YоуТубе поглавља:

00:00 Помоћ пензионерима и „враћање одузетог”
05:46 Исплате које касне, партијско запошљавање и зависност
12:18 СНС мрежа, Ниш и отпуштања радника
20:37 Студенти у Републици Српској и гласови дијаспоре
34:05 Избори у Републици Српској, Додик и Вукановић
44:27 Срби и Бошњаци: идентитет и заједнички интереси
48:16 Историјске поделе и једнака права свих грађана
1:03:16 Падови кровова, опасна градња и положај инжењера
1:14:50 Инфраструктура Ниша, школе, урбанизам и водовод
1:18:32 Ветеран из Куле, провокације и опасност од сукоба
1:23:40 Изборна математика, излазност и структура власти
1:39:32 Одбрана резултата, РТС, лустрација и власт после СНС-а

У новом издању емисије „Прелиставање”, заједничког пројекта медијских кућа „Србин.инфо” и „Центар”, са Дејаном Петром Златановићем разговарао је Добрица Милић, један од оснивача Покрета „Сабор” и председник његовог извршног одбора. Милић је у овој емисији заменио проф. др Душка Кузовића, а разговор је, као и обично, вођен у форми равноправног дијалога.

Двочасовна емисија обухватила је широк круг тема: од једнократне помоћи пензионерима и стања државне управе, преко положаја Срба у Републици Српској и дијаспори, до безбедности грађевинских објеката, изборне контроле и питања шта би требало да буде први посао власти која би наследила садашњи систем

Помоћ пензионерима или враћање дела одузетог новца

Добрица Милић отворио је емисију питањем новчане помоћи пензионерима. Према подацима које је изнео, исплаћивани су различити износи, док је укупна сума износила 377 милиона динара. Он је оценио да власт ту исплату представља као поклон, иако је реч о грађанима који су читав радни век уплаћивали порезе и доприносе.

Милић је подсетио на умањење пензија од 2014. до 2018. године и изнео рачуницу по којој је пензионерима тада одузето око 840 милиона динара, односно приближно 1,4 милијарде са каматом. По његовом мишљењу, садашња помоћ представља мање од трећине тог износа. Очекује да би будућа скупштинска већина, коју повезује са студентском листом, требало да пронађе начин да пензионерима надокнади остатак.

Он је упоредио просечну пензију и плату 2012. године са њиховим садашњим односом. Навео је да је пензија некада износила око 60 одсто просечне зараде, а данас око 45 одсто, и оценио да би однос од приближно 80 одсто омогућио пензионерима да задрже животни стандард из радног века. Говорио је и о високом оптерећењу зарада порезима и доприносима, уз закључак да пензионери из система добијају мање него што су током радног века у њега уложили.

Златановић је додао да су му се јављали пензионери из Београда и мањих места који, како су му рекли, нису добили обећани новац. Један од њих је, према његовом сведочењу, после обраћања пензијском фонду и слања електронских порука добио одговор да га нема у бази, иако је пензионер петнаестак година. Златановић није тврдио да је реч о намерној дискриминацији, већ је проблем повезао са нестручношћу и партијским запошљавањем у државној управи.

Као илустрацију навео је причу познаника из „Телекома”, у чијој се канцеларији, у време јавне расправе о људима који примају плату а не долазе на посао, изненада појавило вишеструко више запослених него обично. Када је афера утихнула, ти људи су, према његовом исказу, поново нестали из канцеларије. За Златановића је то слика система у којем део људи носи највећи терет посла, док други плату добијају захваљујући политичкој вези.

Од социјалне помоћи до политичке зависности

Златановић је упозорио да се грађани навикавају да сопствени новац доживљавају као милостињу власти. Повукао је историјску паралелу са позним периодима великих држава, када се становништво концентрисало у градовима и контролисало кроз храну и забаву. Према његовом тумачењу, савремени модел није ограничен на Србију: сличну тенденцију види и у западним државама, нарочито у масовном штампању новца током пандемије.

Милић је, говорећи о редовима испред поштанских банака, оценио да власт располаже армијом страначки запослених људи који се, уместо редовним послом, баве кампањом, одласком од врата до врата и прикупљањем података о грађанима. Изнео је процену о приближно 90.000 таквих запослених у републичким и око 60.000 у локалним предузећима. Као пример навео је анкетни листић који је видео у Аранђеловцу, на којем се бележило да ли је домаћинство за власт или против ње, где чланови породице раде и да ли живе на пријављеној адреси.

Он је оценио да власт управо у Нишу још покушава да организовано покаже снагу и изазове сукобе приликом доласка студената. Подсетио је на блокирање прилаза Нишкој тврђави током дочека студената бициклиста и оценио да зависност дела становништва од јавног сектора помаже СНС-у да у том граду окупи неколико стотина присталица. Ипак, по његовом виђењу, и тај механизам слаби.

Милић је навео и отпуштања у нишкој компанији „Џонсон електрик”, тврдећи да је после ранијег смањења броја запослених покренута процедура за отпуштање још неколико стотина радника. То је за њега показатељ слабљења привреде и ограниченог домета државних субвенција. Сматра да власт нема довољно новца за сва обећања, већ исплате развлачи и прилагођава текућим приливима.

„Систем пуца изнутра” и аналогија са крајем Милошевићеве власти

Златановић је казао да му људи са терена прилазе и говоре да одбијају страначке задатке, одлазе на боловање или у извештаје уносе нетачне податке како би осујетили кампању СНС-а. На основу тога закључује да власт не слаби само због јачања противника, већ и зато што њен сопствени апарат више не функционише као раније.

Он је тај процес упоредио са завршницом власти Слободана Милошевића. Испричао је да му је некадашњи припадник службе безбедности говорио како су, када су схватили да је систем пред падом, људи на свим нивоима почели да праве приватне договоре и задржавају информације за себе. По Златановићевој оцени, слична појава се сада види у СНС-у: део људи тражи излазну стратегију, док се центру моћи доставља све мање поузданих података.

