Прочитај ми чланакКао и много шта друго, и термин автократор (другачије аутократор или аутократа) потиче из Старе Грчке. Он се буквално преводи на српски као „самодржац“, тј. „онај који самостално влада“. Првобитно се односио на атинске генерале који су, обично када су били удаљени од матичне земље, добијали овлашћења да неко време самостално, без консултација са врховном влашћу своје државе, доносе све војне и друге битне одлуке у вези са деловањем подређених трупа и контролом над запоседнутим територијама.
Касније је наведена реч постала део титуле источноримских, или како се то данас уобичајено каже, византијских царева, те је одражавала њихов апсолутистички статус. Они су унутар своје империје суверено били над свима, а над њима – макар у теорији – није било никог изузев Бога.
Наш лажни цар Александар без Косова, ако не раније онда пошто се дефинитивно отарасио Томе Николића званог Гробар, 2017. године, умислио је да је автократор Србије. Додуше, и када је имао највећу моћ, то је имало бизарну димензију, јер је био квислинг.
Коликогод да је народ Србије био испод њега, над њим су били страни господари. А некако је тешко рећи да „сам влада“, скоро као божански изасланик на једном делу наше планете, онај ко љуби руку поклисарима Беле куће (и то ниског ранга, типа помоћника заменика државног секретара) и клања се пред бриселском бирократијом, те свима њима, како би толерисали његову криминално-диктаторску власт над Србијом, плаћа данак у виду одрицања од виталних српским интереса (нпр. косовском велеиздајом).
То је све случај са лажним српским царåм. Отуда, и док је унутар наше земље стварно био, рецимо, интерни аутократа, на спољном плану је играо улогу малог од палубе евроатлантских моћника, па не може да се каже више од тога него да је био тек колонијални „крњи самодржац“.
Пошто се народ Србије крајем 2024. године навелико дигао против СНС режима, за његовог предводника ствари су постале још горе. Брзо је изгубио контролу над већим делом српског друштва. На улицама и трговима наших градова осетио се мирис слободе. Нажалост, он се није проширио до потребног нивоа. Вучић је успео да задржи контролу над многим системским полугама, пре свега механизмима државне принуде (полиција, специјалне службе, војска). Тако је настала паралишућа пат позиција која до данашњег дана траје.
Спин диктатор нема довољно снаге и других могућности да угуши народни мирнодопски устанак, а грађани нису у стању – макар због непостојања за то кадрог и одлучног вођства – да сруше узурпаторски естаблишмент и до краја ослободе земљу. Но, бар је наш крњи самодржац постао још окрњенији: сада је тек квислиншки полуаутократа.
Власт му је ограничена и споља, и унутар земље њу је половично изгубио. Подсећа на афричке диктатор у фази пада, када држе престоницу и још неколико важних градова, али упркос томе што је већи део народа против њих, те не контролишу многе делове земље, и даље имају надзор над добијањем и продајом њених кључних ресурса (злато, нафта или штагод друго да је у питању).
То СНС куму омогућава да плаћа најамнике који одржавају његову сужену власт. Од Нигерије, преко Конга до Судана, имамо низ примера који сведоче да такво трагично стање може да потраје годинама. Диктатор пада али није срушен. Земља труне, људи тону у беду, а саможиви политичари, иако сатерани у сужен простор, њега бране и на туђој крви профитирају. Радо би они отимали више, али ако то не могу, као пијани плота држе се онога што им је најбитније. То се сада, по модификованом афричком сценарију, дешава у нашем намученом Србистану.
Вучић суштински није ирационалан човек, ма колико у јавним наступима неретко делује лудо. Када се ради о ономе што је за њега најбитније – а то је лична и породична безбедност, стицање и очување богатства, осигурање одступнице и сигурног прибежишта за период после одласка са власти – и те како промишљено делује. Можда изгледа ћакнуто (и донекле то јесте) али то не значи да није промишљено алав и безочан.
Циљ му је да – спољним маневрисањем и уступцима, те унутрашњим контролисаним насилништвом (проблем му је ако оно постане толико интензивно да рескира урушавање система и превелики спољни притисак) – продужи своју „крњу полутократију“ док не заврши отпочете велике пљачкашке подухвате. Ради се о окончању ЕКСПО преваре и друге фазе отимачко-грађевинске приче „Београд на води“.
