Pročitaj mi članakZa porodice žrtava kao da je tog datuma nastupio smak sveta. I sve nas je ophrvala neverica. Tuga se pretvarala u bes, pa u pitanje – zašto? Oni koji su bili dužni da odgovore i to bez oklevanja, počeli su da lažu.
Покушавам да се сетим шта сам радио у четвртак, пре пада надстрешнице. Помажу ми радне белешке. Завршавао сам текст о Мироу – песнику каталонског колорита. Бавио сам се фотографијама из Барселоне до касно у ноћ. Устао сам тог првог новембра, у петак, нешто касније него иначе. Отишао сам у Скојевско насеље, тамо, надомак Кошутњака у кафеу Какаду служе најбољу кафу у граду. Када завршим неки текст, не волим да гледам у телефон. Провео сам мирно пре подне. На путу кући, у аутобусу број 50, завирио сам у телефон. Наказна њушка смрти већ је била тамо. Снимак пада надстрешнице врло брзо је постао доступан. А онда су се људи побунили.
Сада, годину дана касније, знам да је тај дан у 11:52 као мало који датум преломио наше животе на пре и после.
Ово пишем у Келну, сећајући се целе године у Србији после пада новосадске надстрешнице. Овде је празник, Сви свети. Испало је да ће ове године и католички и православни хришћани изаћи истог викенда на гробља на помен својим мртвима. У Србијиу ову суботу падају митровданске задушнице. Већ годину дана, наши су мртви и сви они које је у секундама страве поклопио голи бетон. Па док ово пишем поред тастатуре држим лист на којем су њихова имена.
Лична хронологија
Нису се одмах могле разабрати последице. За породице је већ наступио лични смак света. За нас остале – тек осећање неверице. Утрнулост. Туга се претварала у бес. Бес у питање – зашто? Они који су били дужни да одговоре и то без секунде оклевања, почели су да лажу, петљају, спинују. Кобна грешка. Истина је могла да искупи и њих и нас. Њихово бежање од истине, њихове димне завесе, цинична реторика, насилништво, мобилисали су људе боље од било каквих опозиционих парола. Из ноћи у ноћ са неверицом сам зурио у вести, питајући се, зар је могуће да је моћ до те мере слепа, да не види како саму себе поткопава?
Слати батинаше на студенте и професоре, сматрајући да ће се тако решити проблем? Који болесни ум је то смислио? Каква политички неписмена процена! Гола сила је родила пркос. А студенти су, будећи себе, почели да буде учмалу земљу.
Све већ пише у хронологији догађаја, све су већ записали историчари и дежурни аналитичари. Али једно је било јасно најкасније 15. марта: Србија више никада не може да буде враћена на напредњачка фабричка подешавања. Чак ни соничним оружјем.
Теза о равнотежи немоћи је заводљива. Али није тачна. Стварни однос снага је одавно асиметричан у корист студената. Управо је супротно у спремности на насиље. Једини који смишљено генеришу сукобе јесу медијски, полицијски и параполицијски представници власти и њихови оперативци. Пре ће бити да је моћ живог, ненасилног отпора у Србији суочена са голом, циничном али успаниченом силом.
Они којима се гандијевски отпор не свиђа, који би да се фајтају, напросто не разумеју да је насиље пут у средиште напредњачког пакла. Ове девојке и младићи на улицама то одлично разумеју.
Подела посред славске трпезе
Једно од горких искустава које ме је пратило у ових годину дана јесте искуство потпуног неразумевања између рођака, пријатеља из детињства, кумова, чланова породице. Верници режима, његови интерешџијски следбеници, симпатизери бахатости, коју бркају са одлучношћу, заговорници реда и рада који су све своје укућане удомили у државном сектору, бивши шверцери, а сада угледни локални бизнисмени, сви они верују да им млади људи мисле зло када траже да се поштује устав, да судство проради, да се истера правда.
У то сам се уверио у више наврата. Био сам у Лесковцу на слави код Г., који је градски лик. Слушали смо у младости сличну музику, сада имамо сличан поглед на свет. Домаћин ме је сместио између два човека мојих година. Професор у средњој школи је прву половину вечери ћутао, а другу половину хвалио председника. Истог оног председника којем ништа паметније није пало на памет после пада надстрешнице него да каже – нисмо је реконструисали. У ери друштвених мрежа када на клик можете да се уверите да то није истина. Подржао га је и оматорели рокер са моје десне стране. Иако власт децу његових пријатеља и комшија назива – терористима.
Нисам тако замишљао тврде напредњаке. Домаћин је био на мојој страни, није штедео своје госте, дискутовали смо унакрсно до касно у ноћ. Без резултата. На улици се од тада једва поздравимо.
Или један од најпознатијих моторџија из краја. Слика се у Бурси, па у Мароку, па у Тузли, па негде у Шпанији. Све са мотором. Носи минђушу у уву. Био ми је на рођендану у једној кафани које више нема. Једном ми је довео друга, водоинсталатера – то је велика услуга у Србији у којој се осећа мањак мајстора. Водоинсталатер је, петљајући око мојих цеви, моторџију чачнуо за председника. Уследио је рафални одговор. До тада нисам знао да је овај симпатичан човек у стању да таквом брзином изговори читав низ пинковских фраза, као да рецитује песмицу. Водоинсталатер је био бриткији на језику. Као да су се дохватили фанатични навијачи Звезде и Партизана. После сам сазнао да је моторџијин таст крупна зверка у судству. И да су сва деца запослена у државној управи. На следећи рођендан га нисам позвао.