Милић је прихватио оцену да се систем раслојава, али је нагласио и финансијску страну проблема. По његовим речима, СНС више није класична политичка организација, већ интересна група у којој се услуге плаћају и наплаћују. Због тога очекује да ће, када престане приступ новцу и функцијама, нестати и велики део привидне лојалности.

Студенти у Републици Српској, право гласа и опасност од поделе народа

Златановић је посебну пажњу посветио одласку студената у Републику Српску. Оценио је да тамошњи Срби живе под снажном медијском блокадом и да слику о Србији углавном добијају преко медија блиских властима у Београду и Бањалуци. Зато је одлазак студената назвао храбрим, а покушаје да им се онемогуће скупови и политичке активности повезао са страхом Александра Вучића од губитка гласова држављана Србије који живе западно од Дрине.

Он је изнео тврдњу да су у Вишеграду против студената ангажовани људи проблематичних биографија и да је Милорад Додик, по налогу из Београда, ограничио простор за њихову кампању. Те наводе представио је као пример притиска на грађане који имају право гласа у Србији. Истовремено је упозорио да критика изборних злоупотреба не сме да прерасте у нетрпељивост према Србима у Републици Српској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Северној Македонији или на Косову и Метохији, саставном делу Србије који се тренутно налази под окупацијом албанских сепаратиста.

Златановић се заложио за то да дијаспора добије шест до девет посланика у Скупштини Србије, а да Република Српска има два или три загарантована представника. По његовом моделу, ти посланици би одлучивали о свим питањима осим о формирању и обарању владе, јер не живе трајно у Србији. Такав модел, сматра, омогућио би да дијаспора, која земљи годишње шаље милијарде, постане стварни део политичког живота без злоупотребе њених гласова.

Милић је оценио да сви људи српског порекла у региону треба лакше да добију држављанство Србије и право гласа на републичким изборима. Међутим, оштро је раздвојио то право од гласања на локалним изборима у местима у којима ти људи немају пребивалиште. Довођење бирача из Републике Српске ради одлучивања о власти у Београду или другим градовима назвао је злоупотребом и кршењем смисла закона о пребивалишту.

Он је затражио да власти Републике Српске свим листама са избора у Србији омогуће равноправну кампању и приступ бирачима. Упозорио је и на могућност фиктивних бирачких места са готово једногласним резултатом за СНС, па је позвао студентску листу и њене партнере да обезбеде контролоре на сваком месту на којем се гласа. Заједнички интерес Срба са обе стране Дрине, по њему, јесте демократска и институционално снажна Србија.

Тема	Став Добрице Милића	Став Дејана Петра Златановића
Дијаспора	Држављанство и глас на републичким, али не и на локалним изборима без пребивалишта	Посебни посланици дијаспоре и загарантована заступљеност Републике Српске
Република Српска	Равноправна кампања свих листа и контрола сваког бирачког места	Пробити медијску блокаду и спречити сукоб Срба са две стране Дрине
Изборни ризик	Могућа фиктивна бирачка места и увоз бирача у локалне средине	Масовна крађа гласова и притисак криминалних структура
После избора	Дужа институционална обнова уз јасан програм	Кратка прелазна влада, лустрација и нови слободни избори

Избори у Републици Српској и спор око Додиковог наслеђа

Златановић је говорио и о актерима избора у Републици Српској. Жељку Цвијановић повезао је са Додиковим СНСД-ом, док је за део формалне опозиције оценио да одржава добре односе са Вучићем. Као најдоследнију антирежимску опцију издвојио је Небојшу Вукановића и Листу за правду и ред, као и део људи окупљених око БН телевизије, јер су, по његовој оцени, јавно подржали студенте и указивали на корупцију и у Србији и у Републици Српској.

Он је Додикову политику раздвојио на спољни и унутрашњи план. Везе са Русијом и Израелом види као рационалан покушај да Република Српска, која нема пуну државност, обезбеди међународне ослонце. Иако је поновио осуду израелске политике у Гази, оценио је да подршка Израела и Русије помаже опстанку Републике Српске.

Насупрот томе, Додикову унутрашњу политику назвао је коруптивном и опасном за институције. По Златановићевом ставу, снажна личност не може да замени судове, администрацију и друге установе, јер после одласка вође остаје празнина. Република Српска би, каже, најбоље штитила свој положај када би постала привредно успешнији, правно уређенији и мање корумпиран део Босне и Херцеговине.

Милић је критиковао дугогодишњу политику договора српских лидера са хрватским политичким врхом, од Милошевића до Додика. Он сматра да би трајни споразум православних Срба и становништва које се данас изјашњава као бошњачко решио највећи део проблема у Босни и Херцеговини. Према његовом ставу, те заједнице имају више заједничких интереса и културних особина него што то показују савремене политичке поделе.

Спор о идентитету, заједничко наслеђе и једнака права

Уследила је опширна историјска расправа. Милић је оценио да су верске поделе временом претворене у националне и да би Србија требало да обнови широку традицију припадности, у којој вера сама по себи не одређује политичку лојалност. Златановић га је исправио у делу у којем је одговорност приписао Српској православној цркви, тврдећи да је пресуднији био утицај Католичке цркве и Хабзбуршке монархије током 19. века.

Златановић је говорио о стварању модерних националних идентитета у Босни и Херцеговини, Галицији и на Балкану, позивајући се на историјска истраживања о политици Беча. Подсетио је на ћириличко наслеђе средњовековне Босне, улогу људи српског порекла у Османском царству и везе српских и босанских династија. Такође је указао на блискост Срба и Бугара и оценио да су спољни центри моћи дуго радили на спречавању ширег повезивања јужнословенских православних народа.

Његова политичка порука била је да са Бошњацима треба тражити договор заснован на равноправности и заједничком животу, али без верских привилегија. Сваком грађанину Србије, без обзира на то да ли је Србин, Бошњак, Албанац, Мађар или Хрват, понудио би иста права и исте обавезе. Функције, нагласио је, не би требало делити по националној квоти, већ по стручности, уз апсолутну забрану дискриминације.