Вучић ем не би да се одрекне плена који из тога произлази, ем су у целу ствар укључени многи опасни а грамзиви играчи, па ако их остави на цедилу тешко да му се не би светили. За њега је у садашњим условима (које смо у стању да променимо ако будемо паметно радили) најбезбедније да стисне зубе и проба да се носи са народом до 2027. године, а онда, препустивши на кратко контролу над оним што до тада још буде имао неком несрећнику из својих редова како би му „држао леђа“, „елегантно“ побегне из земље. Нама остаје само да замислимо у каквом ће тада она, већ и сада девастирана, бити стању. Као што се у 20. веку широм света говорило „дужан као Грчка“, вероватно ће се у том случају глобално понављати: „ојађен као Србија“!
Да ли ћемо то дозволити? Ако наставимо као до сада, коликогод уливао наду нови талас студентско-грађанских протеста, основано се бојим да ћемо до тога стићи. Вучић има довољно отетих ресурса да одржи пат позицију која му одговара у контексту редефинисаних циљева, а као што видимо, они више не подразумевају дугу владавину, већ „тек“ успешно окончање започетих пљачки па онда за коју годину бежање из Србије. На његову интересну динамику, такође морамо да одговоримо динамично!
Демократски устанак је почео у новембру 2024. године; ево већ пролази 2025, а он без задовољавајућег резултата траје. Србија се променила али не толико да СНС банда не може више да гура по своме. Зар онда то не указује да Аца АнтиСрбин и те како има шансу да истера своје? Прешао је преко трња отприлике пола пута до свог новог циља! А прва народно-студентска љубав је прошла, док је „стара“ опозиција скоро па дотучена. Нова, штагод то било, није добила замах и ширу подршку!
Нико у анти-СНС зони више није ни превише јак, нити је беспрекорно чист. Али каквигод били друштвено-политички артикулисани противници режима, од њега су сигурно бољи. Вучић је, без претеривања, оличење свега најгорег у нашем друштву. Зато нам је хитно потребно формирање свеобухватног блока против њега са јасним принципима и редоследом потеза.
У њему ће сигурно бити и немало оних којима са моралног становишта ту није место – од прикривених сарадника власти и служби (макар пре него што су се евентуално отргли са ланца), до истрошених политичара – али прилику ће добити и они који нису за политички отпад, те по марксистичком – без обзира на идеологију која ми није блиска – политички убојном рецепту: квантитет ће прерасти у квалитет.
Привремено уједињене свих који ишта значе у овом друштву а спремни су да иду против СНС картела, отвара врата променама. Онда ће засигурно наступити не баш кратак период тријаже, у коме ће се вероватно смењивати влада за владом и убрзано одржавати избори, али бар можемо да се надамо да ћемо успети да предухитримо Алека без Косова да Србију доведе до тога да остане без још десетак или више милијарди евра и онда падне у право дужничко ропство!
Да бисмо дошли до широког блока који може да покрене велику офанзиву против опскурног режима која ка томе води – али и преузме за то потребну одговорност, те понуди будућу привремену власт (бар до почетка предстојеће „тријаже“) – нужно је да студентски пленуми обзнане имена људи који представљају њихову најављену листу, те да им дају овлашћења да покрену преговоре са другим релевантним друштвено-политичким чиниоцима.
Само обједињавањем на тим основама оних које предводе пленуми, са парламентарном и ванпарламентарном опозицијом, синдикатима и разним професионалним удружењима, те на крају по редоследу, а по значају у равни са студентима, зборовима грађана већ устаљеним широм земље – може да настане фронт националног ослобођења који је стварно у стању нешто да уради. То је пут до формализације референдумске атмосфере – ми или он – која је најопаснија за Вучића!
Преговори који воде ка томе, неће бити лаки, и неки од ученика у њима ће ствар саботирати, али брзо ће се видети ко шта ради па ће они дефинитивно бити стигматизовани и одбачени; толико да ни из потаје више не могу да сметају а камоли да праве неке своје паралелне колоне. С друге стране, квантитет оних који ће ипак како-тако бити обједињени, даће квалитет, и трасирати пут за промене на основу стварања, сада неопходне, црно-беле политичке слике.
