Pročitaj mi članakAmerička agencija za međunarodni razvoj USAID prisutna je na srpskom tržištu od 2001. godine i prema američkim podacima ona je zaključno sa 2024. godinom uložila oko 937 miliona dolara na razne projekte.
Ključni partner USAID je Vlada Srbije sa kojom je na bazi partnerskih odnosa ova agencija realizovala projekte koji se tiču reformi pravosuđa, jačanja demokratije i institucija, rodne ravnopravnosti, ekonomskog razvoja, razvoja obrazovanja, zaštite životne sredine, podrške evropskih integracija Srbije, unapređenje energetske efikasnosti i slično.
Osim toga USAID je sarađivao i sa privatnim sektorom (privredom) kao i civilnim društvom na projektima koji se tiču zaštite prava građana, medijskih sloboda, podsticanja preduzetništva itd. Prema podacima ove agencije u Srbiji su sarađivali sa oko 500 organizacija i 250 medija. Sada je nova američka administracija na čelu sa Donaldom Trampom donela odluku da stopira projekte USAID na 90 dana kako bi preispitala poslovanje ove agencije. Izneto je niz sumnji da se novac iz budžeta američkih građana troši koruptivnim putem nenamenski.
Ako je suditi po rezultatima u Srbiji, po tome u kakvom stanju su državne institucije, posebno pravosuđe koje nije uopšte dostupno građanima, te visok nivo korupcije, nedostatak medijskih sloboda i loše stanje po pitanju zaštite ljudskih prava, može se konstatovati da su sumnje američke administracije više nego opravdane. Sa druge strane, srpski režim novonastalu situaciju pokušava da upotrebi za svoje političke ciljeve i prebaci odgovornost na civilni sektor iako je upravo država bila glavni nosilac saradnje sa USAID. Više od toga, dolaskom sadašnje vlasti na čelo Srbije, veliki deo NVO koji je ranije finansiran od strane Zapada, prešao je na budžet građana Srbije. Time je Zapad uštedeo sredstva prebacujući finansiranje, u velikoj meri i subverzivne delatnosti, na državni budžet građana Srbije. Takođe mnogobrojni kadrovi iz američkog nevladinog sektora, prešli su u državnu administraciju. Najočigledniji primer je Ana Brnabić koja je bez ikakvog političkog autoriteta bila premijer Srbije u nekoliko mandata od 2017. do 2024. godine, Marko Blagojević ministar u Vladi Ane Brnabić, Jelena Milić koja je aktuelni ambasador Srbije u Hrvatskoj i drugi. Dakle ovde pre svega postoji potreba da se izuči državni nivoa saradnje sa USAID, ali i drugim zapadnim fondovima kao i integrisanost kadrova iz zapadnog nevladinog sektora u državni sistem, što ima uticaja na suverenitet zemlje i funkcionalnost državnih institucija koje treba da služe interesima građana, a ne interesima spoljnih centara moći. Najproblematičnija situacija je u pravosuđu gde je USAID najviše i ulagao.
Koliko duboko se USAID infiltrirao u državni sistem govori i činjenica da je finansirao izradu sajta Narodne skupštine Srbije, na kojem je do nedavno stajao logo ove agencije, sve dok Vučićeva opozicija nije reagovala sa zahtevom da se on ukloni, kako bi obrisala tragove saradnje režima sa američkom agencijom.