Као симбол културног припадања навео је Емира, односно Немању Кустурицу, чије уметничко дело сматра делом српске културе. Закључио је да је алтернатива договору само ново страдање и исељавање: породице које се окупљају на гробљима и деца која одрастају у иностранству без језика својих предака.

Пад крова у вртићу, потпорни зидови и угрожена струка

Милић је потом отворио питање безбедности градње. Навео је пад дела крова у вртићу у Вршцу, при чему су повређени дете и запослена особа, и нагласио да је објекат нов. Говорио је и о урушавању потпорног зида и дела улице у београдском насељу Војводе Влаховића, због чега су, како је рекао, станари суседне зграде морали да буду евакуисани.

Он је затражио одговорност инвеститора, извођача, надзора и инспекција, уз упозорење на стање Панчевачког моста, конструкцију код Аутокоманде и стубове у Прокопу. Питао је како су над железничком станицом у Прокопу одобравани додатни спратови и да ли је носећа конструкција за то адекватно ојачана. Његова порука била је да Србија не сме да чека нову несрећу да би утврдила ко није радио свој посао.

Као машински инжењер и одговорни пројектант, Милић је критиковао Инжењерску комору јер није обезбедила минималну цену пројектантског рада. Тврди да се ниска цена документације претвара у површне пројекте, слабији надзор и кршење правила струке. Упоредио је положај инжењера са адвокатима, лекарима и судијама и затражио да се у друштвеним приоритетима више цене инжењерство, пољопривреда, образовање и производња.

Златановић је ту тему повезао са падом надстрешнице и упозорио да је нова несрећа само питање времена ако систем остане исти. Сматра да одговорност не сме да стане на непосредним извођачима, већ мора да обухвати и људе који су годинама стварали систем у којем се стручњаци повлаче пред политичким налозима. Позвао је инжењере, новинаре, научнике и друге професионалце да јавно реагују чим препознају опасност, јер се ћутање пред туђом неправдом, по његовом мишљењу, увек враћа целом друштву.

Он је као пример навео дугогодишње игнорисање положаја Срба на Косову и Метохији, саставном делу Србије који се тренутно налази под окупацијом албанских сепаратиста. Његова теза је да исти образац касније стиже у Савамалу, Зрењанин или било коју другу средину у којој грађани верују да их туђа неправда не погађа.

Ниш: радови без краја, преграђен град и губици воде

Одговарајући на питање о Нишу, Милић је путну инфраструктуру назвао веома лошом. Рекао је да су поједине реконструкције мостова и центра града трајале несразмерно дуго и оценио да се радови намерно развлаче како би власт стално стварала слику да се „нешто ради”, уз повећање цене посла.

Говорио је и о кашњењу кречења школа, због чега је у неким објектима био отежан почетак наставе. Инвеститорски урбанизам, по њему, удвостручио је дозвољену спратност бројних зграда и загушио улице у централним деловима Ниша, иако град има простор за планско ширење приградских насеља.

Милић је упозорио и на квалитет воде и губитке у нишком водоводу. Позивајући се на сопствено радно искуство, навео је да су губици били већи од половине произведене воде, што сматра неприхватљивим. За њега су све те појаве — путеви, школе, водовод и неконтролисана градња — делови истог модела у којем стручни критеријуми уступају место политичком интересу.

Ветеран из Куле, провокације и спор око опасности од сукоба

Златановић је говорио о ратном ветерану Зорану Секурошу, ухапшеном пошто је секиром оштетио штанд СНС-а у Кули. Нагласио је да нико није повређен, али је поступак ипак назвао погрешним. Према његовом тумачењу, кључни контекст је то што је на кући тог ветерана, који је подржао студенте, исписано да је „усташа”. Златановић сматра да је провокација била намерно усмерена на његову најосетљивију тачку.

Тај случај је повезао са широм опасношћу да власт до избора покуша да изазове грађанске сукобе. Позвао је грађане да не одговарају на провокације, али и да не показују страх: да буду солидарни, да се међусобно штите и да остану стрпљиви до гласања.

Милић је оценио да великог сукоба неће бити јер власт, по његовом мишљењу, нема довољно људи спремних да је бране. Он је поменуо иницијативу за удружење грађана који тврде да су оштећени деловањем власти и јавних извршитеља. Веровање да ће режим остати без одбране заснива на процени да велики део његових гласача чине пензионери и зависни бирачи, док су функционери мотивисани пре свега новцем и страхом од губитка имовине.

Златановић се с тим оптимизмом није у потпуности сложио. Упозорио је да је створена каста која је богатство стекла захваљујући политичкој моћи и која зна да би у уређеном систему могла кривично да одговара. Због тога верује да ће део криминалних структура бранити власт до краја. Грађани, по њему, треба да избегну панику, али да изборни дан дочекају свесни ризика.

Изборна математика, Мађарска и борба за записнике

Милић је изнео прогнозу да СНС не може да освоји више од 36 одсто гласова, а није искључио ни резултат испод 25 одсто. Сматра да би „критична” излазност била око 62 одсто, док би 65 одсто, по његовој рачуници, готово сигурно значило пораз власти. Очекује да ће страначки камп у Београду бити напуштен убрзо пошто стигну резултати, јер људи ангажовани за новац неће ризиковати када виде да је власт изгубила.

Он је повукао паралелу са поразом Виктора Орбана у Мађарској и тврдио да је и Орбан делио држављанства Мађарима у суседним земљама, користио јавни сервис и градио изборну предност преко дијаспоре. Ипак, признао је да мађарски изборни и институционални систем није био разорен у истој мери као српски.

Златановић је нагласио ту разлику: по њему, у Мађарској није постојала иста спрега државе, организованог криминала и структура које контролишу Србе на Косову и Метохији. Изнео је процену да власт реално нема више од 30 до 32 одсто подршке, али да управо зато има јачи мотив за масовну изборну крађу. Као посебне ризике навео је нетачан бирачки списак, пријављивање страних држављана и пребацивање бирача из Републике Српске и са Косова и Метохије.