Подразумева се у светлу реченог и повлачење опозиције из Парламента (ко то тада одбије биће јасно за кога ради те га треба третирати као закулисни део режима) и формирање од стране изабраних посланика и представника пленума те највећих зборова и других организација – у почетку паралелних националних институција – привремене Народне скупштине Србије и привремене владе. Ти ограни народне демократије онда би требало да позову грађане на свестрану акцију у циљу ослобођења званичних институција, те да апелују на државне органе да престану да службе нелегалној спин диктаторској екипи која је узурпирала државу.
Мирно, одлучно, масовно – тада би могло да се крене путем ослобођења Србије. Уједно, представници народа би морали да се обрате свим релевантним спољним факторима и да са њима успоставе потребну комуникацију. Не би се већ сада многи у свету држали Алека, да имају неку адресу – што сада није случај – за преговоре око заштите бар минимума својих интереса!
Суочен са усталим али тај пут већ много боље организованим народом, Вучић би и даље имао прилику да ствари врати у системски колосек и избегне потенцијално трауматичан развој догађаја за себе и земљу. Било би му јасно да више нема времена за варање нације, подмукло насиље и одржавање пат позиције (која му омогућава продужену пљачку). Пут ка нормализацији политичких процеса – а за то ће студентско-грађански покрет сигурно увек бити спреман – јесте брзо расписивање и одржавање избора, а у описаним околностима они више не би могли да буду намештени, што би се сада или било када а пре стварања блока за промене, десило.
Уосталом, у околностима „легализованог“ двовлашћа, то не би ни било могуће. Вучић, који је кукавица, чим схвати да ствари могу да се отргну контроли на начин који би могао да га погоди као бумеранг, скоро сигурно би пристао на његово додатно превазилажење образовањем јединствене привремено-техничке владе (нпр. по моделу какав је постојао подле 5. октобра до парламентарних избора 23. децембра 2000. године), која би му бар дала време да побегне из Србије док се одвија изборни процес. Пљачку не би окончао, оне које је преварио имао би за вратом, али бар не би – посматрајући из свог себичног угла – изгубио шансу да се некако провуче кроз глобално чистилиште. Нама би се, у нади да креће путем личног спаса, скинуо са грбаче.
Човек снује а Бог одлучује, па бисмо видели шта би даље било са њим и нама, али бар бисмо могли да се надамо да се српски брод неће насукати, што ће се сигурно десити ако наставимо да се боримо против СНС режима на донкихотовски начин, за који је извесно да води у пропаст. Ванредни избори крајем 2026. године, под условима које он одреди, вероватно су само трасирање пута ка ономе што је Вучић испланирао и на чему ради одржавањем садашње пат позиције.
Она њему, да то поновим, а не грађанима Србије одговара. Он се помирио са тим да више не може да буде квислиншки самодржац пуног капацитета. Зато, овако или онако, на описан или неки други начин, морамо ту трулу равнотежу да пореметимо. Иначе, џабе смо кречили. Можда бисмо боје прошли да смо скрушено седели код својих кућа. Вучић би нас брутално шишао као да смо овце, али би мислио да може да у некој форми настави да влада и после 2027. године, па не би потпуно разбио српски брод.
Овако, ради на томе да се баш то деси а он прода остатке његове грађе. Стога, када смо већ с правом кренули у ослободилачку борбу, са њом морамо енергично да наставимо онако како можемо да постигнемо ишта продуктивно, а не по инерцији да срљајмо у сигурну пропаст са фразама о слободи на уснама.
Да ли ће нам индивидуална и национална пропаст док их извикујемо на трговима и улицама, без шансе да ишта урадимо, бити лакша? Неће! Од дроге се не живи, већ се са њом омамљено умире. Морамо да погледамо истини у очи и да окренемо нови лист. Студентски пленуми, као авангарда ослободилачког покрета, сада су на потезу и не смеју да одуговлаче да то покрену!
