Још за живота патријарха Иринеја спекулисало се да ће га он заменити као “пројекат власти”, са задатком да у Цркви амортизује предају КиМ.
У СПЦ заиста влада мук о свему што се догађа на КиМ, укључујући и актуелну интеграцију последњих српских институција у уставно-прави систем самопроглашене косовске државе.
Нажалост, то није једино штеточинско дело под жезлом актуелног патријарха – од цепања јурисдикције СПЦ предајом њених епархија у данашњој Северној Македонији, чиме је уз увођење надриархијерејских титула олакшано њено евентуално распарчавање, до недавног спровођења инквизиторских метода и политичког прогона због вербалног деликта.
Пету годишњицу на трону Светог Саве патријарх Порфирије обележио је суспензијом епископа жичког Јустина. Наводно, привремено – до мајског заседања Сабора СПЦ.
Реч је о “репризи” 16 година старе прве смене епископа у најновијој исторји СПЦ, кад је такође пред почетак Великог поста 13. фебруара 2010. смењен тадашњи владика рашко-призренски Артемије, духовни отац владике Јустина.
Чак су им и наводни “греси” слични – финансијско пословање. Једина разлика је што Синод у Жичи није приредио тучу монаха као у Грачаници 2010. Владика Јустин, како се прича, припрема ”одбрану” за предстојећи мајски Сабор СПЦ, уверен да подршка протестима студената, млекара и осталих грађана није канонски преступ.
Црквене прогнозе, као и досадашња пракса у канонски спорним сменама нису баш оптимистични. Не само због могуће поделе Епархије жичке коју би преузели други епископи, него и најављеног смањивања епархија у дијаспори, чије владике нису по вољи државном и црквеном врху у Београду.
Да ли је патријарх Порфирије заиста био склон да случај владике Јустина препусти Сабору, јер ни Синод није био јединствен и зашто је превагнуо “безобални” утицај његовог духовног оца, епископа бачког Иринеја?
Чак и ако је тачно да је, наводно, председник Србије, незадовољан што се са сменом владике Јустина отеже, лично наложио патријарху да хитно закаже седницу Синода, јасно је да се црквене, али и друге игре воде у троуглу између Андрићевог венца, Патријаршије и црквеног Новог Сада.
Шта год да је у питању, званично црквена одговорност увек је на првом међу једнакима, чак и кад је реално гледано он политички “мртав” још од московске изјаве о “обојеној револуцији у Србији”.
