Прочитај ми чланак„Да ли желите да вам помогнем и са осталим задацима са списка?“
То је била реченица коју је један наставник физике у Русији недавно пронашао на крају домаћег задатка свог ученика. Решење је било елегантно и тачно. Нажалост, није га написало дете. Генерисала га је вештачка интелигенција, а ученик га је толико непажљиво преписао да је оставио и питање које је поставио четбот.
Снимак о овом случају постао је виралан јер је био смешан на онај нелагодан начин на који лоше вести понекад умеју да буду смешне. Данашњи ђаци, изгледа, не само да заборављају како да размишљају, већ неки од њих заборављају чак и како да преписују.
Ово би можда остала још једна тужна школска анегдота у Русији да председник Владимир Путин готово у исто време није наложио Државном савету да припреми предлоге за измену савезних образовних стандарда и укључивање вештачке интелигенције у њих. Зато више не говоримо о играчки, новотарији или пролазној паници. Говоримо о будућности образовања.
На први поглед, обични грађани могу помислити да се то тиче само наставника и школских администрација. Међутим, последице неће остати унутар учионица. Оне ће обликовати начин на који деца читају, пишу, расправљају, памте и размишљају.
Статистика већ говори много. До 2025. године удео ученичких радова написаних уз помоћ вештачке интелигенције порастао је са 17,8 на 24 одсто. Готово четвртина презентација, есеја, семинарских радова, па чак и дисертација данас настаје уз помоћ АИ алата. Међу школском децом бројке су још веће. Чак 29 одсто руских ученика признаје да користи вештачку интелигенцију за домаће задатке, док је 23 одсто користи из досаде, као замену за стварни разговор.
А то су само они који то признају.
Наставницима нису потребне анкете јер проблем виде сваког дана. Један мој ученик је код куће писао одличне саставе, али је редовно подбацивао на креативним задацима у школи. Његови домаћи радови без проблема су пролазили провере плагијата и нисам могао да га оптужим без доказа. Међутим, Јединствени државни испит из руског језика разрешио је дилему. Када је остао без свог дигиталног писца из сенке, доживео је потпуни дебакл. Његов наводни књижевни таленат припадао је неуронској мрежи.
Ако озбиљно не размислимо о неконтролисаном увођењу вештачке интелигенције у образовање, будућност не изгледа нимало светло.
Ризици на које упозоравају наставници и стручњаци веома су стварни. У анкетама, 36 одсто испитаника каже да се плаши да ће мањи ментални напор успорити развој деце, док 31 одсто страхује од нестајања непосредне људске комуникације. Још 27 одсто упозорава на пад мотивације и раст катастрофалне лењости.
Управо је то највећа опасност, јер вештачка интелигенција не помаже детету само да избегне труд, већ може да имитира труд. Може да створи привид размишљања, па чак и личности. Лош есеј који напише дете и даље је људски документ. У њему постоје грешке, неспретности, труд, страх, амбиција и понекад скривен жив глас аутора. Углађени АИ есеј можда нема ништа од тога.
Пионир руске ИТ индустрије Наталија Касперска упозорила је да ризикујемо да одгајимо „генерацију потпуних идиота“. Можда вам се не допада грубост тог израза, али у њему има истине. Ако дете данас није способно ни да смислено преради одговор који је произвела машина, шта ће бити за две или три године? Хоће ли наша деца и даље сама писати и формулисати мисли или ће и те основне људске активности препустити алгоритмима?
Ипак, претварати се да се вештачка интелигенција може једноставно забранити у учионицама било би детињасто. Игнорисање стварности никада није решење, као ни слепо противљење технолошком напретку. Они који покушају да технологију потпуно избаце из школа изгубиће ту битку. Једини озбиљан одговор јесте да научимо децу како да користе АИ паметно, без одрицања од сопственог разума.
Вештачка интелигенција већ сада може да помогне наставницима. Може да припрема тестове и презентације и да смањи рутинске послове који одузимају огроман део наставничког времена. Може да анализира писане радове и препознаје понављајуће грешке у великом броју текстова. Она не може да замени наставников суд, али може да га подржи и да постане користан алат уместо средства за преписивање.
Проблем је у томе што ни наставници ни ученици још нису научени како правилно да користе тај алат.
Сећам се како су моји родитељи, који су били програмери, страховали да ће калкулатори уништити математичко размишљање. На крају нису уништили ништа код оних који су претходно научили да рачунају. Напротив, ослободили су мозак за сложеније задатке, али тек након што је основна вештина била усвојена.
То је принцип који морамо применити и на вештачку интелигенцију. Деца најпре морају да науче да мисле, читају, пишу, расправљају, сумњају, рачунају и изражавају се. Тек након тога неуронска мрежа може да постане додатни слој интелекта.
Шта наставник или родитељ могу да пруже детету, а што ниједна неуронска мрежа не може? Одговор је једноставан и старомодан: жив људски контакт и стваран разговор. Искру заједничког размишљања и дисциплину неслагања. Емоцију која није симулирана.
Чак ни најнапреднија вештачка интелигенција не може да осећа. Али може да имитира осећања, а усамљено дете може прихватити ту имитацију ако нема ништа боље.
Да ли су наставници криви? Само делимично. Међутим, докле год нека земља буде имала озбиљан недостатак наставног кадра, неуронске мреже ће за многе породице остати најдоступнији „приватни учитељи“. Родитељима су практичне, ученицима послушне, а администраторима стварају привид бољих резултата.
Зато се проблем не може решити грђењем деце или подсмевањем због преписивања одговора четботова. Ако не вратимо ауторитет наставницима, не смањимо бирократију, не попунимо мањак кадра и не научимо и одрасле и децу како поштено да користе вештачку интелигенцију, машина ће заузети место размишљања.
А наша деца ће наставити да у претрагу укуцавају „есеј на тему“, док ће неуронска мрежа љубазно завршавати њихово образовање истим кобним питањем:
„Да ли желите да вам помогнем још у нечему?“
