као предмет против обичног полицијског службеника.

Од тешких сумњи до изласка на слободу

Случај је прошао пут од тешких сумњи и драматичних јавних порука до одвајања поступака, ублажавања положаја бившег полицијског начелника и његовог изласка из притвора. Паровић је то описао као низ степеника који, према његовој процени, воде ка потпуном ослобађању Милића од кривичне одговорности.

У разговору је указано да су списи који се односе на одређени део поступка против Милића издвојени из предмета убиства Александра Нешовића Баје и прослеђени другом тужилаштву. Паровић у томе види не само процесну одлуку већ могући механизам постепеног удаљавања Милића од самог средишта случаја.

– То су фазе пуштања Милића на слободу, односно потпуног ослобађања од свих оптужби – оценио је Паровић.

Он је подсетио да је јавност у почетку добијала потпуно другачију слику случаја. У провладиним медијима појављивале су се реконструкције догађаја, а Александар Вучић истовремено је говорио о великом броју „прљавих полицијских значки” и полицајцима који чувају криминалце, нарко-картеле и такозване контроверзне пословне људе.

Неколико седмица касније, указује Паровић, те најаве више готово нико из власти не спомиње, док је човек чије је име било у средишту једне од највећих полицијско-криминалних афера пуштен да се брани са слободе.

Тужилаштво одговорило где је Милић био, али не и шта је радио

Одлука да се одустане од гоњења Веселина Милића за помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела отвара низ питања која не могу бити затворена само тврдњом да он није био физички присутан у ресторану „27” у часу када је дошло до пуцњаве.

Физичко одсуство у тренутку извршења кривичног дела само по себи не искључује могућност претходног помагања, припреме услова, организовања сусрета или накнадног поступања чији је циљ да се извршилац заштити. Још мање одговара на питање шта је високи полицијски функционер учинио када је сазнао за злочин.

Према исказу супруге убијеног Александра Нешовића, који је доспео у јавност, управо је Веселин Милић позвао Нешовића да дође на састанак у ресторан на Сењаку. Уколико је он организовао или уговорио сусрет на којем је дошло до убиства, та околност морала је да буде средиште подробне истраге.

Тужилаштво мора да одговори ко је осмислио састанак, због чега је Нешовић позван, ко је све био обавештен о окупљању, каква је комуникација вођена пре и после пуцњаве и када је Милић тачно сазнао шта се догодило.

Зашто Милић није истраживао убиство док је био слободан

Једно од најтежих питања јесте због чега човек из самог врха полицијског апарата није предузео јавно познате, делотворне радње како би се убиство одмах расветлило.

Ако је Милић организовао састанак и ако је убрзо сазнао да је на том састанку човек убијен, зашто нису хитно обезбеђени сви материјални трагови? Зашто није одмах започета свеобухватна потрага за снимцима из ресторана, околних зграда, саобраћајних камера, приватних објеката и раскрсница на могућим правцима кретања после злочина?

Није довољно утврдити да ли је Милић седео за столом у одређеном минуту. Мора се утврдити шта је радио у часовима после злочина, кога је позивао, ко је њега позивао, коме је издавао налоге и да ли је употребио свој положај да би расветлио убиство или је, напротив, пропустио да учини оно што је као полицијски руководилац морао.

Када високи службеник, који има посебну обавезу поступања, не учини ништа да обезбеди доказе, нечињење не сме бити посматрано као безначајна празнина у истрази. Управо ту се налази једна од највећих противречности одлуке тужилаштва.

Где су снимци и ко је контролисао сервере

Случај убиства на Сењаку остао је обавијен питањем видео-надзора. Јавност није добила потпун одговор шта се догодило са снимцима из самог ресторана, ко је контролисао сервере, да ли су записи постојали и ко је имао могућност да им приступи.

Постоји и питање камера на правцима кретања око ресторана. У Београду, граду покривеном јавним и приватним системима надзора, неуверљиво делује да се после тешког злочина не може направити целовита временска линија кретања свих кључних учесника.

Уместо тога, поступак је постепено сведен на уско питање где се Веселин Милић налазио у непосредном тренутку пуцњаве. Такав приступ најмање је дубоко противречан, а отвара и основано питање пристрасности у његову корист.

Уколико тужилаштво жели да отклони сумње, мора да покаже да је испитало све телефонске комуникације, сервере, видео-записе, службене белешке, полицијске извештаје и наредбе издате у првим часовима после убиства.

