Pročitaj mi članakTermin čauš je turskoga porekla i kako kažu enciklopedije, izvorno je to bio glasnik. Kasnije su to bili niži zapovednici i obično su bili u službi nekog paše, vezira i ostalih velikodostojnika osmanske imperije.
Термин чауш је турскога порекла и како кажу енциклопедије, изворно је то био гласник. Касније су то били нижи заповедници и обично су били у служби неког паше, везира и осталих великодостојника османске империје.
За њих су извршавали разне послове и задатке, од војних, полицијских, информативних, музикантских(они су имали чугљенове), преко телеграфских, занатских, протоколарних, до увесељавања на весељима. У војној хијерархији аванзовање их је могло довести до титуле башчауша(наредник) и чаушбаше(водник).
Лаички ме је занимало да ли су могли постати, рецимо чауш ефендије. Нисам иследио такву информацију, тако да опет лаички закључујем, таквих није било. Јер је ефендија у изворном значењу господин. Следствено свему наведеном, чауш није могао постати ефендија, тако да не постоји ни као термин. У новије време све се чешће сусрећемо са наведеним терминима(турцизми) које користимо у разним приликама и неприликама, у Србији је ово друго заступљеније.
На основу понашања, живота и (не)дела наших политичара, сами можемо закључити ко је од њих чауш, акинџија, чехаја, чорбаџија, телал, ко ефендија а ко носи чугљенове. О агама, пашама и везирима тешко можемо говорити јер не столују код нас. Обично дају инструкције каквом ефендији(његовој екселенцији амбасадору нпр.), а овај даље на технолошку примену у србском народу, илити боље рећи чаушима на спровођење. Технике спровођења су различите и зависе од случаја до случаја. Обично се изучавају као научне дисциплине на нашим новоустановљеним факултетима.
Последњих дана, година а како каже(ако нешто не учинимо) и наших малених живота, смо сведоци константног кршења Устава, Закона и играња са конститутивним актима државе, чиме губимо(већ смо изгубили) саму државност. Живимо у временима сталних `лекс специалиса` које наши чауши, чехаје и чорбаџије доносе. Због приватизације институција система од стране наших горе наведених титулара, институције тог назови система не функционишу.
Тако је нпр. могуће да нам непозван дође Бакир и одржи предавање у једној од колевки Србије, Рашкој. Дође Бакир, рече и богами његове речи одзвањају, али злокобно. Јер не говори Бакир то тек тако, последице ће тек уследити.
Пре Бакира је долазио Алија, долазили су разни Ахмети, Таџипи и остале аге, говорили, радили и урадили. Институције система ни тада нису реаговале, а и како би! Како је Бакиру, Колинди, Тадићу, Динкићу, Тачију, Вучићу и осталим локалним титуларима исти шеф, онда и нема реакција институција система него јадиковке за унутрашњу популистичку (зло)употребу.
Можда се неко од ових наших примићура и катунара потужи каквом од ментора на понашање Бакира, Колинде или Тачија, у том случају ће добити чоколадицу за утеху. Чак га можда милостиво и помилује по глави и каже му да у вишем интересу ради добар посао.
Јах! -имамо и ми телале, ономад је Чеда посетио Сребреницу, мученик вероватно ни незна где су Поточари, али зато зна где треба купити шибице. У турској хијерархијској структури Чеда не би могао бити ни чаушбаша, он је само обичан чауш. Добар си ти Чедо момак, нисмо џабе бацали паре.
Митровић и остали са чугљеновима су тек посебна прича: кловновска филозофија живота где је све забава. Данас се философијом, психоанализом, политиком баве сви: певачи, водитељи, манекени, све је јефтин шоу бизнис! Манипулација, пропаганда, масовна параноја(страх), празни егзибиционизам (иза којега не стоји ништа) је наша стварност, идеал чак. У времену егоистичног индивидуализма га конзумирамо као опијат.
Ријалити програми су представе, где не глумимо него себе играмо, чак се расправе воде касније на ту тему, дебата распламсава! Србски интелектуалци више верују ЦНН-у и ББЦ-у него своме народу, науци, традицији, култури и историји својој, више него сами себима чак! Отворено заступају идеје нео-колонијализма и нео-либерализма, ратове, пљачку, силу и моћ-последице њихове плаћеничко-аквизитерске улоге су ужасне. У времену силе, новца, бескрајног цинизма и лицемерја, сви беже од истине, јуре успех и добит. Како каже, ту чак ни казаскери не помажу.
“Нанесе ме живот у ћутање: тим гласније крикнем. Сме ли се то?“ (М. Настасијевић, све што ми се учинило да је)
Драга браћо и сестре! Свуда у свету је на делу свеопшта побуна против свега онога што се људима намеће као неприродно, само се код нас миримо и прихватамо насиље. Као да живимо у више паралелних светова, да се поставља питање да ли уопште делимо исти простор и време! Неразумевање-разумевање, толеранција-нетолеранција,…, у човековој природи је еволутивна динамика која га тера да тежи вишим сферама живота, а ми!
Где смо ми у свему томе? Нема нас драга браћо и сестре, јер мирујемо и миримо се са судбином. Крајње је време да променимо овај ток, суноврат, да застанемо, замислимо се и кренемо другим путем. Ми то можемо и морамо! Доста нам је више ове мафије која влада овом земљом већ пуних 100 година! Много је.
