Pročitaj mi članak„Fascinantno“ je slušati Aleksandra Vučića dok objašnjava kako funkcioniše i koje posledice proizvodi laž. Radio je to na, onoj, njemu sve omiljenijoj, rijaliti-televiziji u koju se preselio sa Pinka i Hepija, i to na primeru priče kako je u Užicu policija , navodno, udarila trogodišnje dete. Kao neko pita da li ste čuli da je „policija udarila dete od tri godine“, onda sagovornik, kaže „strašno“, zapravo niko decidirano ne tvrdi da se to dogodilo, ali priča se zavrtela i posao je završen. Obaška, što nijedan ozbiljan medij, osim rumora na društvenim mrežama, nije objavio ovu informaciju.
Велики „истинољубац“ се наравно није бавио нечим много опаснијим од просте лажи, а то је прећуткивање истине и то оне која је прво пласирана као ординарна лаж, а у чему је сам учествовао безброј пута. Хоћемо ли бар неки пример?
Па, ето, изађе председник са полицајцем у цивилу затвореног ока од ударца и изјави како су му то направили демонстранти у протесту испред РТС-а. Кад се испостави да га је ударио колега из Жандармерије, прича се заборавља, склања, не каже председник, погрешио сам, слагао сам, погрешно сам обавештен, било шта, не дај боже, извините…Ништа. Мук и препуштање забораву.
Могао је да узме и пример када га нека од новинарки његових таблоида пита о „случају анестезиолога који је на Видовдан ударио мотком полицајца у главу“. Набачену лопту, здраво за готово, Вучић прима на волеј и поентира у свом маниру: „А тај магарац од анестезиолога је мотком тукао полицајца. Не знам да ли је гори он или судија који га је пустио….“ А анестезиолог није никог тукао мотком већ је покушао да помогне момку који је повређен у полицијском нападу и онда је ухапшен. А „магарац од судије“ је лекара пустио тек после недељу дана и то на притисак јавности и његових колега.
Човек лажи и спина, који је то двоје увезао у челични амалгам, последњи је који треба да говори на ту тему, по било ком основу, јер он лаж и истину, све и када би хтео, више не може и не уме раздвојити, нити дозвољава да се у пропагандној калакурници коју је направиио више може разазнати шта је измишљено, шта је стварно, шта је потурено, шта је проверено, а шта сумњиво. Њему не одговара да се те ствари јасно раздвоје, он савршено функционише у свету дезинформација и полуистина, оне су његово оружје и средство владања којима прави инвалидно јавно мњење навучено на сензације и такозване „ударне вести“ које немају за циљ да се нешто разјасни, већ да се догађај и извештавање о њему прилагоди потреби пропаганде. Из те помрчине искачу најфантастичније и најопскурније конфабулације по којима студенти у протесту постају „блокадери“ , медији који о томе извештавају „терористи“ које треба спалити, а сви они заједно раде на „независности Косова“ и „проглашавању Срба за геноцидан народ“, а у том лудилу на крају и Новак Ђоковић „осване“ са албанским кечетом на глави.
Ван Вучићевих матрица истина изгледа једноставно и сурово. Ових дана она има лице студента Луке Михајловића са троструким преломом костију лобање, лице младог човека унакажено полицијском палицом, тим последњим ослонцем овог злочиначког режима, који је тако брутално претучен био додатно везан лисицама за болнички кревет. За њега Вучића није питао нико од булументе окупљене у оном медијском кокошињцу у коме је сатима причао шта год му је пало на памет, није га се ни он „сетио“, Лука није могао бити тема, осим као далека асоцијација на испуњење влажног сна главног уредника тог парателевизијског ћациленда у којем „сву ту багру треба пребити и похапсити“. Што интимно прижељкује и чему тежи и главни теоретичар „истине и лажи“ само што он, како сам рече, и то не без зависти, не може баш оно „нану им нанину“ као што то ради његов домаћин.
Е, у Лукино лице би Александар Вучић требало добро да се загледа, да запамти његове ране и посекотине и да га се сети сваки следећи пут када потегне тешке речи или тешке лажи и кад насилнике преименује у хероје и помилује их. Ако ништа друго, требао би да се сети да је једно такво лице – лице „отпораша“ Радојка Луковића, са печатом Милошевићевог режима на себи, освануло на плакатима широм Србије 2000. године. Може он и да „заборави“ Луку, али Србија му га је запамтила.