Кључне противречности у случају Милић

Питање	Оно што је познато јавности	Оно што остаје неразјашњено
Састанак у „27”	Према исказу супруге, Милић је позвао Нешовића	Зашто је састанак организован и ко је знао његову сврху
Присуство у ресторану	Нагласак је стављен на Милићево одсуство у часу пуцњаве	Шта је радио пре и после убиства
Видео-надзор	Не постоји јавно доступна потпуна реконструкција	Где су снимци и ко је контролисао сервере
Полицијска истрага	Милић је био високи полицијски функционер	Зашто није одмах покренута свеобухватна истрага
Помоћ учиниоцу	Од тог дела кривичног гоњења се одустало	Да ли је испитано и могуће помагање нечињењем
Излазак из притвора	Милић се брани са слободе	Да ли постоји опасност утицаја на сведоке и доказе
Одвојени поступци	Делови предмета су раздвојени	Да ли се Милић постепено удаљава од средишта истраге

Од Вучићевих „прљавих значки” до тишине

Паровић је подсетио да је Александар Вучић у првим данима афере говорио о хиљадама полицајаца који, како је тврдио, чувају криминалце, нарко-картеле и спорне пословне људе.

Тада је обећавао велики обрачун са криминалом унутар полиције и представљао себе као човека који ће остатак политичког и животног времена посветити чишћењу безбедносног система.

Међутим, како Паровић примећује, после пуштања Милића та тема је готово нестала из јавних наступа власти. Због тога он поставља питање да ли је прича о „прљавим значкама” била стварна намера за обрачун са криминалом или привремени пропагандни оквир унутрашњег сукоба у режиму.

– Сада ни Вучић, ни било ко други, то више не спомињу – указао је Паровић.

„На крају ће он нас да тужи”

Паровић је упозорио на могућност да се читав случај заврши потпуним преокретом: да људи који су указивали на везе полиције и криминалних кругова на крају буду тужени, док Милић од осумњиченог постане човек који тражи накнаду штете од државе и медија.

– Имате ситуацију да ће он за неколико месеци бити потпуно слободан човек и да ће моћи да уради оно што је радио раније – да тужи све нас. И тебе и мене и кога год – рекао је Паровић.

Он је подсетио на раније судске спорове у којима је Милић тужио критичаре и оценио да би се и ова афера могла завршити тако да грађани Србије, преко буџета, плаћају одштету човеку чија улога у случају убиства, по његовом мишљењу, никада није до краја испитана.

Паровић: Јавности се намерно скреће пажња

Председник Народног слободарског покрета тврди да власт у тренуцима опасним по њу настоји да пажњу јавности преусмери ка споредним темама.

Као пример навео је протест против изградње делфинаријума у Београду, који се одвијао у време када је пуштање Милића било једна од најважнијих политичко-криминалних вести.

Према Паровићевој оцени, режим није једини који учествује у том механизму. Он критикује и делове опозиционе сцене и различите грађанске групе које, како каже, прихватају периферне теме у тренуцима када је неопходно усредсредити пажњу на организовани криминал и његову повезаност са влашћу.

– Народ треба да се замајава, да живи у незнању и посматра периферне ствари – оценио је Паровић.

Европска комисија и двоструки аршини

Паровић је критиковао и понашање Европске комисије, коју оптужује да према режиму Александра Вучића примењује двострука мерила.

Посебно је указао на временску подударност између пуштања Милића и позитивних порука европских институција о напретку Србије у области реформе правосуђа и борбе против криминала.

– Какво је то правосуђе које овако функционише? – упитао је Паровић.

Он тврди да део међународних структура одржава Вучића на власти јер заузврат добија политичке уступке, економске послове и приступ националним ресурсима Србије.

Реч је о Паровићевим политичким тврдњама, али је његова основна теза да се Србија налази под двоструким притиском: домаће криминализоване власти и страних структура којима одговара послушан режим.

„Ово зло неће отићи само”

Паровић је поручио да грађани не смеју очекивати да ће се систем распасти сам од себе.

– Неће ово зло да оде само, то је очигледно. Неће ово зло ни да оде лако, и то је такође очигледно – казао је.

Према његовој оцени, потребни су координација, сарадња и способност различитих друштвених и политичких група да препознају носеће стубове режима.

Један од тих стубова, сматра Паровић, јесте спрега државног апарата и организованог криминала.

Рат подземља није увезен из Црне Горе

У наставку разговора Паровић је одбацио покушаје да се сваки велики криминални сукоб у Србији представи искључиво као увезени рат црногорских кланова.

Он је нагласио да Александар Нешовић Баја и Саша Вуковић Боске нису црногорски криминалци и да постоје домаће групе, укључујући и такозвану Врачарску групу, које су настале у Србији.

