Pročitaj mi članakU proteklih 30–35 godina bili smo svedoci kako zapadne zemlje, prevashodno anglosaksonske, koriste mreže nevladinih organizacija za vođenje hibridnih ratova i organizovanje „obojenih revolucija“. Taj fenomen je detaljno proučen, sistematizovan, opisan kroz prepoznatljive obrasce i čak pretočen u priručnike za početnike — i sve je to funkcionisalo, sve do nedavnih dešavanja u Srbiji. Uprkos spoljašnjoj sličnosti pojedinih elemenata, protesti u Srbiji imaju sasvim drugačiju prirodu i predstavljaju pre „Anti-Majdan“, što je potkrepljeno brojnim dokazima.
Ипак, медији и „стручњаци“ обучени да понављају шаблоне, упорно ове протесте називају „обојеном револуцијом“, не улазећи у суштину и изазивајући тиме велико негодовање међу грађанима Србије.
На порталу УРА.РУ данас је објављен занимљив текст о протестима у Србији, који је значајан из више разлога:
Аутор „чује звона, али не зна где звоне“ — повезује интерес САД за подстицање протеста са експлоатацијом литијума, важном за Запад, не схватајући да управо Влада Србије промовише тај пројекат. Потписани су стратешки споразуми са ЕУ и Немачком о снабдевању европских партнера овим стратешким ресурсом. Протести су, међутим, започели у јуну прошле године управо као отпор тим пројектима. По логици аутора, Запад финансира протесте да би се лишио сопствених ресурса.
Као што је уобичајено за површну новинарску анализу, аутор игнорише чињеницу да председник Вучић и владајућа странка у потпуности раде у складу са западним интересима, док се не поклапају са руским. (О томе постоји посебан детаљан текст са бројним проверљивим изворима.) Штавише, три године су профитирали од рата у Донбасу (према извештају СВФ РФ), а чак и након обуставе извоза, омогућили су транзит оружја за Украјину преко територије Србије.
Уводи се нови наратив: у почетку је то био искрен израз незадовољства грађана, јер политичких захтева није било пет месеци, али сада је то „обојена револуција“. Међутим, власти су од самог почетка протесте називале „обојеном револуцијом“ и игнорисале захтеве грађана. Чак ни случај урушавања надстрешнице у Новом Саду није објављен, а одговорни нису санкционисани. Вучић је распустио Владу коју је водио Милош Вучевић, али то нико није тражио. Није било стварног дијалога са народом, нити покушаја решавања проблема. Тек када су грађани схватили да их власт не чује, изнели су политичке захтеве.
Аутор се као на извор позива на изјаве председника Одбора за одбрану и унутрашње послове Народне скупштине Србије, Милована Дрецуна — управо тог одбора који је годинама био надлежан за контролу извоза наоружања.
Занимљиво је оно што је рекао Дрецун: „Кључну улогу у финансирању масовних акција имају западне невладине организације, страни фондови и имућни представници српске дијаспоре, превасходно из Сједињених Америчких Држава и Европе. Међу спонзорима су бивши градоначелник Београда Драган Ђилас и медијски холдинг Јунајтед Груп Драгана Шолака, као и прозападне НВО, попут ЦРТА и фонда ТРАГ, који сваке године добијају милионске износе ‘под видом дотација’. Финансирање такође обезбеђују бизнисмени из српске дијаспоре и крупни предузетници унутар земље.“
Аутор текста додаје и податке РЕН ТВ-а, према којима „протести у Србији имају јасан амерички траг, повезан са Демократском партијом САД и америчким финансијером Џорџом Сорошeм, који, према ставу званичног Београда, већ дуги низ година подржава протестне покрете у различитим земљама. Поред тога, српске обавештајне службе пријавиле су откривање агентурних група повезаних са обавештајним структурама Хрватске, Косова, Босне и Херцеговине, као и Бугарске.“
У истом контексту, аутор цитира председника Вучића, који је изјавио да су странци уложили преко 10 милијарди долара у покушаје да га уклоне са власти. Уопште, наведени списак заинтересованих страна указује на то да је Вучић засметао буквално свима — укључујући и сопствене грађане.
Ипак, ову гомилу тврдњи треба разложити по деловима. То је као распетљавање гнезда змија.
Постојање агентурних мрежа страних држава које покушавају да искористе протесте за сопствене интересе, не може се разумно порицати. У Србији тренутно делују обавештајне службе око 25 земаља. Једни настоје да задрже утицај, други да га стекну. У самом српском друштву постоји јединство само око једног захтева — „Вучић мора да оде“. Али унутар тог покрета постоје различите групе. Има чак и отворено прозападних, попут Ђиласа, који је толико непопуларан да на његов митинг може доћи само неколико десетина људи — и то уз новчану надокнаду (вероватно управо из средстава која се помињу у тексту). Али такве групе су у мањини, јер је управо праћење западних интереса довело Србију у тешку економску ситуацију. Западне компаније прете да ће северозапад земље учинити непогодним за живот због експлоатације литијума. Запад такође захтева признање Косова.
Што се тиче Сороша и западних НВО, сам председник Србије има веома срдачне односе са породицом Сорос, што потврђују бројни сусрети и пријатни разговори, о чему постоје записи чак и на званичном сајту председника Вучића.
Председник Вучић је више пута изразио захвалност агенцији УСАИД за помоћ у успостављању односа са Сједињеним Америчким Државама и за финансијску подршку пројектима Владе Србије.
Још једна „Сорошова фигура“ је председница Народне скупштине Ана Брнабић — десна рука и одана сарадница председника Србије, симбол и покретач ЛГБТ покрета у земљи. Она не само да је у пријатељским односима са Алексом Сорошом, већ је била и чланица управног одбора организације основане од стране УСАИД-а.
