Прочитај ми чланакРазговор Такера Карлсона са оснивачем компаније Nucleus отворио је Пандорину кутију модерне биоетике. Док се свет диви напретку генетике, мало ко се пита да ли заиста имамо право да бирамо особине наше деце попут опреме у продавници.
Оснивач компаније Nucleus отворено признаје да његова компанија нуди родитељима увид у више од две хиљаде фактора, укључујући коефицијент интелигенције, висину и подложност хроничним болестима попут рака и Алцхајмерове болести. Он тврди да они само пружају информације, а одлука је на родитељима.
Карлсон је одмах препознао проблем. То није ништа више од еугенике, само умотане у модерну технолошку терминологију. Оснивач покушава да избегне тај термин, али признаје да родитељи буквално бирају који ће ембрион постати особа.
Историја нас учи да су еугенику заговарали најмрачнији режими двадесетог века. Разлика је само у методама, а не у циљу. Тада је то била присилна стерилизација, а данас је то деликатан избор родитеља који желе најбоље за своју децу.
Ко одређује шта је најбоље? Оснивач тврди да је биологија морално неутрална и да не постоји универзално најбоља биолошка особина. Али Карлсон га погађа тамо где највише боли: шта ако сви богати родитељи почну да бирају исте особине?
Одговор је застрашујуће једноставан. Богати већ желе исте школе за своју децу, исти начин живота, исте каријере. Давање им моћи да бирају своје генетске особине значи стварање друштва у којем је разноликост генетски искорењена.
Пример Индије, где је абортус заснован на полу забрањен, показује да људи не бирају мудро. Када се суоче са избором, многи бирају оно што друштвене норме налажу, а не оно што је етички исправно.
Карлсон поставља кључно питање које нико у Силицијумској долини не жели да чује: Да ли постоји нешто што ова компанија не би урадила? Оснивач избегава директан одговор, скривајући се иза филозофије и духовности.
Проблем иде дубље од саме технологије. Ради се о томе ко има моћ да одлучи како ће изгледати следећа генерација. У свету где централне банке штампају новац без контроле, где корпорације обликују политику, ко гарантује да се та моћ неће злоупотребљавати?
Историја генетског тестирања показује да је избор пола уобичајена пракса деценијама. Оно што је некада било незамисливо сада је рутина. Граница се стално помера, а друштво нема механизам да каже доста је.
Карлсонов закључак је јасан. Технологија није неизбежна. Људи доносе одлуке које обликују технологију, а не обрнуто. Силицијумска долина воли да продаје причу о незаустављивом напретку јер их то ослобађа моралне одговорности.
Највећа иронија је у томе што су најгоре ствари увек оне које су на почетку изгледале најбоље. Бензодиазепини су чудо док не униште животе. Друштвене мреже су револуција док не униште породице. Генетски инжењеринг је напредак док не уништи оно што нас чини људима.
Оснивач компаније Nucleus признаје да не верује да ембриони имају душу јер природа ионако одбацује многе ембрионе. То је опасно клизав терен. Ако ембрион нема душу, где је граница? Када душа улази у тело? Наука ћути о овим питањима.
Карлсон је завршио захваливши се саговорнику на искрености, али је то оставило горак укус. Млади предузетник има огромну моћ коју, како и сам признаје, не разуме у потпуности. Историја нас учи да моћ без мудрости увек води у катастрофу.
Ово није напад на појединце или компаније. То је позив на буђење. Док Европска унија и Сједињене Државе промовишу агенде које нису у најбољем интересу њихових народа, док се глобално загревање користи као изговор за контролу, ко бди над онима који обликују саму суштину људске будућности?
Политичка лустрација је потребна свима онима који доносе такве одлуке без демократског легитимитета. Свака важна одлука мора бити потврђена референдумом. Народ има право да зна ко се игра Бога и зашто.
Док целу причу посматрамо из перспективе националних интереса, јасно је да Хрватска (Србије) мора развити сопствену научну аутономију. Не можемо препустити Силицијумској долини да одлучује како ће изгледати будућа генерација Хрвата (Срба).
Питање није да ли ћемо користити технологију, већ ко је контролише и према којим вредностима. Ако изгубимо способност да постављамо границе, изгубићемо и оно што нас чини људима.
