Pročitaj mi članakReč ekstremizam, kao i mnogi drugi širom sveta prihvaćeni izrazi, ima latinsko poreklo. Potiče od termina extremus – krajnje, preterano.
Под екстремизмом се подразумева заговарање и/или акционо испољавање уистину радикалних идеја. Неретко, али не увек, екстремизам повлачи са собом прелазак границе законитости. Мада, немало је, поготово код нас, тзв. позерских екстремиста, који бучно и агресивно долазе до линије чији прелазак би значио да лично могу да буду угрожени, а онда стану. Начелни екстремизам је неспојив са персоналном обазривошћу. Ту се ради о фолирању.
Они који се тако понашају хушкају друге и уносе у друштво ненормалну атмосферу, али воде рачуна да за њих то не буде ризично. Пример таквог екстремисте је Александар Вучић док није дошао на власт. Сиктао је из опозиционих ровова али је бежао у трећи ред када загусти и иза кулиса правио по себе корисне комбинације, што се јасно видело од када је на основу тога преузео државно кормило. После је свој позерски екстремизам дигао на нови ниво, али то није тема овог текста. Позабавићемо се владајућим екстремизмом неки други пут.
Оно што је битно сада истаћи, то је да док су друштвене околности релативно нормалне, већина грађана бежи од вансистемских, тзв. опозиционих друштвено-политичких екстремиста. Они имају релативно мали утицај. Но, када наступе кризне околности ма које врсте, те људима почну да „тону лађе“, они се из очаја окрећу оним идејама и њиховим заступницима, који су им донедавно деловали сумануто. Мисле да немају шта да изгубе, па иду на све или ништа, макар да би и они које криве за своје недаће осетили муке.
Заоштрени политички сукоби, економске недаће, културни ломови, убрзане идентитетске трансформације – све то погодује екстремизму и екстремистима (при томе то су на првој линији, често, плиткоумни, теледириговани људи, али то не важи за оне на врху „пирамиде крајности“). То јако добро знају и навелико користе специјалне службе, како наше у разним временским и идеолошким периодима, тако и стране.
Илустрације ради, поменућу једно занимљиво издање „Повереништа организације српских четника ,Равна гора’ у Њујорку“, из 2014. године. У питању су: „Писма из комунистичке архиве о српској политичкој емиграцији“. Ту се пре свега ради о титоистичким дипломатским депешама, а можемо само да замислимо шта бисмо све сазнали из, и даље херметички затворене, свеобухватне документације ОЗН-е, УДБ-е, РДБ-а или БИА.
Југословенске и српске политичке полиције (или политичка полиција у другачијим „шињелима“), које су заправо штитиле и штите режиме а не државу, јако су волеле и воле екстремизам и оне који га оличавају. Када се сагледа њихово деловање у контексту сукоба у српској емиграцији после Другог светског рата, коју су третирале непријатељски из идеолошких разлога, види се да су увек играле на екстремисте и екстремизам. Где су они, ту су и прсти оних који су себе доживљавали као мач комунистичке партије (а данас њихови настављачи себе виде као Вучићеве мамузе).
У редове емиграције убацивани су крајње радикални људи како би тамо уносили раздор и пометњу, а када убдашко братство и није имало своје експоненте у неком од актуелних сукоба, по правилу је подржавало онога ко је деловао екстремистички, чак и тако што је крајње неодмерено нападао режим који су штитиле. Полазиле су од тога да од таквих људи други беже те ће на страни непријатеља власти изазвати дилеме и поделе, док ће својим претеривањима и застрашивањима помоћи да се консолидују њени редови.
Ништа се у том погледу није изменило до данас. Вучићева „удба“ такође игра на екстремисте као што је то радила и Титова машинерија политичког насиља. Разне прорежимске или наводно опозиционе екстремистичке скупине, готово без изузетка, само су сателити БИА. То важи и за низ политичких и других јавних делатника који се понашају екстремистички, од медијских коментатора (или како се код нас каже – аналитичара) до власника те водитеља неких интернет канала.
Обратите пажњу: тамо где је претеривање, ирационално заоштравање, тупаво заговарање насиља, призивање погрома, ту се препознаје рукопис политичке полиције. Најновији сценарио који реализују њени људи у медијима има за циљ да хомогенизује државни апарат – поготово органе силе – који почињу да се колебају у вези са оним што Вучић од њих тражи. Када је тешко, ту су позерски екстремисти!
Екстремистички извршиоци БИА у политици и медијима добили су однедавно задатак да гласно вичу: „све припаднике полиције треба отпустити када падне Вучић“, „сваки припадник жандармерије, војске или интервентне бригаде који је добио стан од држава мора да се суочи са конфискацијом истог после рушења режима“, „нису нам потрени судови и институционална правда, већ масовна народна одмазда над сваким ко је био део чиновничког, правосудног или полицијског апарата пошто оборимо СНС власт“.
Такве поруке су сумануте. Прво, није свако одговаран ко је део система. Одговорност је индивидуална а не колективна. Не треба нам линч нити гиљотина на Тргу републике, већ покретање правне државе и самим тим законски утемељена одговорност оних који су се огрешили о грађанска права и на други начин кршили закон. Друго, неселективне претње су нефункционалне, и то двоструко.
Није реално – под „а“ – да се потпуно распусти полиција, војска, судство. Могуће је ресетовати неки елемент система – као што су Грузини урадили пре нешто мање од 20 година са саобраћајном полицијом или Чеси пре тридесетак година са државном безбедношћу – али не и њега у целини. Он мора еволутивно и асиметрично, уз уважавање владавине права, да се мења. Револуционаран и праволинијски приступ је контрапродуктиван, а код нас данас реално и немогућ. То знају и они који га по задатку или евентуално због своје луде главе призивају.
Ту смо код „б“ сегмента анализе другог дела суманутости екстремистичких порука. Он је за нашу причу кључан (и већ је поменут). Јер, сада када многи у државном механизму почињу да се дистанцирају од Вучића те да меркају прави моменат да га издају (а издаја издајника и није издаја већ је допринос правди), БИА налази канал да им поручи: „ако то урадите и сами ћете настрадати“.
Довољно је да људи чују претње – макар и наизглед неозбиљне а изречене од маргиналних особа – да ће им тек тако бити одузет стан само зато што раде у полицији или ће бити избачени из државне службе са трајном забраном да у њу поново ступе, па ће се окупити око диктатора који се и њима смучио. Усађује им се у главу „црв“ да је његов пад и њихов сумрак, да би се они инстиктивно најежили да бране себе а тако и њега.
Екстремисти који су по задатку радикални непријатељи режима а заправо раде за њега, сада ударнички делују у том правцу. Сви ми који желимо промене, насупрот томе, смирено и рационално морамо да радимо на националном помирењу и обједињавању свих иоле прихватљивих снага са циљем да се Србија реши владајућег зла и потом национално консолидује. То значи да би свакоме ко се није огрешио о закон а део је система требало да пружимо руку, уз непоколебљив став да ће, с друге стране, сви они који бију и киднапују грађане, односно то наређују и суде по политичким налозима а не по закону, сносити последице.
Треба радити на раздвајању жита од кукоља како би ослободили земљу, а не на загађивању атмосфере на начин који јача бедеме диктатора Вучића. Он је одговоран са својим окружењем и бандом која му беспоговорно служи, а није крив неселективно свако ко на овај или онај начин ради за државу. Планским наметањем таквих накарадних идеја, да то на крају поновим, само се одлажу промене које су нам што пре нужне!