Милић је подсетио на Аранђеловац, где су, према његовим подацима, хиљаде бирача пребачене из Лазаревца и Раче у сеоска бирачка места. Истовремено је оценио да су студенти и грађани тада имали контролу улица и добар увид у изборни процес. Позвао је студентску листу да на будућим изборима одмах објављује резултате на основу записника са бирачких места, а грађане да буду спремни да те резултате мирно и одлучно заштите.

Област после смене власти	Предложени потез	Ко га посебно заступа
Избори	Заштита записника, брзо објављивање резултата и нови слободни избори	Обојица
Правосуђе и службе	Провера одговорности, обнова или оснивање нових органа ако стари не могу да се поправе	Обојица
Политички систем	Лустрација функционера повезаних са корупцијом и забрана повратка „прелетача”	Златановић и Милић
Јавни сервис	Укидање постојећег модела финансирања РТС-а и изградња новог јавног медија	Златановић
Државна управа	Конкурси за руководећа места и примена пакета основних закона	Милић и Покрет „Сабор”

Лустрација, РТС и питање колико треба да траје прелазна власт

Златановић сматра да власт која би настала после пораза СНС-а не би требало одмах да добије пун четворогодишњи мандат. По њему, прелазна или техничка влада треба да траје приближно годину дана, највише петнаест месеци, да отвори институције, покрене поступке против најодговорнијих, донесе системске законе и припреми поштене изборе. Страхује да би предуг мандат хетерогене коалиције, окупљене пре свега против садашње власти, отворио простор за нову корупцију.

Он се заложио за лустрацију по узору на Чешку и за дуготрајно удаљавање из политике функционера који су учествовали у корупцији, злоупотреби власти или кршењу закона. Посебно је упозорио да се не сме поновити 6. октобар, када су, по његовој оцени, људи из претходног режима опрали биографије, пребегли победницима и сачували новац и утицај.

Златановић је затражио и радикалан рез у медијском систему. Сматра да су поједини режимски медији изгубили право да наставе рад у истом облику и да политичари који после промене власти поново легитимишу њихове власнике не треба да добију поверење јавности. За РТС је предложио стечај постојеће организације, укидање финансирања кроз таксу и оснивање новог јавног сервиса са знатно мање запослених и јаснијом одговорношћу.

Милић је био спремнији да новој власти остави до четири године, под условом да одмах почне да спроводи програм. Ипак, нагласио је да институционална обнова не може бити брза. Покрет „Сабор”, према његовим речима, већ годину дана анализира управу и законе и припремио је око двадесет законских предлога који нису идеолошки, већ се тичу основног функционисања државе.

Он сматра да су потребне најмање две године да би Србија „стала на зелену грану”, а више изборних циклуса да би се у потпуности поправила штета. Први задатак, каже, јесте постављање темеља: јавна расправа, отварање досијеа, конкурси за руководећа места и спречавање људи који су већ злоупотребљавали функције да поново преузму институције.

Одговорност СПС-а и упозорење студентској листи

Милић је оценио да се одговорност за данашње стање не завршава са СНС-ом. Као најдужу нит континуитета означио је СПС, који је, по његовом ставу, од деведесетих до данас учествовао у готово свакој власти и прихватао законе штетне за раднике и пензионере. Затражио је да се преиспита и власништво те странке над просторијама наслеђеним од Савеза комуниста и других некадашњих друштвено-политичких организација.

Одговорност је проширио и на СРС, ДС, ДСС и друге странке које су учествовале у постепеном урушавању система. Посебно је критиковао Бориса Тадића због политичких потеза који су, по његовом тумачењу, помогли настанку и јачању СНС-а. Његова теза је да Србија није преко ноћи дошла до данашњег система, већ да су га различите власти градиле корак по корак.

Милић је студентску листу упозорио да не прихвата „прелетаче” који ће после промене власти понудити своје везе и знање система. Подсетио је на обећање да ће за око 18.000 именованих руководећих места бити расписани конкурси и предложио да људи који су већ били директори и злоупотребљавали функцију не добију нову прилику.

Златановић је нагласио да нова власт мора да поштује конкретан мандат бирача. Ко добије гласове за чланство у Европској унији, не сме после избора да води супротну политику; исто важи и за оне који се залажу за БРИКС, неутралност или швајцарски модел. Глас грађанина, поручио је, мора да буде обавезујући, како се више не би дешавало да „наши постану њихови” чим уђу у Скупштину.

„Израчунати, сабрати и саопштити да је изгубио”

У завршници разговора обојица су позвала на високу излазност, контролу сваког бирачког места и мирну, али одлучну одбрану записника. Милић је апеловао на полицију, жандармерију, правосуђе и друге државне органе да се држе закона и не спречавају примену изборне воље. Његов став је да државни систем треба реконструисати, а органе који се не могу поправити заменити новим.

Златановић је, са друге стране, поновио да грађани морају бити „слободни и храбри”, али да учине све како би избегли братски и грађански сукоб. Очекује тежак период после смене власти јер, како каже, наследник добија опљачкану и институционално разрушену земљу. Ипак, верује да је заједничка тачка левице, деснице и центра захтев за функционалном државом која поштује Устав и закон.

Милић је емисију завршио речима да му је животна жеља да Александру Вучићу саопшти изборни пораз. „Он је изгубио. Треба израчунати, сабрати и саопштити му да је изгубио”, поручио је, уз упозорење студентској листи да не дозволи понављање грешака после 5. октобра.

Дејан Петар Златановић и Добрица Милић разговарали су о положају пензионера, страначком запошљавању, изборној кампањи у Србији и Републици Српској, контроли бирачких места, опасности од политичких провокација, урушавању инфраструктуре и корацима које би, по њиховом мишљењу, требало предузети после промене власти.

