Прочитај ми чланакЗашто данашња деца која одговор на сва питања могу да добију у року од неколико секунди имају све мање, како стручњаци кажу, и знања и пажење и концентрације?
Ту су и питања како вратити фокус на учење, како развити код деце кративност и емпатију и шта највише утиче на начин на који мозак повезује информације, доноси одлуке и реагује у различитим ситуацијама…
О овим темама за Јутро је говорио еминентни стручњак, проф. др Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма, шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру.
С обзиром на то да је његово претходно гостовање на Првој телевизији, чије део је била тема: „Какве се човеку слике дешавају испред очију у тренутку опасности“, имало 6,5 милиона прегледа за врло кратко време, професор Рајовић је подестио о чему је тада било речи.
„Мозак има резерве, а те резерве морамо покренути“
„Неки људи пре саобраћајне несреће виде успорени филм, неки виде стотине слика, неки ништа. Значи, отприлике, то је трећина. Причали смо зашто се то дешава, међутим, много људи се јављало. Јавили су се спортисти, што значи није то само опасност, па се то деси, него чак и у моментима одлуке. Има и јако пуно спортиста који су то доживели, репрезентативаца. Није то тема данас, али мозак има резерве, а те резерве морамо покренути – и у вртићу и у школи, може и спорту“, истакао је професор, па појаснио:
„Не зато да бисмо имали супермене, него да наше потенцијале билошке можемо да користимо како су нам дати, а не да чекамо да се то развије само од себе. Не може само од себе.“
Према његовим речима, најважније је да помогнемо деци да развију своје потенцијале, да би могли сутра да се сналае у животу и свету у који долазе.
О развијању потенцијала код деце, професор Рајовић говори 15 година уназад. Прича и о финој моторици, о емпатији која је неопходна. Такође, све то време, говори и о такмичењу између људског мозга и компјутера и да ли у старту губимо. Резултат – сада одједном сви причају о томе, а професор Рајовић је подсетио зашто је емпатија важна.
„Имамо проблем, екрани су променили јако пуно тога. На пример, идемо на видео игрицу, дете које гледа у екран, прође један ниво, прође други, трећи, пети ниво… Шта се у мозгу дешава? Мозак је у фокусу, то је допамин, када пређе ниво мозак даје награду: „Браво, прешли смо ниво“, као да му говори подсвесно, акивира хормоне среће… Пазите, мењају се подсвесно допамин, хормони среће, пет пута за пет минута. И када дете изађе одатле, њему је све досадно“, објаснио је проф. Рајовић, па наставио:
„Како да учи, како да чита? Враћа се тамо где му је пријатно, то је виртуални свет. Сада имамо доказ, уствари, већ десетак година га имамо – деца која гледају пуно у екран имаће смањен хипокампус, а хипокампус се делом једним наслања и повезан је функционално са амигдалама – то је контрола емоција. И сад се описује неки нови проблем, ми у медицини не знамо шта ће бити. То никад није било, нити смо ми то учили. Као да се смањује емпатија, то ће тек бити проблем“, упозорио је проф. Рајовић.
„Имамо вршњачко насиље и зато што смо укинули такмичење“
„Смањење емпатије аутоматски значи повећање вршњачког насиља. И то морам да кажем. Било је тог насиља и раније, нека се родитељи сете, ми се потучемо, сутра се играмо, а данас то више није насиље, иде до најгорег понижавања. Снимају, стављају на мреже. Није то само код нас. Онда имамо вршњачко насиље и зато што смо укинули такмичење, као деца не смеју да се такмиче – неко ће изгубити“, истакао је проф. Рајовић и навео пример.
„Био са у шоку када сам са сином био у Канади, у Ванкуверу, на школском турниру. Играју кошарку, дају кошеве, а нема поена. Питао сам што нема поена – па као неко ће изгубити, осетиће тугу. И, ко је победио, каже, сви су победили. То могу да размем код мале деце, али ово је био шести, седми разред. Да не осете тугу?“
Професор је објаснио зашто је добро да деца понекад осете и тугу и зашто није добро да их родитељи држе под „стакленим звоном“.
„Дете које не зна да скаче, да трчи, да се преврће зато што нисамо радили никакве игре у природи исто тако мора да прође све емоције. Шта ако не прође све емоције? Не сме да осети тугу? И онда ће доћи 20, рецимо 25 година и имаће момка , девојку и шта се дешава? Остави га момак, девојка? Па, поубијаће се… Како да каналишу тугу? Значи, ми морамо дете да научимо и шта је туга и шта је радост, срећа, ишчекивање, све емоције мора да прође. Такмичење је инстинкт, као да се дешава нешто на Западу, као да радимо против себе, против природе. На разумем зашто се то ради, видим да неке државе већ реагују“, нагласио је саговорник Прве телевизије и да би илустровао важност такмичења подсетио је на некад омиљене дечје игре – прескакање ластиша и кликере.
„Давали смо све од себе да будемо што боља верзија себе“
„Ми смо давали све од себе да будемо боља верзија себе. Сећам се, девојчице скакућу поподне, код куће скакућу, натерају баку, маму да им држи ластиш или столице да се боље спреме за сутра. Значи, нас је то терало да будемо боља верзија себе. И што кликери? Ми смо играли кликере и изгубим, па код куће вежбам пола сата ту фину моторику . Данас не сме да се изгуби и, сад идемо обрнуто, потпуно се све променило. Кликера више нема и ако их има, купи бака 100 кликера, неће дете да се игра. Ми смо имали кликере, по 20, 30 комада, то је било скупо, та игра, губљење и пораз су нас терали да будемо што бољи. А шта се данас дешава, нико не изгуби, нема пораза, нема додатне мотивације, а мозак се покреће тако што хоће нешто боље да уради“, прецизирао је профеоср Рајовић, преноси Б92.
