Pročitaj mi članakKada čujem da neko kaže kako su protesti „iluzija mase“ ili „medijska manipulacija“, ne mogu da ostanem ravnodušna. Zato što znam – i svako ko je bio na ulici zna – da ljudi nisu izašli zbog narativa sa televizije ili novinskih naslova. Izašli su jer su ljudi i deca izgubili živote. Izašli su jer institucije koje postoje da štite, nisu štitile i ne štite. Tu nema iluzije. To je surova stvarnost koja je pogodila sve nas.
Протести нису никакво „масовно психолошко заваравање“. То је колективна одлука људи да не пристану на неправду. Одлука да стану у одбрану младости, у одбрану једноставног права на сигурност.
Често се чује и примедба да наставници „нису неутрални“. Али, замислите школу у којој наставник, пред неправдом и насиљем, заћути. Шта тиме учи своје ђаке? Да је нормално окренути главу? Да је прихватљиво помирити се са неправдом? Такав терет би био тежи за децу него било који изгубљени час. Њихова професионална и људска одговорност јесте да стану у одбрану деце – па и кроз грађански отпор.
Али у јавности се бирају примери који нису случајни. Говори се о једном човеку из тзв. власти који се „сломио“ под притиском блокада, а прећуткује се да су студенти – млади људи, будућност ове земље – тучени док мирно протестују. Тај избор није неутралан. Он свесно умањује насиље над студентима, а наглашава „слабости противника“.
Исто тако, није ми лако да слушам о наводном „педоцентризму“ – као да неко жели да деца воде државу. Такав цинизам је увреда за сваку породицу која је изгубила дете. Људи на улицама не траже да деца преузму власт, већ да држава коначно преузме своју обавезу: да чува децу. То је најосновнија дужност сваке институције.
Зато је важно да се подсетимо: људи су на улицама већ месецима не зато што их је неко завео, већ зато што их је трагедија пробудила. Не зато што траже „илузију“, већ зато што траже правду.
И ту долазимо до једне ствари коју је неопходно јасно рећи: сваки покушај да се протести сведу на „илузију масе“ или наводну медијску манипулацију није само омаловажавање грађана и студената. То је директна подршка онима који су одговорни за колапс институција.
А посебно је опасно када такво релативизовање долази од оних који у јавности заузимају простор на оним телевизијама које се представљају као неутралне док су директни сарадници режима.
Њихова улога није наивна. Они свесно замагљују стварност, умањују бол и жртву, а тиме штите тзв. власт од одговорности.
Ту више нема места за „неутралност“. Ко данас говори да је студентска борба „илузија“, тај директно стаје уз насиље на улицама. Ко покушава да релативизује протесте, тај постаје саучесник у игнорисању трагедије и у продужавању институционалног колапса.
А грађани и студенти заслужују много више – истину, правду и сигурност. То је минимум који било која озбиљна држава мора да им обезбеди.
Вучићеве кобре тукле ветеране, бејзбол палицама и пиштољем их тешко повредили!https://t.co/O03QpGlo9b
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 4, 2025