У новом издању емисије „Прелиставање”, заједничког пројекта медијских кућа „Србин.инфо” и „Центар”, са Дејаном Петром Златановићем разговарао је Добрица Милић, један од оснивача Покрета „Сабор” и председник његовог извршног одбора. Милић је у овој емисији заменио проф. др Душка Кузовића, а разговор је, као и обично, вођен у форми равноправног дијалога.

Двочасовна емисија обухватила је широк круг тема: од једнократне помоћи пензионерима и стања државне управе, преко положаја Срба у Републици Српској и дијаспори, до безбедности грађевинских објеката, изборне контроле и питања шта би требало да буде први посао власти која би наследила садашњи систем.

Помоћ пензионерима или враћање дела одузетог новца

Добрица Милић отворио је емисију питањем новчане помоћи пензионерима. Према подацима које је изнео, исплаћивани су различити износи, док је укупна сума износила 377 милиона динара. Он је оценио да власт ту исплату представља као поклон, иако је реч о грађанима који су читав радни век уплаћивали порезе и доприносе.

Милић је подсетио на умањење пензија од 2014. до 2018. године и изнео рачуницу по којој је пензионерима тада одузето око 840 милиона динара, односно приближно 1,4 милијарде са каматом. По његовом мишљењу, садашња помоћ представља мање од трећине тог износа. Очекује да би будућа скупштинска већина, коју повезује са студентском листом, требало да пронађе начин да пензионерима надокнади остатак.

Он је упоредио просечну пензију и плату 2012. године са њиховим садашњим односом. Навео је да је пензија некада износила око 60 одсто просечне зараде, а данас око 45 одсто, и оценио да би однос од приближно 80 одсто омогућио пензионерима да задрже животни стандард из радног века. Говорио је и о високом оптерећењу зарада порезима и доприносима, уз закључак да пензионери из система добијају мање него што су током радног века у њега уложили.

Златановић је додао да су му се јављали пензионери из Београда и мањих места који, како су му рекли, нису добили обећани новац. Један од њих је, према његовом сведочењу, после обраћања пензијском фонду и слања електронских порука добио одговор да га нема у бази, иако је пензионер петнаестак година. Златановић није тврдио да је реч о намерној дискриминацији, већ је проблем повезао са нестручношћу и партијским запошљавањем у државној управи.

Као илустрацију навео је причу познаника из „Телекома”, у чијој се канцеларији, у време јавне расправе о људима који примају плату а не долазе на посао, изненада појавило вишеструко више запослених него обично. Када је афера утихнула, ти људи су, према његовом исказу, поново нестали из канцеларије. За Златановића је то слика система у којем део људи носи највећи терет посла, док други плату добијају захваљујући политичкој вези.

Од социјалне помоћи до политичке зависности

Златановић је упозорио да се грађани навикавају да сопствени новац доживљавају као милостињу власти. Повукао је историјску паралелу са позним периодима великих држава, када се становништво концентрисало у градовима и контролисало кроз храну и забаву. Према његовом тумачењу, савремени модел није ограничен на Србију: сличну тенденцију види и у западним државама, нарочито у масовном штампању новца током пандемије.

Милић је, говорећи о редовима испред поштанских банака, оценио да власт располаже армијом страначки запослених људи који се, уместо редовним послом, баве кампањом, одласком од врата до врата и прикупљањем података о грађанима. Изнео је процену о приближно 90.000 таквих запослених у републичким и око 60.000 у локалним предузећима. Као пример навео је анкетни листић који је видео у Аранђеловцу, на којем се бележило да ли је домаћинство за власт или против ње, где чланови породице раде и да ли живе на пријављеној адреси.

Он је оценио да власт управо у Нишу још покушава да организовано покаже снагу и изазове сукобе приликом доласка студената. Подсетио је на блокирање прилаза Нишкој тврђави током дочека студената бициклиста и оценио да зависност дела становништва од јавног сектора помаже СНС-у да у том граду окупи неколико стотина присталица. Ипак, по његовом виђењу, и тај механизам слаби.

Милић је навео и отпуштања у нишкој компанији „Џонсон електрик”, тврдећи да је после ранијег смањења броја запослених покренута процедура за отпуштање још неколико стотина радника. То је за њега показатељ слабљења привреде и ограниченог домета државних субвенција. Сматра да власт нема довољно новца за сва обећања, већ исплате развлачи и прилагођава текућим приливима.

„Систем пуца изнутра” и аналогија са крајем Милошевићеве власти

Златановић је казао да му људи са терена прилазе и говоре да одбијају страначке задатке, одлазе на боловање или у извештаје уносе нетачне податке како би осујетили кампању СНС-а. На основу тога закључује да власт не слаби само због јачања противника, већ и зато што њен сопствени апарат више не функционише као раније.

Он је тај процес упоредио са завршницом власти Слободана Милошевића. Испричао је да му је некадашњи припадник службе безбедности говорио како су, када су схватили да је систем пред падом, људи на свим нивоима почели да праве приватне договоре и задржавају информације за себе. По Златановићевој оцени, слична појава се сада види у СНС-у: део људи тражи излазну стратегију, док се центру моћи доставља све мање поузданих података.

Златановић је затим изнео и наводе о разлозима страха унутар СНС-а и СПС-а. Нагласио је да говори о информацијама које је добио и гласинама које круже у тим странкама, а не о независно потврђеним чињеницама. Према тим наводима, део функционера верује да је Александар Вучић током боравка у Њујорку, односно у Сједињеним Америчким Државама, преговарао о личној излазној стратегији за себе, свог брата и породицу, уколико велика излазност покаже да је изгубио изборе.

По Златановићевом тумачењу, његови сарадници страхују да би Вучић у таквој ситуацији могао да напусти земљу, остави људе око себе и практично их „прода” како би обезбедио сопствени излаз. Управо тај страх, оценио је, може додатно да убрза распад режима изнутра. Он је упозорио да би требало спречити бекство најодговорнијих, јер би они, ослоњени на новац и мрежу коју су изградили, могли да задрже утицај или да се касније врате, док би „хоботница” која је обухватила државу остала неразмонтирана.