Према Паровићевој оцени, Вучић настоји да сопствени проблем са криминалом пребаци на односе са Црном Гором и да новим политичким сукобима прикрије оно што се дешава у Београду.

Паровић је подсетио да је још 2017. године на РТС-у говорио да везе црногорских криминалних кланова са структурама у Србији угрожавају не само безбедност већ и суверенитет државе.

После тог наступа, тврди, више није позиван на државне медије.

„По Вучићевом мерилу Србин је онај ко ћути о криминалу”

Говорећи о политичким сукобима са властима Црне Горе, Паровић је упозорио да се национална питања не смеју злоупотребљавати ради прикривања криминала.

Према његовој оцени, Вучић улази у сукобе са Милојком Спајићем, Андријом Мандићем и другим актерима зато што од њих тражи политичке уступке које они не могу или не желе да испоруче.

– Србин по Вучићевом мерилу је неко ко жмури пред криминалом у Србији – оценио је Паровић.

Он сматра да се мора једнако говорити о криминалу у свим државама региона. Ако је било оправдано критиковати Мила и Аца Ђукановића, онда не може бити недопустиво постављати питања о улози породице Вучић.

Паровић упозорава на владавину политичких династија

У ширем делу интервјуа Паровић је упозорио да Србији и Републици Српској прети учвршћивање политичких династија које државу и јавне ресурсе почињу да третирају као породично наслеђе.

Поменуо је породице Вучић и Додик, као и друге дуговечне политичке кругове, тврдећи да се ствара поредак у којем би две или три породице могле да управљају милијардама евра, буџетима и животима грађана.

– Ако се томе не супротставимо, добићемо владавину две или три породице које ће располагати милијардама евра, буџетом и нашим животима – рекао је Паровић.

Он је такав поредак упоредио са дахијским системом самовоље у којем су лична власт и имовина изнад закона и државе.

Шта ће Милић радити на слободи

Једно од питања у интервјуу односило се на будућу улогу Веселина Милића. Златановић је питао да ли би могао да буде поново употребљен у режимским политичким и медијским операцијама, слично начину на који се у јавности поново појавила Дијана Хркаловић.

Паровић је одговорио да га ништа не би изненадило, али да сматра како је још значајнија могућност да људи попут Милића буду употребљени за припрему режима за изборну ноћ.

– Мислим да ће људи попут Веселина Милића бити ангажовани и да се све ово ради са једним циљем – припреме тих фаланги за изборну ноћ – рекао је Паровић.

Према његовој оцени, власт може да контролише изборну кампању, медије, јавни сектор, бирачке спискове, притиске и велики део самог изборног дана, али не може унапред да предвиди реакцију огромног броја људи у часу када прогласи победу коју грађани не признају.

Изборна ноћ као једини тренутак који режим не контролише

Паровић сматра да опозициона јавност сувише времена губи на нагађања о датуму избора и нивоу на којем ће они бити расписани.

Уместо тога, по његовом мишљењу, потребно је припремити се за тренутак затварања биралишта.

Као пример навео је протесте у јулу 2020. године, када је власт, после избора и јавних окупљања, покушала поново да уведе ограничења због епидемије. Масовна реакција грађана, подсетио је Паровић, довела је до брзог одустајања од најављених мера.

– Ако изборна ноћ буде личила на оно што је било на Ивандан 2020. године, Вучић пада, јер они на то немају одговор – оценио је.

Беливук, Скај и међународна истрага

Паровић је изнео оцену да би и криминална група Вељка Беливука остала нетакнута да истрага није добила међународну димензију.

Он сматра да је домаћи систем почео да поступа тек када су подаци из комуникационог система Скај дошли из иностранства и када је било немогуће затворити предмет унутар Србије.

Према његовој тврдњи, то показује да домаће институције нису способне или нису вољне да самостално воде истраге против људи који су били повезани са политичким и безбедносним структурама.

Управо зато Паровић случај Милић посматра као део много ширег питања: ко у Србији сме бити истраживан, а ко постаје недодирљив док год поседује политичку или уцењивачку моћ.

Паровић: Промене у подземљу прате ванредни избори

Једна од најзанимљивијих теза из интервјуа јесте Паровићева тврдња да су велики политички циклуси у Србији пратили прерасподелу моћи у подземљу.

– Сваки пут када су се дешавале промене у подземљу, Вучић их је верификовао на изборима – казао је.

Као примере навео је повратак Шарића, јачање група повезиваних са Јањичарима и Принципима, успон Кавачког клана и касније јачање супарничких структура и повратак Луке Бојовића у Србију.

