Прочитај ми чланакСрећна Нова (изборна) година – тако би грађани Србије, посебно они који су део друштвеног фронта формираног током 2025. године, могли једни друге да поздрављају када 2026. закуца на врата.
С једне стране налази се власт оличена у Александру Вучићу, аутократи са диктаторским тенденцијама, којем све више измиче политичко тло под ногама. Са друге стране су сви они који желе да се држава врати грађанима – студенти, средњошколци, пензионери, лекари, глумци, професори, наставници, опозиција, цивилни сектор и независни медији. Да ли 2026. доноси коначни политички расплет или још једну годину „вожње у рикверцу“?
За председника Србије предстојећи избори су одлучујући. Већ крајем године најавио је да ће наредна „сасвим сигурно“ бити изборна и поручио да очекује од народа да донесе мудру одлуку.
„Чекају нас избори који ће да определе судбину Србије. Судите по делима, плановима за будућност и ко је увек био уз вас“, поручио је крајем децембра путем свог Инстаграм налога.
И заиста, наредни излазак на биралишта, уколико Вучић прихвати захтев који му месецима стиже са различитих страна, а који упорно одбија, могао би да одреди будућност и правац Србије.
Грађани ће бирати између СНС-а и још четири године власти те партије, са свим последицама које такав континуитет носи, или избора за промене и ресет система.
Да такав избор носи озбиљне политичке последице, сматрају и саговорници „Нове“.
„Извесно је да ће ово бити година пада, с обзиром на то да ће СНС-у бити веома тешко да се извуче из тренутног минуса у рејтингу. Видимо да се поларизација у друштву прилично ушанчила и да је број људи који желе промену много већи од оних који би да ствари остану на старом. Ти подаци су стабилни већ дуже од шест месеци. С једне стране постоји благи пад бирачког тела СНС-а, али са друге стране имамо велики пораст и мобилизацију противника режима, људи који желе да нешто промене у земљи“, наводи Дејан Бурсаћ, виши научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију.
Апстиненти као језичак на ваги
Готово годину и по дана Србију потреса криза чији је окидач био пад надстрешнице у Новом Саду, 1. новембра 2024. године. Од тог дана политика, али и теме попут корупције, урушених институција и система који не функционише, почеле су да интересују и оне грађане који су до јуче превртали очима на сам помен таквих разговора.
Јесу ли то ти дуго чекани апстиненти који су, након пада надстрешнице, схватили да се не може живети у „баблу“ и да свако пре или касније осети последице лоше вођене политике?
Јесу ли управо они допринели порасту броја грађана који су данас отворено насупрот режиму?
„Они су кључни. Из истраживања видимо да бирачко тело студентске листе, која је главни такмац СНС-у, чине људи који су раније гласали за опозицију, али и да више од четвртине њих долази из реда некадашњих апстинената. Углавном је реч о младима који иначе ретко гласају, али ово доживљавају као генерацијску побуну и сматрају да је важно да изађу на изборе. Ту су и старији гласачи разочарани понудом на претходним изборима, као и мањи број људи који су раније гласали за СНС, а сада су вољни да подрже противнике режима“, објашњава Бурсаћ.
Промене у друштву су очигледне. Грађани за које се веровало да су у дубокој апатији као да су се тргли током претходне године. Међутим, остаје кључно питање да ли су мобилизација и будност довољан гарант стварног успеха. Хоће ли избори имати смисла и поред чињенице да је већина грађана против актуелног режима?
Ако питате стручњака за комуникације Игора Авжнера, одговор је прилично јасан.
„Да је до Вучића, избори никада не би били расписани. Превише је неиспуњених обећања, трапавих покушаја куповине ‘љубави’ и на Истоку и на Западу. Америка је донела закон који Вучићу и ‘екипи’ ни на који начин не иде на руку, Европска унија је јасно ставила до знања шта мисли о његовој владавини, а Москва? Москва сузама не верује, она верује само личним интересима. Њих више ова власт не може да заштити. А како ће се појединци заштитити од оних којима су обећавали, остаје да видимо. Некако нема много оних који могу да нам вербално посведоче о сличним искуствима. Због свега овога очекујем изборе. Фер. Демократске. Ослобођене медије. Политичку конкуренцију. Шалу на страну, ништа од овога. Профил личности му не дозвољава да било шта од поменутог омогући. Од свега ће направити искривљену слику. Само да се разумемо, неко треба да прихвати такав резултат. Нереално је очекивати да ће горе поменута тројка бити та“, објашњава Авжнер.
Какве замке режим припрема својим противницима
Да је до избора дуг пут, али и да ће противници режима већ у том периоду бити изложени притисцима, дискредитацијама и покушајима међусобног разбијања, јасно је чак и онима који не прате свакодневно политичка збивања у земљи.
Наративи попут „блокадери – усташе“, „блокадери – терористи“, називање омладине фашистима и остале поруке из такозваног СНС „месиџ бокса“ нису донеле очекиване резултате. Приче о „рушитељима државе“ више не пролазе као некада, пре свега зато што су испричане безброј пута, мењали су се само актери.
Због тога се режим све више ослања на стратегију – завади своје противнике међусобно.
„СНС се нада да ће свог највећег противника, оне који чине студентску листу, посвађати пред изборе по већ устаљеним линијама, лево-десно, Европа-Русија и слично. Њихова намера је да на тај начин изазову разочарање код апстинената, који би се у таквој ситуацији поново повукли“, објашњава Бурсаћ.
Он додаје да је у читавом процесу важна и опозиција, која, упркос томе што је студентски покрет преузео примат у фронту против власти, и даље има значајну улогу.
„То што су студенти први избор не значи да опозиција не би требало да изађе на изборе. Важно је да изађу на начин који може да обезбеди пад режима, а то пре свега значи јединство, јер је фрагментација у прошлости била главни разлог губитка гласова. Такође, не би смели да буду у сукобу са студентима. То не значи да мора да постоји међусобна координација, али је неопходно постићи договор о ненападању, контроли избора и одбрани изборне воље грађана. То смо већ видели на локалним изборима и то је добар показатељ како сарадња може да изгледа“, подсећа Бурсаћ.
С друге стране, Авжнер наглашава да је време да се идеолошка опредељења ставе у други план.
„Политика је логика и математика. И логички и математички, нова скупштинска већина мора да се формира кроз сарадњу студентске листе и опозиционих проевропских странака. Потпуно је небитно ко ће се наћи на листама. Битан је број грађана који ће их подржати, без обзира на идеолошко опредељење. Локални избори су имали своје наравоученије, избори у Адвокатској комори Београда и у тужилаштву такође. Владавина заснована на лажима, насиљу и притисцима престаје оног тренутка када на изборе изађе велики број мотивисаних грађана“, наглашава он.
На питање да ли су избори пред нама заиста судбоносни, како то тврди председник, Авжнер сликовито објашњава да је Србија „попут аутобуса који се више од десет година вози у рикверцу“.
„На странпутици смо. Судбоносни избори не значе само замену шофера. Потребни су и добри механичари, резервне гуме и непрекидно доливање горива. Ова нова политичка реалност је оголила суштину система и ове власти. Уз њу, могу свима нама да пожелим нове победе и заиста срећну Нову годину. Требаће нам. А и њима желим здравље, јер и уметници и политичари морају бити здрави. Весић је типичан пример. Вађење на неурачунљивост и друге болести неће проћи, што би народ рекао“, закључује Авжнер.