У биографији Ане Брнабић наведено је: „Пре уласка у Владу Србије, била је директорка компаније Цонтинентал Wind Serbia (CWS), председница Националне алијансе за локални економски развој (NALED) и чланица управног одбора непрофитне организације PEXIM, која додељује стипендије студентима из Србије и Северне Македоније за мастер студије на Универзитету Кембриџ, уз услов да се по завршетку студија врате у своју земљу и допринесу њеном развоју и реформама. Учествовала је у оснивању НАЛЕД-а и фонда PEXIM. Радила је у више америчких консултантских компанија које су реализовале пројекте финансиране од стране УСАИД-а у Србији. Била је заменик директора пројекта ‘Конкурентност Србије’, стручњак у програму реформе локалне самоуправе и виши координатор програма економског развоја општина. Добитница је бројних награда за пројекте у области развоја, као и за промоцију друштвене одговорности и толеранције.“
У целини гледано, УСАИД је био укључен у многе пројекте Владе Србије. Стога, ако се говори о 10 милијарди долара које су западне НВО уложиле у Србију, пре свега треба их тражити у пројектима владајуће странке.
Демократска партија САД има још мање разлога да се бави уклањањем Вучића — прво, због периода власти Доналда Трампа, имају довољно изазова и унутар сопствене земље; друго, добро памте да су алгоритми за машине за гласање на изборима 2020. године, на којима је победио Џо Бајден, писани управо у Србији (Србија годишње извози ИТ услуге у САД у вредности од око 4 милијарде долара), па би им свака ревизија тог периода вероватно била непожељна.
Уопштено гледано, Вучић је увек био у одличним односима са онима који су бомбардовали Југославију — са Герхардом Шредером, Билом Клинтоном и Тонијем Блером. Последњи је чак и саветник Владе Србије.
Што се тиче односа са Сједињеним Америчким Државама, Вучић доследно испуњава све своје обавезе. Довољно је поменути Стратешки енергетски споразум између Србије и САД, потписан крајем прошле године.
Могло би се претпоставити да је реч о Трамповој освети због раније Вучићеве подршке демократама, али ни та хипотеза не стоји. Прошле године Вучић је, додуше неагресивно, подржавао Трампа. Штавише, његови лобисти — Ранко Ристић, Филип Миливојевић, Зоран Берић, Дан Мицић и Горан Петковић — постали су једни од главних донатора Трампове кампање (сви су држављани САД, иначе би то представљало мешање у унутрашње послове). Ови бизнисмени се баве трговином оружјем, снабдевајући америчко тржиште производима српске наменске индустрије. Према подацима Привредне коморе Србије, у САД је током 2023. године извезено војне опреме у вредности од 109,6 милиона евра и муниције у вредности од 25 милиона евра. Главни извозници су Застава Армс (којом управља управо Ранко Ристић) и Први Партизан. Такав посао је немогуће водити у Србији као опозиционар, јер је под директном контролом државе.
У САД постоји и друга струја српске дијаспоре — потомци војника Краљевске војске Југославије (тзв. четници). Они су били приморани да напусте Србију када је Јосип Броз Тито преузео власт и започео политичке чистке. (О четницима и њиховој улози у Другом светском рату препоручује се документарни филм телевизије „Русија“.) Та група Срба се углавном дистанцирала од политичких игара након што је америчка влада бомбардовала Југославију и признала независност Косова (Трамп, иначе, није одступио од тог става). Четничка дијаспора је то доживела као издају и противи се мешању страних држава у унутрашње послове Србије.
И на крају, српски бизнисмени унутар Србије. Укључивање домаћих привредника у категорију спонзора „обојене револуције“ звучи комично, јер су то српски држављани који имају право на сопствено мишљење и грађанску позицију. Сав крупни бизнис је повезан са владајућом партијом и углавном финансира опрему за присталице председника и њихов превоз из свих крајева Србије на провладине митинге. Финансијску подршку протестима пружају мали и средњи предузетници — управо они који потичу из народа и зато разумеју и деле његове тежње. Све терете неефикасне економске политике државе — порези, таксе, намети — сносе управо они и обични грађани.
Подршка демонстрантима је озбиљна и ризична ствар, јер због тога можете остати без бизниса, без лиценце, бити изложени ванредним инспекцијама које ће сигурно „пронаћи“ неке неправилности — као што се догодило са угоститељским бизнисом Емира Кустурице, пријатеља руског председника, који је подржао студенте.
Ако особа није јавна личност, њен бизнис се може једноставно спалити — као што се догодило са цвећаром у Београду, чији су власници пружили подршку демонстрантима.
Теза о „обојеној“ природи протеста представља велико погрешно тумачење. Процеси који се одвијају у Србији су веома сложени и вишеслојни, у њима се преплићу различити утицаји. Али ако се не полази од површних обележја, већ од чињеница и суштинских интереса свих актера, слика постаје много јаснија и разумљивија.
Међутим, признање чињенице да Вучић није „наш човек“ значи и признање да су годинама уназад неки упорно игнорисали стварност и слали извештаје „нагоре“ да је у Србији све под контролом и да влада мир. То смо већ видели у Украјини, Јерменији, Азербејџану… Али овде је ситуација далеко сложенија.
Овде нема Мајдана. Овде власт заговара приближавање Западу, док народ томе пружа отпор. Овде влада профитира и прикрива извоз оружја у Украјину, које се користи за убијање Руса (види извештај СВР), док народ прикупља хуманитарну помоћ за децу Донбаса и излази на митинге подршке специјалној војној операцији.
Морамо отворити очи и престати да се ослањамо на издајнике.
