Pročitaj mi članakPrvi hvalisavac Srbije, njen predsjednik Aleksandar Vučić, se 11. aprila 2025. godine, dan uoči početka SNS-ovog skupa nazvanog „Ne damo Srbiju“, pohvalio da je, kako je rekao, imao čast da zajedno sa svojim narodom, rame uz rame s ljudima iz svih krajeva Srbije, tog dana nosi najveću zastavu Srbije u njenoj istoriji. Rekao je i da je zastava dužine 200, a širine 10 m. Ali, avaj… ta velika trobojka em nije najduža zastava Srbije u njenoj istoriji, em nije bila zastava Srbije, nego Rusije. Da, baš tako – zastava Rusije.
Да то појаснимо. Застава Србије и застава Русије су идентичне тробојке, а чија је која зависи од начина на који се застава поставља (истиче) и носи, што је регулисано одговарајућим законским одредбама. Упроштено речено: поље које је на застави Србије црвено, на застави Русије је бијело, а поље које је на застави Србије бијело, на застави Русије је црвено – средње поље је код обје заставе плаво.
Када је у питању начин постављања заставе, два су основна и најчешћа: хоризонтални, при чему су поља у хоризонталном положају те вертикални, при чему су поља у вертикалнон положају. Код хоризонталног начина постављања, горње поље је црвено код србијанске односно бијело код руске заставе. Код вертикалног начина постављања, лијево поље, сприједа гледано, је црвено код србијанске односно бијело код руске заставе. Када је у питању ношење заставе, распоред поља је истовјетан као код вертикалног начина постављања заставе: сприједа гледано, лијево поље је црвено код србијанске односно бијело код руске заставе.
А како је на Ћацијади (како је СНС-ов скуп назаван и прије него је започео) изгледало развијање, а потом и ношење велике тробојке улицом кнеза Милоша? Веома помпезно: напријед су били бубњари, а на челу колоне грађана који су носили заставу био је министар Синиша Мали, Вучићев посилни. При ношењу грађани су се смјењивали, јер су многи жељели да макар накратко у рукама осјете заставу, тај највећи симбол државности. Застава је ношена тако да је, сприједа гледано, бијело поље било на лијевој страни. Дакле, била је то руска, а не србијанска застава. Тај својеврсни гаф не може умањити ни то што је у питању застава братске Русије, како немали број русофила у Србији из миља тепа Путиновој империји. Јер, чак ни њима, русофилима, није „кошуља ближа од поткошуље“ (Русија од Србије). Када се застава појавила испред Пионирског парка (сада Ћациленда), њеном ношењу придружио се и сам Александар Вучић, који није крио осмијех с лица, не слутећи да му је у рукама туђа застава.
Но, нису само Београђани били очевици својеврсне „трансформације“ велике државне тробојке у руску. Приушти се то и житељима с ону страну ријеке Дрине. Бањолучани то, као по неком правилу, могу видјети сваке године приликом ношења велике заставе Републике Српске (у ствари србијанске тробојке) у свечаном дефилеу поводом прославе 9. јануара, Дана Републике Српске, што се може лако провјерити на интернету. Било је тако и ове године, када је дефиле био уприличен у ноћним сатима. И у Источном Сарајеву се поводом поменуте ентитетске прославе носи 527-метарска тробојка, али и она као руска. Прије двије године, ношење заставе у овом граду припомогли су Вучићев штићеник и ентитетски предсједник Милорад Додик те србијански министар Ивица Дачић и још неколицина високорангираних ентитетских политичара. И Додик с осмјехом на лицу. Ни он не слутећи да се застава носи на начин како то са својом заставом чине Баћушке у својој земљи. Ни Србима у Црној Гори, када је ношење србијанске тробојке (а то баш и није тако ријетко), није својствено да заставу исправно носе. Најчешће је и они окрећу наопако, чинећи је тако руском.
Потпуно је необјашњив тај гаф с тробојком у Београду, као и они многобројни гафови у Бањој Луци, Источном Сарајеву и Црној Гори. Јер, како то у Београду рече Вучић, тробојка није само симбол него и срце Србије. А с таквом заставом, онда, треба поступати с дужном пажњом. Како то да организатор поменутог скупа у Београду није завирио у србијанске законске одредбе које се односе на постављање и ношење тробојке. А у те одредбе, када већ немају властите, могли су завирити и они који су организовали свечани дефиле у Бањој Луци, односно они који су организовали ношење дугачке заставе у Источном Сарајеву.
Јер, да су то учинили, „све би им се само казало“, како ономад у једној својој пјесми рече Кемал Монтено. Наиме, ту би могли видјети да је чак прописано да се код полагања заставе подужно на одар црвено поље мора налазити на лијевој страни сприједа гледано. А могли су и „прошарати“ интернетом па и ту очигледно (фотографијом) видјети како Руси носе своју тробојку – бијело поље је на лијевој страни сприједа гледано. Могли су се, у крајњем случају – занемаривши сопствену интелигенцију – за помоћ обратити и вјештачкој интелигенцији. Тада би, под условом да је питање добро формулисано, само у неколико секунди добили одговор. Ја питао: „Како се улицом носи србијанска а како руска застава-тробојка, односно које боје је трака с лијеве стране сприједа гледано?“. Вјештачка интелигенција одговорила: „Када се носи србијанска застава , црвена трака је с лијеве стране, а када се носи руска застава, бијела трака је с лијеве стране.“
Но, било како било, испаде да се у „српском свету“ (термин осмислио Александар Вулин, вјечити Вучићев министар) црвено-плаво-бијела застава носи онако од фрљоке па ако се оварише, добро и јесте. А ако не, ником ништа…нема одговорности. Једно питање намеће се само по себи: да ли се слични гафови са заставама као државним симболима могу видјети и у другим државама чије се заставе разликују само у начину постављања и ношења? Не вјерујем. Просто је тешко замислити да би се на неком важном скупу, на примјер у Ирској, могло десити да се државна застава носи наопако, јер би у том случају она била идентична државној застави Обале Слоноваче. Или, други примјер – да се пољска државна застава носи наопако, у ком случају би она била идентична државној застави Монака. Сличних примјера има још.
Не знам, можда би се СНС-овцима могла и опростити бламажа са заставом. Имали су они много посла око организације скупа у Београду. Требало је обезбиједити те силне аутобусе за превоз „наручених“ учесника скупа па чак аутобусе и за оне који су „пјешачили“. Требало је многима обезбиједити и џепарац, затим набавити и монтирати оне бијеле шаторе, организовати долазак трактора (већином без регистарских таблица)… Да не говоримо о набавци тона хране (специјалитет је била пљескавица), хектолитара и хектолитара пића (није мањкало ни алкохолног) и чега све не. Ипак, велика народна застава Србије заслужила је већу пажњу оних који су одлучили да је носе улицом кнеза Милоша.