Милић је прихватио оцену да се систем раслојава, али је нагласио и финансијску страну проблема. По његовим речима, СНС више није класична политичка организација, већ интересна група у којој се услуге плаћају и наплаћују. Због тога очекује да ће, када престане приступ новцу и функцијама, нестати и велики део привидне лојалности.

Студенти у Републици Српској, право гласа и опасност од поделе народа

Златановић је посебну пажњу посветио одласку студената у Републику Српску. Оценио је да тамошњи Срби живе под снажном медијском блокадом и да слику о Србији углавном добијају преко медија блиских властима у Београду и Бањалуци. Зато је одлазак студената назвао храбрим, а покушаје да им се онемогуће скупови и политичке активности повезао са страхом Александра Вучића од губитка гласова држављана Србије који живе западно од Дрине.

Он је изнео тврдњу да су у Вишеграду против студената ангажовани људи проблематичних биографија и да је Милорад Додик, по налогу из Београда, ограничио простор за њихову кампању. Те наводе представио је као пример притиска на грађане који имају право гласа у Србији. Истовремено је упозорио да критика изборних злоупотреба не сме да прерасте у нетрпељивост према Србима у Републици Српској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Северној Македонији или на Косову и Метохији, саставном делу Србије који се тренутно налази под окупацијом албанских сепаратиста.

Златановић се заложио за то да дијаспора добије шест до девет посланика у Скупштини Србије, а да Република Српска има два или три загарантована представника. По његовом моделу, ти посланици би одлучивали о свим питањима осим о формирању и обарању владе, јер не живе трајно у Србији. Такав модел, сматра, омогућио би да дијаспора, која земљи годишње шаље милијарде, постане стварни део политичког живота без злоупотребе њених гласова.

Милић је оценио да сви људи српског порекла у региону треба лакше да добију држављанство Србије и право гласа на републичким изборима. Међутим, оштро је раздвојио то право од гласања на локалним изборима у местима у којима ти људи немају пребивалиште. Довођење бирача из Републике Српске ради одлучивања о власти у Београду или другим градовима назвао је злоупотребом и кршењем смисла закона о пребивалишту.

Он је затражио да власти Републике Српске свим листама са избора у Србији омогуће равноправну кампању и приступ бирачима. Упозорио је и на могућност фиктивних бирачких места са готово једногласним резултатом за СНС, па је позвао студентску листу и њене партнере да обезбеде контролоре на сваком месту на којем се гласа. Заједнички интерес Срба са обе стране Дрине, по њему, јесте демократска и институционално снажна Србија.

Тема	Став Добрице Милића	Став Дејана Петра Златановића
Дијаспора	Држављанство и глас на републичким, али не и на локалним изборима без пребивалишта	Посебни посланици дијаспоре и загарантована заступљеност Републике Српске
Република Српска	Равноправна кампања свих листа и контрола сваког бирачког места	Пробити медијску блокаду и спречити сукоб Срба са две стране Дрине
Изборни ризик	Могућа фиктивна бирачка места и увоз бирача у локалне средине	Масовна крађа гласова и притисак криминалних структура
После избора	Дужа институционална обнова уз јасан програм	Кратка прелазна влада, лустрација и нови слободни избори

Избори у Републици Српској и спор око Додиковог наслеђа

Златановић је говорио и о актерима избора у Републици Српској. Жељку Цвијановић повезао је са Додиковим СНСД-ом, док је за део формалне опозиције оценио да одржава добре односе са Вучићем. Као најдоследнију антирежимску опцију издвојио је Небојшу Вукановића и Листу за правду и ред, као и део људи окупљених око БН телевизије, јер су, по његовој оцени, јавно подржали студенте и указивали на корупцију и у Србији и у Републици Српској.

Он је Додикову политику раздвојио на спољни и унутрашњи план. Везе са Русијом и Израелом види као рационалан покушај да Република Српска, која нема пуну државност, обезбеди међународне ослонце. Иако је поновио осуду израелске политике у Гази, оценио је да подршка Израела и Русије помаже опстанку Републике Српске.

Насупрот томе, Додикову унутрашњу политику назвао је коруптивном и опасном за институције. По Златановићевом ставу, снажна личност не може да замени судове, администрацију и друге установе, јер после одласка вође остаје празнина. Република Српска би, каже, најбоље штитила свој положај када би постала привредно успешнији, правно уређенији и мање корумпиран део Босне и Херцеговине.

Милић је критиковао дугогодишњу политику договора српских лидера са хрватским политичким врхом, од Милошевића до Додика. Он сматра да би трајни споразум православних Срба и становништва које се данас изјашњава као бошњачко решио највећи део проблема у Босни и Херцеговини. Према његовом ставу, те заједнице имају више заједничких интереса и културних особина него што то показују савремене политичке поделе.

Спор о идентитету, заједничко наслеђе и једнака права

Уследила је опширна историјска расправа. Милић је оценио да су верске поделе временом претворене у националне и да би Србија требало да обнови широку традицију припадности, у којој вера сама по себи не одређује политичку лојалност. Златановић га је исправио у делу у којем је одговорност приписао Српској православној цркви, тврдећи да је пресуднији био утицај Католичке цркве и Хабзбуршке монархије током 19. века.

Златановић је говорио о стварању модерних националних идентитета у Босни и Херцеговини, Галицији и на Балкану, позивајући се на историјска истраживања о политици Беча. Подсетио је на ћириличко наслеђе средњовековне Босне, улогу људи српског порекла у Османском царству и везе српских и босанских династија. Такође је указао на блискост Срба и Бугара и оценио да су спољни центри моћи дуго радили на спречавању ширег повезивања јужнословенских православних народа.

Његова политичка порука била је да са Бошњацима треба тражити договор заснован на равноправности и заједничком животу, али без верских привилегија. Сваком грађанину Србије, без обзира на то да ли је Србин, Бошњак, Албанац, Мађар или Хрват, понудио би иста права и исте обавезе. Функције, нагласио је, не би требало делити по националној квоти, већ по стручности, уз апсолутну забрану дискриминације.