Po već standardnom obrascu ponašanja, režim je pokrenuo kampanju kako bi odgovornost prebacio na druge i iskoristio okolnosti da okrivi neimenovane nevladine organizacije, kao i studente da novcem USAID „ruše režim“. S obzirom na to da je aktuelni režim u Srbiji ključni partner Zapada, jasno je da takve tvrdnje nisu logične. I da režim zapravo proteste građana zloupotrebljava za manipulisanje na spoljnom planu gde Rusiji plasira informacije da je reč o obojenoj revoluciji koju finansira Zapad, a Zapadu da iza protesta u Srbiji stoje ruske obaveštajne službe i ruski interesi. Protesti protiv vlasti u Srbiji za sada nemaju lidere, iako su razne političke organizacije pokušavale da se nametnu studentima. Urušavanje političkog sistema kroz degradaciju političkih partija, na čemu je režim Aleksandra Vučića intenzivno radio poslednjih deset godina, dovelo je do onemogućavanja svake političke alternative. Iz tog razloga, u političkom smislu režim nije direktno ugrožen, jer se opozicija pokazala kao krajnje kooperativna i fokusirana na lične interese.
Ono što jeste opasno za režim to je visok nivo nezadovoljstva građana koje ima kumulativni efekat, kao i sada već široko zastupljena otvorena kritika prema vlastima. Takva situacija iziskuje neophodne promene.
S obzirom na to da je u Americi Tramp osvojio drugi mandat i odmah preduzeo oštre i intenzivne mere u mnogim pravcima, demontirajući i stare mehanizme globalnog upravljanja (CIA, USAID, Hollywood i dr.), situacija u Evropi počela je da se kreće u smeru jačanja desnice koja zastupa tradicionalne vrednosti. Ovde sve više dolazi do razdvajanja interesa Londona koji je bio važan faktor u globalističkoj strukturi upravljanja i koji je kontrolisao većinu vladajućih struktura u Evropi, i Vašingtona koji odbacuje globalistički model upravljanja i menja ga amerikocentričnim. To znači da SAD neće biti više pod kontrolom nadnacionalnih struktura, kao platforma za širenje globalnog uticaja, već da će se fokusirati na povratak suvereniteta i širenje američkog uticaja u određenim zonama.
Nova američka politika zasnovana je na neophodnosti da se konkuriše Rusiji i Kini u ideološkom smislu, jer je neoliberalizam prešao u fazu potpune dekadencije. To ne znači da će američka politika suštinski da se promeni u međunarodnim okvirima već da će biti drugačije strukturisana i zamaskirana neokonzervativizmom umesto neoliberalizma. U skladu sa tim Vučić koji je doveden na vlast uz podršku globalističkih struktura sa centrom u Londonu, a koje gubu uticaj, pokušava da opstane na vlasti raznoraznim mahinacijama. Sa tim u vezi on je osmislio platformu za konvertovanje u vidu novog pokreta za „budućnost“ Srbije. Suštinski, budućnost Srbije, ali i čitave Evrope, u velikoj meri zavisi od odnosa snaga na globalnom nivou i pre svega dogovora Rusije i SAD oko zona uticaja. Proces pregovora između ove dve sile odnosiće se ne samo na Ukrajinu, već i na druge teme oko kojih postoji nesaglasnost, a pre svega na povlačenje NATO infrastrukture na okvire iz 1997. godine. To se direktno odnosi i na teritoriju Srbije, odnosno južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.
Predsednik Rusije je veoma naklonjen srpsko-ruskim odnosima i razume njihovu vrednost. Iako postoje mnoge nedoumice u pogledu toga što Vučić, koji je preduzeo niz anti-ruskih poteza, i dalje ima podršku Moskve, treba imati u vidu to da je ruska politika usmerena ka maksimalnom izbegavanju sukoba i očuvanju stabilnosti. Iskustva iz oba svetska rata, govore da je to neophodno. Uzimajući u obzir sve ove činjenice, ostaje otvoreno pitanje da li će u Srbiji biti pokrenute sistemske reforme koje su neophodne i koje podrazumevaju okupljanje stručnih i kvalifikovanih ljudi, obračun sa kriminalom i korupcijom, jačanje državnih institucija, zaštitu državnih i nacionalnih interesa, sve suprotno od onoga što u praksi sprovodi vladajući režim. Postoji nada da će studentski protesti upravo inicirati takve procese, ali njih ne mogu da predvode i realizuju kriminalizovane strukture aktuelnog režima.
