Pročitaj mi članakPredsednik Aleksandar Vučić ustao je u odbranu patrijarha SPC Porfirija. Kaže predsednik, "rušili ste predsednika, vojsku, hajde sad da srušite patrijarha, da srušite i srpsku crkvu".
Reakcija je usledila nakon objavljivanja vesti da je državno tužilaštvo u Ljubljani podiglo optužni predlog protiv Porfirija zbog krivičnog dela zlostavljanja na radu.
Predsednik je dobro provežbao ovakvu odbranu. Rečenica koju je izgovorio postala je politički refleks: kritika se predstavlja kao brutalan napad, a napad na mene – napad je na Srbiju. Tako je i ovaj sudski postupak Vučić nazvao napadom na SPC i Srbiju. Predsednik pokušava da eventualnu ličnu odgovornost patrijarha pretvori u navodnu odbranu nacionalnih i verskih vrednosti.
Značajno je znati da je u privatnoj parnici sveštenik Željko Lubarda pobedio Porfirija. Po oceni tog suda u pitanju je najteži slučaj zlostavljanja zaposlenog u sudskoj praksi u Sloveniji. Porfirije je ulagao žalbe ali su dosad one odbacivane.
Slovenačko tužilaštvo tvrdi da je Lubarda bio izložen dugotrajnom pritisku crkvene hijerarhije nakon što je odbio da promeni iskaz u vezi sa finansijskim nepravilnostima u crkvenoj blagajni.
Zamislite, crkveni velikodostojnik pokušava da natera sveštenika na krivično delo – lažno svedočenje.
Prijavio finansijske malverzacije
U ranijem radnom sporu pred slovenačkim sudom već je utvrđeno da je Lubarda bio žrtva mobinga, što je poslužilo kao jedan od temelja za krivičnu prijavu.
Lubarda je sumnjičio sveštenika Perana Boškovića da je zloupotrebio crkveni novac, a Bošković je zbog toga i osuđen, uz obavezu da vrati 33.869 evra nezakonito stečene koristi.
U odbranu tog Boškovića za koga je sud dokazao da je kriv stao je Porfirije koji je vršio pritisak na Lubardu da promeni iskaz ili povuče optužbe. Pošto je to odbio usledio je dugotrajan sukob sa crkvenim vlastima u Ljubljani, koji je kasnije prerastao u spor oko mobinga.
Bošković je osuđen pred svetovnim sudom države koja je članica Evropske unije, ali ne i pred crkvenim sudom. Imao je zaštitu mitropolita zagrebačko – ljubljanskog, aktuelnog patrijarha Porfirija.
Eto zbog čega je podignut optužni predlog. Da li je to napad na Srbiju i sve srpsko?
Sme li dostojni da laže?
Nesrećnog sveštenika Lubardu koji je prijavio svoje sumnje Porfirije je četiri puta pokušavao da seljaka iz mesta u mesto, a taj četvrti put je ovog čoveka s porodicom s četvoro dece želeo da pošalje čak u drugu državu, iz Slovenije u Hrvatsku. Lubarda to, naravno, nije prihvatio.
porfirije presuda tužba dokument kombo.jpg
Patrijarh Porfirije Foto: Borislav Zdrinja/ZIPAPHOTO/ATAImages/Nova.rs
Interesantno je da je Porfirije kada je bio saslušavan u svojstvu svedoka u privatnoj parnici tvrdio da on nije bio nadležan i nije Lubardi bio neposredni pretpostavljeni, a kad je pokrenuo crkveni postupak tvrdio je da mu sveštenik Lubarda nije bio poslušan.
Različiti aršini za različite sudove – svetovni i crkveni.
Neko hrabriji bi rekao da je Porfirije lagao. Zar bi tako postupio čovek za koga su ostali crkveni velikodostojnici rekli da je dostojan.
„Ne svedoči lažno na bližnjega svog“, glasi deveta Božja zapovest.
Ima li koga od tih časnih ljudi koji ponekad iz zaklona dobace po neku kritiku da ustane i traži da se preispita da li je dostojni zaista dostojan?
Preslikavanje državne na crkvenu vlast
Podsetio me ovaj slučaj na doktrinu preslikavanja vlasti sa republičkog na lokalni nivo, na gradove, opštine, mesne zajednice.
Izgleda da smo došli u fazu preslikavanja republičke vlasti na crkvu.
U njoj nema mesta za ljude koji nisu lojalisti – Vučiću, a ne Bogu, jer Gospod će oprostiti, a predsednik teško. A i Vučićeva kazna ih izgleda više boli od nebeske.
Kad uzmemo u obzir doktrinu preslikavanja, nema mesta čuđenju da patrijarh na montiranim procesima izbacuje nepodobne iz crkvene zajednice. Teologe Blagoja Pantelića i Vukašina Milićevića koji se nisu libili da puste i kritički glas.
Ili kažnjavanje mitropolita žičkog Justina dok pojedini episkopi bliski vrhu SPC prolaze bez ikakvih mera uprkos mnogo ozbiljnijim optužbama.
Zaleći će u zaštitu popa koji sudski dokazani lopov, ali će neke ljude ekskomunicirati iz crkve zbog izražavanja svog mišljenja. Da ironija bude baš veća pobrinule su se kosmičke sile koje su udesile da se na presudama crkvenog suda koji je kaznio pomenute teologe nalazi potpis episkopa hvostanskog Alekseja koga je jedan mladi bogoslov (ime poznato redakciji) u svedočenju pred sudom optužio za seksualno uznemiravanje. Još interesantnije je da je taj vladika vikar patrijarha Porfirija.
Crkva i moralni autoritet
Godinama se bez kazne provlače i čak štite ljudi u crkvi koji su „pipali“ decu. Neki od njih nagrađivani su ordenjem, položajima, dubokom zavetrinom ispunjenom lagodnim životom i uticajem koji je imao čvrstu potporu u vrhu SPC i vrhu svetovne vlasti.
Crkva koja smatra da je iznad zakona, koja se zatvara za pitanja i kritiku rizikuje da izgubi ono što je njen najvažniji autoritet: moralni.
Crkva koja se brani političkom moći prestaje da bude moralni autoritet i postaje deo sistema vlasti. A vlast koja se skriva iza crkve prestaje da bude odgovorna pred građanima. Kada se te dve stvari spoje, nastaje opasan savez u kome se kritika proglašava napadom, pitanja izdajom, a istina neprijateljem. Zato pitanje više nije samo da li je patrijarh dostojan svoje funkcije. Pitanje je da li je crkva spremna da bude dostojna vere onih koji joj još veruju.
