Позната књижевница Ведрана Рудан већ више од годину дана води тешку и исцрпљујућу борбу са раком жучних каналића. О својој болести, страху, болу и умирању отворено и без улепшавања пише на свом порталу Rudan.info, а њени текстови изазивају снажне реакције јавности. У последњем ауторском запису под насловом „Сестре“, Рудан је на сурово искрен начин описала свакодневицу онколошког пацијента, али и пожртвованост медицинских сестара које, како пише, представљају последње „кockице леда у паклу“.

„Јучер сам по тко зна који пут ушла у болницу. Једва сам направила три корака, три корака су маратон за овакве попут мене, и срушила се у столицу.

Уз мене се створила неговатељица са колицима и одвезла ме до кревета.

Кости су ми осуте метастазама, свака је у мени вриштала на свој начин.

Зазивала сам смрт као што то иначе радим већ годину и по. Узалуд.

Сваки доктор с којим разговарам има свој рецепт како макнути бол. Убијачи боли или не дјелују или слабо дјелују јер болесници од карцинома имају и многе друге болести.

Незамислив је ужас умирати од рака. Лијечење је углавном скупо и за неке од нас бесмислено, квалитета живота не постоји, а одгађање смрти је највећа казна.

Сестре

У том паклу постоје и коцкице леда, гасе пламен који ти ждере и душу и тијело.

Ово није фраза којом ја беспомоћна несретница купујем њихову милост.

Те жене и један дечко су бића која нас држе, можда само по мени, на бесмисленом животу.

Многи сретници који ово читате немате појма о чему говорим.

Изгледамо језиво. У нас убацују кемо и остале отрове, али лица сестара којима смо окружени нису наше огледало.

Смијеше нам се као да смо лијепи, држе посуду за повраћање, мијењају нам пелене, истресају наша говна у школјку док се нама диже желудац јер не можемо поднијети властити смрад.

Изгледам попут костура прекривена кожом. Најдражи ме преклињу да нешто поједем, мени се све гади.

Пред петнаест ми је минута у собу ушла спремачица и тепајући ми како је „манештра“ лагана, баш лагана, наговорила ме да је прогутам.

Међу нама

Ведрана Рудан

Фото: Иван Динић/Nova S

Нисам могла вјеровати да сам то учинила. Ноћас нисам спавала, не знам колико пута је сестра била уз мене, скидала једну боцу, намјештала другу и питала ме треба ли ми што.

Често их питам какве су им смјене, никако да запамтим или оне нису прецизне. Стално су у болници. Многе се успут и школују и брину о породици.

„Како, питам их.“

„Не спавамо.“

„Зашто не побјегнете? Сестре се траже на све стране.“

„Само овдје можемо дати све од себе, само овдје можемо помоћи онима којима заиста треба.“

Искрено, не разумијем их. Не знам за које бих паре, да сам здрава, издржала на овом одјелу једну смјену.

У развијеном свијету сестра брине о пет онколошких болесника. Код нас сестра не броји своје пацијенте.

А плаће? Кад се сјетимо да олош у сабору на старту добије 4.000 еура да би, благо речено, срао о усташама и четницима, стварно ти дође да шмајсером средиш те „часне“ смрдљивце.

А сестре, колико оне зарађују? Кад се дословце убију од посла на папиру зараде 2.200 еура. А онда морају на тај астрономски износ платити порез.

Има ли у Хрватској још једна Далија која ће са истом страшћу којом говори о својим колегама по плаћи и непријатељима по ставовима, нешто рећи о хрватским ропкињама које ће кад-тад дотакнути и њихова чела?

Са дефиницијом „хрватске ропкиње“ моје се добре виле никад не би сложиле.

„Наш посао није робија, то је позив. Волимо људе, волимо помагати.“

Управо ми је пришла сестра. 18.50 минута. „Треба ли вам што?“ „Не, хвала.“ „Кад одлазите?“

„У 19.00, данас је био тежак дан. Видимо се сутра у 7.00.“

„Колико ће вам сутра трајати смјена?“

Извор: Nova

Ознаке: Ведрана Рудан, карцином, текст, хроника