Као симбол културног припадања навео је Емира, односно Немању Кустурицу, чије уметничко дело сматра делом српске културе. Закључио је да је алтернатива договору само ново страдање и исељавање: породице које се окупљају на гробљима и деца која одрастају у иностранству без језика својих предака.

Пад крова у вртићу, потпорни зидови и угрожена струка

Милић је потом отворио питање безбедности градње. Навео је пад дела крова у вртићу у Вршцу, при чему су повређени дете и запослена особа, и нагласио да је објекат нов. Говорио је и о урушавању потпорног зида и дела улице у београдском насељу Војводе Влаховића, због чега су, како је рекао, станари суседне зграде морали да буду евакуисани.

Он је затражио одговорност инвеститора, извођача, надзора и инспекција, уз упозорење на стање Панчевачког моста, конструкцију код Аутокоманде и стубове у Прокопу. Питао је како су над железничком станицом у Прокопу одобравани додатни спратови и да ли је носећа конструкција за то адекватно ојачана. Његова порука била је да Србија не сме да чека нову несрећу да би утврдила ко није радио свој посао.

Као машински инжењер и одговорни пројектант, Милић је критиковао Инжењерску комору јер није обезбедила минималну цену пројектантског рада. Тврди да се ниска цена документације претвара у површне пројекте, слабији надзор и кршење правила струке. Упоредио је положај инжењера са адвокатима, лекарима и судијама и затражио да се у друштвеним приоритетима више цене инжењерство, пољопривреда, образовање и производња.

Златановић је ту тему повезао са падом надстрешнице и упозорио да је нова несрећа само питање времена ако систем остане исти. Сматра да одговорност не сме да стане на непосредним извођачима, већ мора да обухвати и људе који су годинама стварали систем у којем се стручњаци повлаче пред политичким налозима. Позвао је инжењере, новинаре, научнике и друге професионалце да јавно реагују чим препознају опасност, јер се ћутање пред туђом неправдом, по његовом мишљењу, увек враћа целом друштву.

Он је као пример навео дугогодишње игнорисање положаја Срба на Косову и Метохији, саставном делу Србије који се тренутно налази под окупацијом албанских сепаратиста. Његова теза је да исти образац касније стиже у Савамалу, Зрењанин или било коју другу средину у којој грађани верују да их туђа неправда не погађа.

Ниш: радови без краја, преграђен град и губици воде

Одговарајући на питање о Нишу, Милић је путну инфраструктуру назвао веома лошом. Рекао је да су поједине реконструкције мостова и центра града трајале несразмерно дуго и оценио да се радови намерно развлаче како би власт стално стварала слику да се „нешто ради”, уз повећање цене посла.

Говорио је и о кашњењу кречења школа, због чега је у неким објектима био отежан почетак наставе. Инвеститорски урбанизам, по њему, удвостручио је дозвољену спратност бројних зграда и загушио улице у централним деловима Ниша, иако град има простор за планско ширење приградских насеља.

Милић је упозорио и на квалитет воде и губитке у нишком водоводу. Позивајући се на сопствено радно искуство, навео је да су губици били већи од половине произведене воде, што сматра неприхватљивим. За њега су све те појаве — путеви, школе, водовод и неконтролисана градња — делови истог модела у којем стручни критеријуми уступају место политичком интересу.

Ветеран из Куле, провокације и спор око опасности од сукоба

Златановић је говорио о ратном ветерану Зорану Секурошу, ухапшеном пошто је секиром оштетио штанд СНС-а у Кули. Нагласио је да нико није повређен, али је поступак ипак назвао погрешним. Према његовом тумачењу, кључни контекст је то што је на кући тог ветерана, који је подржао студенте, исписано да је „усташа”. Златановић сматра да је провокација била намерно усмерена на његову најосетљивију тачку.

Тај случај је повезао са широм опасношћу да власт до избора покуша да изазове грађанске сукобе. Позвао је грађане да не одговарају на провокације, али и да не показују страх: да буду солидарни, да се међусобно штите и да остану стрпљиви до гласања.

Милић је оценио да великог сукоба неће бити јер власт, по његовом мишљењу, нема довољно људи спремних да је бране. Он је поменуо иницијативу за удружење грађана који тврде да су оштећени деловањем власти и јавних извршитеља. Веровање да ће режим остати без одбране заснива на процени да велики део његових гласача чине пензионери и зависни бирачи, док су функционери мотивисани пре свега новцем и страхом од губитка имовине.

Златановић се с тим оптимизмом није у потпуности сложио. Упозорио је да је створена каста која је богатство стекла захваљујући политичкој моћи и која зна да би у уређеном систему могла кривично да одговара. Због тога верује да ће део криминалних структура бранити власт до краја. Грађани, по њему, треба да избегну панику, али да изборни дан дочекају свесни ризика.

Изборна математика, Мађарска и борба за записнике

Милић је изнео прогнозу да СНС не може да освоји више од 36 одсто гласова, а није искључио ни резултат испод 25 одсто. Сматра да би „критична” излазност била око 62 одсто, док би 65 одсто, по његовој рачуници, готово сигурно значило пораз власти. Очекује да ће страначки камп у Београду бити напуштен убрзо пошто стигну резултати, јер људи ангажовани за новац неће ризиковати када виде да је власт изгубила.

Он је повукао паралелу са поразом Виктора Орбана у Мађарској и тврдио да је и Орбан делио држављанства Мађарима у суседним земљама, користио јавни сервис и градио изборну предност преко дијаспоре. Ипак, признао је да мађарски изборни и институционални систем није био разорен у истој мери као српски.

Златановић је нагласио ту разлику: по њему, у Мађарској није постојала иста спрега државе, организованог криминала и структура које контролишу Србе на Косову и Метохији. Изнео је процену да власт реално нема више од 30 до 32 одсто подршке, али да управо зато има јачи мотив за масовну изборну крађу. Као посебне ризике навео је нетачан бирачки списак, пријављивање страних држављана и пребацивање бирача из Републике Српске и са Косова и Метохије.

