YоуТубе поглавља:

00:00 Увод и расписивање избора за 25. октобар
00:35 Колико опозиционих листа улази у кампању
05:40 Зашто су поделе проблем у ванредним околностима
11:43 Студентска и две обједињене опозиционе колоне
14:55 Цензус, велика излазност и ризик „расутих” гласова
21:49 СПС, Бранко Ружић и неизвесна борба за три одсто
25:09 Да ли је Вучић погрешио или зна нешто више
30:38 Страни утицај и поделе у прозападној опозицији
34:48 Како Вучић одржава подршку Истока и Запада
44:16 Студентска листа, Ђокић, Ломпар и „ветирање”
53:23 Вукадиновић: На листи је требало да буду студенти
01:01:13 Неопредељени и комплетна математика изборног инжењеринга

Председник Србије Александар Вучић распустио је Народну скупштину и расписао ванредне парламентарне изборе за 25. октобар 2026. године, више од годину дана пре редовног рока. У интервјуу који је уследио после званичног почетка изборног процеса, политички аналитичар и главни уредник „Нове српске политичке мисли” Ђорђе Вукадиновић говорио је о изгледима студентске и опозиционих листа, положају СПС-а, значају неопредељених бирача и, како је навео, могућој рачуници власти да кроз изборни инжењеринг надокнади мањак подршке.

Вукадиновић није тврдио да је исход већ познат. Напротив, више пута је нагласио да је много тога још у превирању, да ће кампања, кандидати, поруке и маркетинг утицати на коначни резултат и да се његове процене могу показати погрешним. Ипак, његова основна теза гласи да велики број опозиционих колона у оваквим политичким условима не представља само ризик за појединачне листе већ и могући поклон власти.

„У нормалној земљи различите колоне биле би логичне — овде је кућа у пламену”

Вукадиновић је најпре раздвојио два питања: да ли ће појединачне опозиционе листе прећи цензус и какву укупну поруку њихов раздвојени наступ шаље бирачима који желе смену власти. По њему, садашња конфигурација проблематична је у оба погледа.

Он је рекао да би у нормалним политичким околностима било природно да проевропска опозиција води кампању о европским интеграцијама, а национално-патриотска десница о Косову и Метохији, државном суверенитету и националним питањима. Као примере је навео почетак кампање дела проевропске опозиције — Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, странке Србија центар генерала Здравка Поноша и „Грађанске солидарности” Горана Јешића — као и наступ Новог ДСС-а у оквиру коалиције НАДА код споменика цару Николају, посвећен ономе што та странка назива Вучићевом издајом Косова и Метохије, неотуђивог дела Србије који се налази под окупацијом албанских сепаратиста.

Проблем је, према његовом мишљењу, то што ни проевропски ни национални блок нису окупљени у целини. Поред поменуте проевропске групације, одвојено се позиционирају Народни покрет Србије, Еколошки устанак, Ново лице Србије и други, док је и на националној страни најављено више наступа, укључујући групацију Бранимира Несторовића. Зато Вукадиновић не види две јасне идеолошке колоне, већ четири или пет опозиционих листа, уз могућност да власт у трку уведе и додатне сателитске или привидно опозиционе понуде.

Он је нагласио да лично познаје људе у различитим опозиционим странкама и да многе од њих сматра искреним противницима режима. Не негира им право да бране своје националне, грађанске, леве, десне, конзервативне или проевропске програме. Међутим, подсетио је да готово сви они власт описују као корумпирану, ауторитарну, капитулантску и издајничку, односно као „малигну хоботницу”, „мафију” или „братију” која је премрежила друштво. Ако је дијагноза толико тешка, сматра Вукадиновић, онда се мора показати и већа способност за заједничко деловање.

Своју поруку илустровао је сликом куће у пламену: када кућа гори, не пита се које су боје ватрогасна кола. То, по њему, не значи одрицање од идеологије, јер је нагласио да су уверења важна и да се и сам због њих годинама политички ангажује. Значи, међутим, да би парламентарна опозиција у ванредним околностима морала да превлада бар део сујета и интереса, пронађе минимум заједничког наступа и покаже „саборност и одговорност”.

Вукадиновићев модел: студентска листа и две јаке опозиционе колоне

По Вукадиновићу, најбоља конфигурација била би студентска листа, једна обједињена проевропска колона и једна обједињена национално-патриотска колона. Проценио је да би две не-студентске опозиционе групације заједно сигурно могле да освоје више од десет одсто гласова, да не би угрозиле студентску листу и да би увећале укупан антирежимски резултат.

Тако удружене странке могле би уверљивије да одговоре и на притисак промотера студентске листе који од њих траже да се повуку. Могле би да кажу: студенти су тренутно јачи, али странке имају своје бираче, чланове, програме и обавезу да на свој начин допринесу смени власти. Вукадиновић сматра да би та одбрана била много кредибилнија да су странке најпре показале способност да се уједине унутар сопствених идеолошких породица.

Са четири или пет листа, каже он, доводе се у питање и цензус и „политички, односно уметнички утисак”. Кампања све више личи на борбу две „куле” — студентске листе и СНС-а — док мање опозиционе „кућице”, чак и када су програмски занимљиве, могу остати непримећене. Људи у поларизованој атмосфери, по његовој оцени, теже да гласају за велике блокове за које верују да могу да победе.

Политички актер или колона	Положај како га је Вукадиновић описао	Његова процена ризика и потенцијала
Студентска листа	Главни изазивач СНС-а и једна од две велике „куле”	Ако остане јединствена, може остварити одличан резултат; цепање би помогло власти
Јединствена проевропска колона	Странке које наглашавају ЕУ интеграције и грађанску политику	Заједно са националном колоном могла би да допринесе резултату 10+ одсто без угрожавања студената
Јединствена национално-патриотска колона	Нови ДСС/НАДА и сродне суверенистичке снаге	Имала би реалну шансу за пристојан резултат ако би наступ био обједињен
Више одвојених опозиционих листа	Четири или пет колона парламентарне опозиције	Велики ризик да једна, више њих или чак све остану испод три одсто
Групација Бранимира Несторовића	Посебна понуда са претежно антирежимским, али према другој опозицији скептичним бирачима	По Вукадиновићу стоји солидно, али јој могу штетити оптужбе о договору са Александром Вулином, које нису доказане
СПС	Формално део власти, али самостални учесник чији цензус више није неспоран	Исход СПС-а може битно утицати на расподелу мандата и Вучићев положај

Цензус: две колоне би могле, четири тешко

У интервјуу је процењено да би на изборе могло да изађе више од четири милиона људи, али вероватно мање од четири и по милиона. У таквом распону три одсто износило би приближно 120.000 до 140.000 гласова. Вукадиновић верује да простор за 300.000 до 400.000 бирача изван два доминантна блока постоји, али да би тај број могле да окупе две колоне, не и четири равноправне листе.

Зато није искључио ни сценарио у којем ниједна од више мањих опозиционих листа не пређе праг. Није желео да подстиче дефетизам и додао је да би добра кампања, јак кандидат, правовремена порука, слоган и маркетинг могли нагло да промене стање. Као пример је навео листу Бранимира Несторовића, која се, по његовом сећању, у истраживањима појавила тек после предаје листе, а затим „експлодирала” у последњим недељама кампање. Уз ограду да је, по његовој оцени, та листа имала и извесни медијски и политички „ветар у леђа”, закључио је да се кампањом може постићи много, иако се „од бабе тешко прави девојка”.

Подсетио је и на парламентарне изборе 2016, када су четири листе на ивици прешле тадашњи цензус од пет одсто, међу њима Доста је било, Двери–ДСС и листа окупљена око Бориса Тадића и ЛДП-а. Али тада није постојала студентска листа која данас привлачи велики део протестног и неопредељеног бирачког тела. На изборима 2014. и 2020. године, додао је, велики број гласова остао је испод прага, иако је 2020. цензус већ био спуштен.

Важећи Закон о избору народних посланика предвиђа праг од три одсто за учешће у расподели мандата, док за листе националних мањина важи посебан режим. Мандати се расподељују пропорционално, применом система количника, па гласови листа које остану испод прага посредно повећавају удео листа које су праг прешле. Зато Вукадиновићева теза није да се „пропали” гласови физички приписују СНС-у, већ да најјача листа, кроз прерасподелу мандата међу квалификованим листама, обично добија највећи део политичке користи.

СПС као пети точак — или скривени део Вучићеве рачунице

Посебан део разговора био је посвећен Социјалистичкој партији Србије. Вукадиновић је рекао да је СПС донедавно имао сигурних око пет одсто, можда нешто више или мање, али да је после унутрашњих потреса доведен у питање и садашњи праг од три одсто. Као нарочито лош потез навео је искључење Бранка Ружића непосредно пред изборе. По њему, ако је руководство желело да га уклони, требало је то да учини много раније, а не у тренутку када су уследиле оставке појединих функционера и одбора са Косова и Метохије, из Војводине и Београда.

Иако претпоставља да већина гледалаца „Србин.инфо” неће гласати за СПС, Вукадиновић је нагласио да резултат социјалиста може одлучивати о целокупном исходу. СПС би могао да пређе цензус са три до пет одсто и постане важан у постизборној математици, да остане испод прага и повећа број нераспоређених гласова, или да, ако добије прилику, поново промени страну. Он је оценио да Ивици Дачићу мора бити јасно да „на дуже стазе нема шта да тражи са Вучићем”, али је додао да није сигурно ни да ли Дачић жели преокрет ни да ли ће уопште добити прилику за њега.

Најважније питање за Вукадиновића јесте зашто је Вучић дозволио или подстакао СПС да изађе самостално ако му је неопходно да 25. октобра увече буде првопласиран. Према истраживањима на која се позива, студентска листа је у том тренутку била јача од самог СНС-а. Заједничка листа СНС-а и СПС-а повећала би Вучићеву шансу да сигурно буде први, па њихов раздвојени наступ, сматра Вукадиновић, значи једно од два: или је Вучић погрешио, или рачуна на нешто што јавност још не зна.

Његова могућа математика, по Вукадиновићу, јесте да агресивном поларизацијом преотме СПС-у два до три процентна поена. Вучић социјалисте и Дачића представља готово као „блокадере”, како би њихове бираче привукао „оригиналу”, односно центру моћи, запошљавања и интереса. Тако би СНС могао да престигне студентску листу чак и ако она остане јединствена, док би истовремено оборио цену СПС-а као могућег постизборног партнера.

Студентска листа: опасност од цепања и спорно „ветирање” кандидата

Вукадиновић је више пута нагласио да жели да студентска листа остане јединствена. Ако је Вучић не поцепа у „зауставном времену”, очекује да ће она остварити одличан резултат. Ако дође до две или три стварне студентске листе, а не само до лажних листа које би власт могла да подметне, то би суштински променило изборну математику у корист режима. Рекао је да су се у студентском покрету већ видели озбиљни потреси и да Вучић несумњиво жели и покушава да продуби поделе.

Говорећи о унутрашњем избору кандидата, Вукадиновић је критиковао „ветирање” и тајни пленумски поступак. Навео је да су са листе, према информацијама које су се појавиле у јавности, отпали ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић, професор Мило Ломпар, књижевница Вида Огњеновић, адвокатица Јелена Павловић и бројни други кандидати са леве и десне стране. Додао је да су елиминисани и људи који су подржавали Демократску странку или Зелено-леви фронт, па одлуке не види као једносмерну чистку само једне идеолошке групе.

Није импресиониран процедуром у којој се, како је описао, формално све држи у тајности, док поједини медији готово уживо преносе дешавања са „супертајног пленума”. Поређењем са античким остракизмом упозорио је да директна демократија може бити корисна терапија против олигархије и партократије, али да је истовремено подложна манипулацији, страстима и обрачуну фракција. Подсетио је да је атинска демократија осудила Сократа и после добијене битке погубила сопствене војсковође, па ни већинска одлука сама по себи није гаранција мудрости и правичности.

По његовој оцени, било би паметније да су и Ђокић и Ломпар остали на листи, јер су припадали различитим деловима бирачког тела и давали листи шири карактер. Ђокић је, каже, имао озбиљан рејтинг у широј јавности, упркос дугој режимској кампањи против њега, док је Ломпар имао нешто ужу, али вероватно чвршћу подршку национално оријентисаних гласача. Очекује да ће „ломпаровци” бити љући због елиминације свог кандидата него што ће Ђокићеви симпатизери бити спремни да због тога напусте студентску листу.

Ипак, Вукадиновић не верује да ће ова „сеча” значајно оборити рејтинг студентске листе. Сматра да ће већина незадовољних ипак гласати за њу и да истовремено може бити отклоњен део напада власти који су били персонално усмерени на Ђокића и Ломпара. Власт ће, додао је, морати брзо да „преусмери нишанске справе” на преостала позната имена, међу којима су у разговору поменути кошаркаш Дејан Бодирога, фудбалер Немања Видић, економиста Дејан Шошкић и социолог Јово Бакић.

Вукадиновић је нагласио да никога од њих лично не кандидује нити жели да „кадрира” студентску листу. Има људе који су му политички или лично ближи и друге који су му антипатични, али његов принципијелни став гласи: најбоље би било да огромну већину листе чине сами студенти, уз неколико неспорних професора и неколико истакнутих спортиста. За министарска места може се тражити дуго професионално искуство, али за посланике, тврди он, 250 насумично изабраних студената не би били гори од већине садашњих народних посланика, а вероватно би били бољи од деведесет одсто њих. Студенти су, додао је, већ стекли политичко искуство кроз пленуме, расправе и вишемесечне протесте.

Такав састав би, према њему, имао још једну предност: било би теже лепити кандидатима партијске „репове” и преиспитивати њихово раније чланство. Као примере људи чија стручност не би смела бити поништена зато што су некада били у странкама навео је професора уставног права Танасија Маринковића и професора Слободана Орловића. С друге стране, упозорио је да поступак може да избаци јавно препознатљиве противнике власти, а пропусти мање познате „ћутологе” или оне који су испод радара сарађивали са режимом.

Страни фактор: не „лутке на концу”, већ мрежа интереса

На питање Дејана Петра Златановића о могућем страном утицају на различите опозиционе колоне, Вукадиновић је одговорио да такав утицај несумњиво постоји, али да није тако једноставан као слика у којој неко директно вуче конце, а домаћи актери су само лутке. По њему, стране везе и интереси видљиви су на другом или трећем нивоу политичког одлучивања.

Пренео је да му је један тадашњи посланик у поверењу рекао да је до поделе у једној прозападној групацији дошло зато што један део „никада неће ићи против немачког утицаја”, а други „никада против британског”. Име саговорника није открио јер му је речено у поверењу. Подсетио је и на расцеп коалиције „Србија против насиља” пред локалне изборе 2024. године: део странака изашао је на изборе, део их је бојкотовао, а Вукадиновић је у тој одлуци видео и одјеке ставова америчких и немачких партнера. У садашњем распореду препознаје наставак тог размимоилажења: Демократска странка, Зелено-леви фронт и Покрет слободних грађана подржавају студентску листу, док друге прозападне групе излазе одвојено.

Ипак, његова шира оцена гласи да Вучић у овом тренутку нема озбиљну страну силу која га руши онако како су западне силе деловале против Слободана Милошевића, нити као што је, по Вукадиновићевом тумачењу, Немачка допринела паду Бориса Тадића 2012. године. Вучић је био сведок оба процеса и зато годинама настоји да не пређе црвену линију после које би се важни спољни центри моћи окренули против њега.

Као примере навео је Вучићево понашање поводом сахране Ратка Младића, куповину француских авиона „рафал”, поновно отварање теме литијума ради односа са Немачком, као и политичке, економске и, како сумња, могуће личне уступке Западу у вези са Косовом и Метохијом. Према Русији, рекао је, власт истовремено чини бројне озбиљне антируске гестове, а затим својим бирачима истиче понеку похвалну изјаву, сусрет или одлазак на обележавање Дана победе као доказ да ужива подршку Москве.

Вукадиновић сматра да питање да ли је Вучић у души „западни човек” или русофил промашује суштину. Његово главно и готово једино уверење, по тој анализи, јесте опстанак на власти и, ако је могуће, њено увећање. Зато ће се, када му користи, понизно односити према Урсули фон дер Лајен или раније Ангели Меркел, а у другој ситуацији настојати да се представи као близак Владимиру Путину. Домаћим присталицама се затим приказује као „српски Тито” кога сви у свету цене или га нападају само зато што завиде његовим и српским успесима.

За Вучића је, закључује Вукадиновић, пресудно да га ни Исток ни Запад директно не руше и да после избора, уз нешто критика и „мрштења”, прихвате резултат који буде званично проглашен. Отварање или неотварање појединих европских кластера за њега је секундарно у односу на међународно прихватање изборног исхода.

Неопредељени постоје — и могу да одлуче изборе

Вукадиновић је одбацио и Вучићеву тврдњу да су све карте већ подељене и да неопредељених готово нема, и сличну поруку која долази од дела присталица студентске листе. Неопредељени нису јединствена група: неки крију свој избор, неки стварно не знају за кога ће гласати, неки су трајни апстиненти, а неки ће готово сигурно изаћи, али одлуку доносе тек у завршници или чак на дан гласања.

У ранијим изборним циклусима више опозиционих бирача крило је своје опредељење, док сада, по његовом утиску, то чине и поједини гласачи власти. Није тачна ни стара опозициона формула да је осам или девет од десет неопредељених аутоматски против власти. Али није тачна ни Вучићева супротна крајност да су они небитни. Од приближно 20 до 25 одсто испитаника који се у анкетама воде као неопредељени, Вукадиновић процењује да ће бар половина, односно око 10 до 12 одсто укупног бирачког тела, ипак изаћи на изборе. Чак и на сам дан гласања може постојати пет до седам одсто људи који још нису преломили.

Поруком да је остало само два одсто неопредељених и да су карте подељене, Вучић, по Вукадиновићевом тумачењу, покушава да те људе гурне у апстиненцију и увери их да њихов глас ништа не мења. А управо њихов глас може бити пресудан. Међу њима има много оних којима се не допадају властине политике према Косову и Метохији, литијуму, продаји комплекса Генералштаба и пројекту ЕКСПО, иако то не значи да ће сви аутоматски гласати за опозицију.

Као показатељ проблема власти навео је своја истраживања по којима је код сваке велике теме од 10 до 15 процентних поена више грађана против владине политике него за њу, док су код литијума и Косова и Метохије разлике још веће. За ЕКСПО је, како је рекао, објавио податак да је око 15 поена више противника него присталица, после чега су га напали режимски медији. Власт је више пута покретала и заустављала промотивну кампању за ЕКСПО, па чак ангажовала међународну финансијску агенцију да процени милијарде очекиване користи, али није дуго инсистирала на тој поруци јер је, према његовој оцени, слабо пролазила у јавности.

Како би, по Вукадиновићу, изгледао изборни инжењеринг

Вукадиновић тврди да Вучићу, према стању од пре неколико месеци, недостаје грубо око десет процентних поена или одговарајући број гласова за чисту победу. Он, међутим, не очекује да власт тај мањак покуша да надокнади само једним потезом, већ склапањем више малих предности.

Елемент могуће рачунице власти	Како га је Вукадиновић објаснио	Могући ефекат који он предвиђа
Велики број опозиционих листа	Четири или пет колона деле приближно десет одсто опозиционо настројених бирача	Пет до десет одсто гласова може остати испод прага, а најјача листа добија највећу корист у расподели мандата
Цепање студентске листе	Подстицање унутрашњих сукоба или појава две-три стварне студентске листе	Слаби главног изазивача и повећава шансу да СНС буде први
Притисак на СПС	Представљање социјалиста као „блокадера” и привлачење њихових бирача СНС-у	СНС добија два-три поена, а СПС постаје јефтинији партнер или остаје испод цензуса
Обесхрабривање неопредељених	Порука да су карте подељене и да њихов глас није важан	Смањује излазност групе која је незадовољна многим владиним политикама
Сателитске и полуопозиционе листе	Убацивање понуде која се представља као антирежимска	Додатно расипа протестне гласове и замагљује избор између власти и стварних противника
Гласови из Републике Српске и нова документа	Вукадиновић износи тврдњу о организованом довођењу бирача и издавању личних карата или држављанстава странцима	Неколико процентних поена којима би се попунио мањак; тврдња захтева институционалну проверу
Листе националних мањина	Привлачење мањинских посланика после гласања	Могућа постизборна већина чак и ако студентска листа освоји неколико поена више
Контрола проглашења исхода	Брзо проглашавање победе и очекивање да страни партнери прихвате резултат	Ствара свршен чин у тесној трци, што Вукадиновић повезује и са ризиком изборне крађе

Ако пет, седам или десет одсто опозиционих гласова остане испод цензуса, рекао је, Вучићева листа могла би кроз прерасподелу да узме приближно половину политичке користи од тих гласова. Затим би, према његовим тврдњама, власт покушала да дода „пар процената” организованим довођењем бирача из Републике Српске, активирањем мањинских партнера и другим механизмима. Поменуо је и тврдње о издавању личних карата и држављанстава Непалцима и Бангладешанима. За ове озбиљне наводе у самом интервјуу нису предочени материјални докази, па они захтевају проверу бирачког списка, надзор изборних органа и поступање надлежних институција.

Вукадиновић је рекао и да Вучић покушава да поправи однос са Петером Мађаром и Бриселом, како би утицао на држање мађарске мањине, а да би према бошњачким странкама могао да тражи посредовање Реџепа Тајипа Ердогана или других регионалних актера. Није тврдио да је исход тих настојања сигуран; напротив, нагласио је да Вучић више није потпуно сигуран ни у мањинске партнере.

Он је оставио отвореном и могућност да Несторовићева листа пређе цензус. Рекао је да она у истраживањима стоји солидно и да, ако до сада није изгубила подршку, није лако видети шта би је оборило. Као могући изузетак поменуо је оптужбе које круже друштвеним мрежама да је Несторовић правио договор са Александром Вулином. Вукадиновић и Златановић јасно су се оградили да не тврде да је такав договор склопљен, већ да говоре о оптужби која може утицати на део бирача.

„Не би расписао изборе да нема математику — али није фаворит”

Најкраћа формула Вукадиновићеве анализе гласи: Вучић не би расписао изборе да нема математику по којој може да их добије. То не значи да је победа власти извесна. Напротив, Вукадиновић сматра да Вучић и даље није фаворит ако се унапред не урачунају манипулације на које власт рачуна.

Да би преокренуо однос снага, по овој анализи, морало би да му се поклопи више услова: да обесхрабри велики део неопредељених, спусти неколико опозиционих листа испод цензуса, од СПС-а преузме део бирача, по могућности подели студентску листу, привуче мањинске посланике и искористи административне, медијске и организационе предности. Вукадиновић је чак оценио да би, у тесном исходу, власт могла да покуша да покраде и прогласи победу и онда састави већину уз мањинске мандате, чак и ако студентска листа освоји три или четири процентна поена више. И ова тврдња представља његово политичко предвиђање, а не унапред доказан изборни догађај.

Зато је његов закључак критичан и према власти и према њеним противницима. Власт, по њему, улази у изборе са озбиљним мањком подршке за своје главне политике, али опозиција није учинила довољно да се појави у најповољнијем распореду. Уместо једне или две јаке додатне колоне, добијен је ризичан мозаик листа чији бирачи могу остати без парламентарног представништва.

Вукадиновић зато поручује да не треба помагати Вучићу тако што ће се његови проблеми затрпавати туђим грешкама. Уједињене опозиционе колоне не би само сачувале гласове својих присталица, већ би охрабриле и оне који су против власти, али још не виде коме да дају глас. Расцепканост, напротив, може да произведе осећај узалудности и апстиненцију — управо оно што је, по његовој оцени, потребно изборној стратегији режима.

Контекст који се може проверити

Да су ванредни парламентарни избори расписани за 25. октобар 2026. и да је Вучић распустио парламент потврђују и међународни извештаји Ројтерса и Асошијетед преса. Према Закону о избору народних посланика, Србија је једна изборна јединица, бира се 250 посланика, општи праг је три одсто, а мањинске листе имају посебан положај. Последњи потпуни извештај ОЕБС/ОДИХР-а о парламентарним изборима у Србији бележио је системске предности власти, злоупотребу јавних ресурса, медијску неравноправност и потребу за бољом контролом бирачког списка. То не доказује унапред ниједну конкретну тврдњу о изборима 2026, али објашњава зашто су надзор, документација, контролори и брзо правно реаговање пресудни.

На крају разговора Вукадиновић је рекао да су изборна питања „битне и животне ствари”, а не само стручна игра процентима. Признао је да су током емисије критиковане и грешке људи које саговорници сматрају блиским — опозиционих странака, пријатеља и студената — али је оставио могућност да се и из садашњих погрешних одлука на крају изроди повољан исход.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић