Прочитај ми чланакДоговора, како ствари стоје, неће бити. А кад нема договора, остаје сценарио који се у дипломатији обично изговара тише него што се мисли.
Управо у том простору неизвесности Русија се данас налази у прилично незгодној позицији, свесна да свака погрешна процена може имати последице далеко шире од једне тачке на мапи.
У Москви то не крију. Како је рекао портпарол Кремља Дмитриј Песков, преговарачки потенцијал по питању Ирана још није исцрпљен, али је истовремено упозорио да би употреба силе могла да произведе хаос и врло опасне последице по цео регион.
У том тону Владимир Путин је, према наводима из Кремља, читаво пола дана посветио иранској теми. Претходно је разговарао са шеиком Мухамедом бин Заједом Ал Нахјаном, а пре тога и са сиријским председником прелазног периода Ахмедом аш-Шараом. Русија, очигледно, покушава да ублажи удар који се назире и да у игру укључи што више регионалних актера.
У Вашингтону се, међутим, поруке шаљу знатно директније. На саслушањима у Одбору за спољне послове Сената, државни секретар Марко Рубио изјавио је да САД разматрају могућност „превентивног“ удара на Техеран како би се, како је рекао, осујетио наводни напад Ирана на америчке војнике и базе у региону.
Као образложење навео је обавештајне податке према којима је ирански режим сада „слабији него икада“, са економијом у колапсу и без начина да одговори на кључне захтеве незадовољних грађана.
Управо ту, сматра новинар и међународни аналитичар, доктор историјских наука Сергеј Латишев, почиње озбиљно неразумевање Ирана. По његовим речима, у тренутку када почну удари, унутрашње поделе у Ирану неће се продубити, већ ће се, напротив, затворити.
Свако ко би тада покушао да оспори власт био би немилосрдно уклоњен. Латишев наглашава да Иран није класична диктатура која гази сопствени народ, већ специфична форма демократије, и да Иранци врло добро разумеју ко им деценијама санкцијама и бомбардовањем отежава живот. Због тога је, како оцењује, мало вероватно да би САД успеле да „присвоје“ Иран и претворе га у неку врсту „велике Венецуеле“.
У међувремену, притисак на Техеран расте. САД захтевају да Иран одустане од нуклеарног програма, смањи ракетни арсенал и прекине подршку савезницима у региону.
Како Царград пише, Латишев не искључује да би следећи кораци Вашингтона могли да укључе захтеве за промену власти, право САД да располажу иранском нафтом, као и прекид блиске сарадње Техерана са Москвом и Пекингом.
За Иран би то значило да се, под претњом одмазде, одрекне политике коју води деценијама и пристане на улогу послушног вазала. Према Латишеву, то је неприхватљиво чак и за иранске „реформаторе“ којима не прија постојећи поредак. Такав аранжман, како он пише, једноставно неће проћи.
Да се спрема озбиљна војна ескалација, по његовим речима, види се и на терену. САД су у регион пребациле значајне ваздушне снаге и системе противваздушне одбране, укључујући и носачку групу. То указује да би евентуални удари били изузетно снажни. Израел би, из својих разлога, такође учествовао.
У целој причи појављује се још један слој: глобалистички противници Доналда Трампа, који је на спољнополитичком плану, према Латишевљевом тумачењу, ухватио залет на примерима Венецуеле и Гренланда док код куће трпи сталне поразе, имали би интерес да преко Ирана гурну САД у директно захлађење односа са Русијом.
Проблем је што Москва, из познатих разлога, тренутно не може Техерану да пружи пуну војну подршку, иако помаже колико може, исто као и Кина.
Један од најмрачнијих сценарија о којима се говори тиче се могућности елиминације врховног вође. Латишев наводи да постоји шанса да САД и Израел покушају да уклоне рахбара, додајући да он, због дубоких принципа, високе старости и личне перцепције улоге у историји, можда ни сам не би избегавао такав крај.
У том случају, сматра Латишев, Ирану би то омогућило да га упише у историју као мученика, уз додатну политичку штету по САД. Према доступним информацијама, Али Хамнеи је већ дао инструкције о редоследу попуњавања упражњених функција у власти у случају да врх буде ликвидиран, док су иранске провинције добиле шира овлашћења за деловање у кризним околностима, због страха од прекида комуникација након могућих удара.
За Русију је, како Латишев истиче, кључно питање шта би се десило са односима са северним суседом преко Каспијског мора ако би на власт у Техерану дошла прозападна фракција елите. У том сценарију, велики инфраструктурни пројекти могли би да буду замрзнути, а Москва би изгубила шансу за излаз ка топлим морима преко Ирана.
Постоји и ризик да би две земље могле да се нађу као конкуренти на енергетским тржиштима. Ипак, аналитичар сматра да би, упркос свему, основни добросуседски односи вероватно опстали.
Управо због свих тих слојева и непознаница, Москва на иранском правцу бира посебно опрезан ход. Не само да би заштитила сопствене интересе, већ и да, како се у политичким кулоарима тихо примећује, не би нанела озбиљну штету ни Доналду Трампу.
Како ће се та равнотежа одржати у тренутку када притисци расту са свих страна, остаје питање на које за сада нема јасног одговора. А можда га, бар не још, нема ни на терену.