Паровић тврди да је садашња ситуација за Вучића тежа зато што, по његовом виђењу, није потпуно јасно која је подземна структура доминантна.

– Вучић има слатке муке ком клану да се приволи – рекао је.

Ове тврдње представљају Паровићеву политичко-безбедносну анализу и захтевају независну проверу, али су важне за разумевање његове главне тезе: да су изборни, политички и криминални процеси у Србији дубоко испреплетени.

План режима: буџет, пензионери, задуживање и криминалци

Паровић тврди да је план власти за наредни изборни циклус унапред видљив.

Према његовој процени, режим ће користити буџет, једнократне исплате, функционерску кампању, додатно задуживање, јавни сектор и људе из криминалног миљеа.

– Овде су све карте отворене. Знамо тачно како ће изгледати наредних неколико месеци: злоупотреба буџета, потплаћивање пензионера, функционерска кампања, додатно задуживање, ангажовање криминалаца и на крају проглашење лажне победе – казао је.

Због тога сматра да противници власти не треба да покушавају да се такмиче са режимом на пољу на којем он има огромну институционалну и материјалну предност.

Славија

Паровић је предложио да место окупљања у изборној ноћи буде Славија и да грађани одмах после затварања биралишта буду спремни да бране изборну вољу.

Он сматра да би стотине хиљада људи на једном месту створиле политичку чињеницу коју не би могао да занемари ни режим ни међународни чиниоци.

– Изборно место треба да буде Славија и тамо треба да будемо сви. Пар стотина хиљада људи на Славији у изборној ноћи нико неће моћи да занемари – казао је.

Према Паровићевом виђењу, циљ не би био да се држава уведе у кризу, јер је она већ у кризи, већ да се у кризу уведе сам режим.

Зашто су Холандија и друге европске државе све гласније

Паровић је оценио да део европских држава почиње оштрије да реагује на стање у Србији не зато што су постале савезници српске опозиције, већ зато што се последице балканског организованог криминала све више осећају у западној Европи.

Као пример навео је Холандију и луку Ротердам, једну од кључних европских тачака за улазак робе са других континената, као и Шпанију и Марбељу, у којој је претходних година забележен већи број криминалних обрачуна повезаних са људима из региона.

Према Паровићевим речима, док је организовани криминал представљао проблем искључиво Балкана, западне државе нису имале исти степен интересовања. Сада, када су криминалне мреже, новац и насиље стигли дубље у европске економије, интересовање расте.

Он сматра да је случај Веселина Милића део много шире приче о балканском нарко-картелу и његовим везама са институцијама више држава региона.

Шта је Паровић чуо у Бундестагу

Пред крај интервјуа Паровић је говорио о недавној посети Бундестагу и панелу посвећеном стању на Западном Балкану.

Према његовим речима, на скупу су, поред немачких политичких представника, били и млади републиканци из Њујорка који раде на успостављању веза између Републиканске странке и немачког АфД-а.

Паровић тврди да је један од учесника јавно рекао да је српска мафија постала највећи европски прерасподељивач кокајина који стиже из Латинске Америке.

– На панелу је јавно речено да је српска мафија највећи прерасподељивач кокајина из Латинске Америке у Европи и да су СНС и Вучић политичко крило те мафије – пренео је Паровић.

Он је додао да је у каснијем разговору чуо процене да америчка администрација намерава да појача обрачун са латиноамеричким нарко-картелима и њиховим међународним сарадницима.

Према Паровићевој анализи, уколико су криминалне мреже са Балкана заиста један од главних европских партнера тих картела, то би могло озбиљно да утиче и на међународни положај режима Александра Вучића.

Случај Милић као испит државе

Случај Веселина Милића одавно је престао да буде само питање једног човека, једног ресторана и једног тужилачког предмета. Он је постао испит способности државе да истражи сопствени полицијски врх.

Ко је организовао састанак у ресторану „27”? Због чега је Александар Нешовић Баја позван? Ко је знао шта се догодило? Зашто није одмах покренута потпуна истрага? Где су снимци? Ко је имао приступ серверима? Ко је комуницирао са учесницима после пуцњаве?

Без одговора на та питања одустајање од гоњења за помоћ учиниоцу не може затворити случај. Напротив, уместо да отклони сумње, оваква одлука тужилаштва их је додатно продубила. Ако се у једној држави јавност више изненади када високи полицијски функционер буде ухапшен него када буде пуштен, онда проблем више није само један спорни поступак. Проблем је систем.

Извор: Србин.инфо