Милић је подсетио на Аранђеловац, где су, према његовим подацима, хиљаде бирача пребачене из Лазаревца и Раче у сеоска бирачка места. Истовремено је оценио да су студенти и грађани тада имали контролу улица и добар увид у изборни процес. Позвао је студентску листу да на будућим изборима одмах објављује резултате на основу записника са бирачких места, а грађане да буду спремни да те резултате мирно и одлучно заштите.

Област после смене власти	Предложени потез	Ко га посебно заступа
Избори	Заштита записника, брзо објављивање резултата и нови слободни избори	Обојица
Правосуђе и службе	Провера одговорности, обнова или оснивање нових органа ако стари не могу да се поправе	Обојица
Политички систем	Лустрација функционера повезаних са корупцијом и забрана повратка „прелетача”	Златановић и Милић
Јавни сервис	Укидање постојећег модела финансирања РТС-а и изградња новог јавног медија	Златановић
Државна управа	Конкурси за руководећа места и примена пакета основних закона	Милић и Покрет „Сабор”

Лустрација, РТС и питање колико треба да траје прелазна власт

Златановић сматра да власт која би настала после пораза СНС-а не би требало одмах да добије пун четворогодишњи мандат. По њему, прелазна или техничка влада треба да траје приближно годину дана, највише петнаест месеци, да отвори институције, покрене поступке против најодговорнијих, донесе системске законе и припреми поштене изборе. Страхује да би предуг мандат хетерогене коалиције, окупљене пре свега против садашње власти, отворио простор за нову корупцију.

Он се заложио за лустрацију по узору на Чешку и за дуготрајно удаљавање из политике функционера који су учествовали у корупцији, злоупотреби власти или кршењу закона. Посебно је упозорио да се не сме поновити 6. октобар, када су, по његовој оцени, људи из претходног режима опрали биографије, пребегли победницима и сачували новац и утицај.

Златановић је затражио и радикалан рез у медијском систему. Сматра да су поједини режимски медији изгубили право да наставе рад у истом облику и да политичари који после промене власти поново легитимишу њихове власнике не треба да добију поверење јавности. За РТС је предложио стечај постојеће организације, укидање финансирања кроз таксу и оснивање новог јавног сервиса са знатно мање запослених и јаснијом одговорношћу.

Милић је био спремнији да новој власти остави до четири године, под условом да одмах почне да спроводи програм. Ипак, нагласио је да институционална обнова не може бити брза. Покрет „Сабор”, према његовим речима, већ годину дана анализира управу и законе и припремио је око двадесет законских предлога који нису идеолошки, већ се тичу основног функционисања државе.

Он сматра да су потребне најмање две године да би Србија „стала на зелену грану”, а више изборних циклуса да би се у потпуности поправила штета. Први задатак, каже, јесте постављање темеља: јавна расправа, отварање досијеа, конкурси за руководећа места и спречавање људи који су већ злоупотребљавали функције да поново преузму институције.

Одговорност СПС-а и упозорење студентској листи

Милић је оценио да се одговорност за данашње стање не завршава са СНС-ом. Као најдужу нит континуитета означио је СПС, који је, по његовом ставу, од деведесетих до данас учествовао у готово свакој власти и прихватао законе штетне за раднике и пензионере. Затражио је да се преиспита и власништво те странке над просторијама наслеђеним од Савеза комуниста и других некадашњих друштвено-политичких организација.

Одговорност је проширио и на СРС, ДС, ДСС и друге странке које су учествовале у постепеном урушавању система. Посебно је критиковао Бориса Тадића због политичких потеза који су, по његовом тумачењу, помогли настанку и јачању СНС-а. Његова теза је да Србија није преко ноћи дошла до данашњег система, већ да су га различите власти градиле корак по корак.

Милић је студентску листу упозорио да не прихвата „прелетаче” који ће после промене власти понудити своје везе и знање система. Подсетио је на обећање да ће за око 18.000 именованих руководећих места бити расписани конкурси и предложио да људи који су већ били директори и злоупотребљавали функцију не добију нову прилику.

Златановић је нагласио да нова власт мора да поштује конкретан мандат бирача. Ко добије гласове за чланство у Европској унији, не сме после избора да води супротну политику; исто важи и за оне који се залажу за БРИКС, неутралност или швајцарски модел. Глас грађанина, поручио је, мора да буде обавезујући, како се више не би дешавало да „наши постану њихови” чим уђу у Скупштину.

„Израчунати, сабрати и саопштити да је изгубио”

У завршници разговора обојица су позвала на високу излазност, контролу сваког бирачког места и мирну, али одлучну одбрану записника. Милић је апеловао на полицију, жандармерију, правосуђе и друге државне органе да се држе закона и не спречавају примену изборне воље. Његов став је да државни систем треба реконструисати, а органе који се не могу поправити заменити новим.

Златановић је, са друге стране, поновио да грађани морају бити „слободни и храбри”, али да учине све како би избегли братски и грађански сукоб. Очекује тежак период после смене власти јер, како каже, наследник добија опљачкану и институционално разрушену земљу. Ипак, верује да је заједничка тачка левице, деснице и центра захтев за функционалном државом која поштује Устав и закон.

Милић је емисију завршио речима да му је животна жеља да Александру Вучићу саопшти изборни пораз. „Он је изгубио. Треба израчунати, сабрати и саопштити му да је изгубио”, поручио је, уз упозорење студентској листи да не дозволи понављање грешака после 5. октобра.

Главна порука овог „Прелиставања” јесте да изборна победа, ако до ње дође, за Златановића и Милића није крај већ почетак тежег посла. Они траже истовремено политичку смену, заштиту изборне воље, професионализацију управе, обнову струке, контролу јавног новца и прекид праксе у којој исти људи мењају страначке боје, а задржавају моћ. Разликују се у процени опасности од сукоба и трајању прелазне власти, али се слажу да без јаких институција ниједна изборна победа неће бити трајна.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић