Прочитај ми чланакВучићев режим је одувек био површински агресиван и некада реално, али чешће позерски, насилан (јер је и за доследно насиље потребна храброст коју нема). Међутим, није раније толико сумануто нападао противнике пред камерама, као што је то урадио током последњег заседања Народне скупштине.
Зашто је то учинио тако да то јако одјекне, да се закључити на основу потеза које је паралелно, тајно, повукао у домену црне партијске организације, а о којима се сазнаје од напредњачких „инсајдера“.
Ево о чему се ради: ових дана је свим општинским одборима СНС-а наложено да образују ефикасне групе за притисак. И то по четири такве специјализоване политичко-мафијашке формације на нивоу сваке локалне самоуправе.
Ради се о следећим екипама:
– тим за претње и уцене запосленима у јавном сектору на подручју које покрива одређена организациона јединица СНС-а;
– тим за вршење притиска на привреднике који раде на територији неке од општина;
– тим за опресивни утицај на кориснике разних видова социјалних давања;
– тим за употребу нелегалне градње тј. за притисак на фирме и појединце који нешто подижу без адекватних дозвола или поседују значајније нелегалне објекте у чије брзо озакоњење се надају (у оквиру обећане легализације).
Вучић је свестан да не само да је изгубио подршку политички активне већине (тј. грађана који мање-више излазе на изборе), већ јако лоше стоји и у (полу)пасивном бирачком резервоару (ту су они који се колебају око изласка на изборе, али ако то учине, по правилу ће сада бити против власти; при томе постоји реална шанса да се драстично повећа број оних који преломе ипак да гласају). То СНС картел донекле може да компензује уз помоћ разних постојећих државних и мафијашких полуга моћи. Но, изборе ни тако није могуће наместити ако је превелика предност његових опонената.
Режиму, додуше, иде у прилог то што није постигнут договор око свеобухватног студентско-грађанско-опозиционог покрета, где би били релативно паритетно представљени изабраници студената разних (гео)политичких оријентација, а своје место на листи симболички би добили и репрезенти опозиционих партија и покрета, како би му дали подршку уместо да стварају забуну учешћем на изборима. Подразумева се да би будућа власт која би из тако извојеване победе произашла, имала привремени карактер, тј. потрајала би 6-12. месеци, док не створи услове за одржавање фер избора на којима би бирали кога идеолошки и персонално хоћемо, а не референдумски, кога нећемо на челу Србије (што није добар начин одабира оних који имају задатак да воде државу).
Без обзира на то што му наведено иде на воденицу, с обзиром колико лоше стоји у бирачком телу (што на основу анкетних испитивања и редовног одржавања фокус група одлично зна), Вучић је у страху. Не може да буде сигуран да у здањем моменту коцкице по њега неће бити сложене неповољно, тј. да ипак неће бити постигнут договор око „референдумске листе“ или бар наступа у 2-3 студентско-опозиционе колоне, тако да не буде нападања међу њима и уз јасан став да су друге „опозиционе“ изборне групације сателити режима. Последња опција је далеко од идеалне јер СНС картелу оставља немали манипулативни простор, али с обзиром колико лоше стоји, и она га брине.
У таквој ситуацији Вучић се одлучио за организовање у до сада невиђеним размерама притиска на разне категорије бирача, о чему сведочи текући процес формирања нових партијских јуришних одреда, тј. наведених тимова за притисак.
Запослени у администрацији и јавним предузећима, односно компанијама у власништву људи из режимског круга, били би тако изложени страшним уценама. То важи и за бизнисмене који на било који начин сарађују са државним структурама, као и за оне који ту не спадају али су рањиви по разним основима (порески, кредитно, по неким лично-породичним питањима). Исти, само још бруталнији приступ предвиђен је за социјално угрожене и самим тим врло рањиве категорије становништва. Коначно, стотине хиљада грађана нада се легализацији својих објеката, а неки људи, компанијски или приватно, штошта и даље раде на начин који је у сивој или чак и црној грађевинској зони.
Планирано је да се ако не сви они (што је немогуће), онда макар значајан број њих, нађе на мети, те да буде присиљен да на наредним изборима подржи режим (директно или чак и по принципу обезбеђивања сигурних гласова ако за то имају неки основ, као нпр. власници фирми). Да би се то постигло, потребно је активирати много већи број СНС кадрова него до сада, односно тако их организовати и обучити да буду што делотворнији. Уз садашње партијске јуришнике режиму је за то потребно још минимално око 15-20 хиљада људи који нису баш безвезњаци (у опис посла би им ушло све од предизборног притиска одређене врсте до провере како су њихови „клијенти“ гласали на дан избора).
Србија има 174 јединица локалне самоуправе, што значи да се сада формира 696 тимова, а за њихово функционисања нужна је разноврсна логистика, те неколико нивоа управљања и надзора. Да би потребни тзв. људски ресурси за то били нађени и мотивисани да одлучно и квалитетно обављају поверене прљаве послове, Вучићу је важно да врх његовог картела демонстрира агресивност и безочност, на начин да они доле буду уверени да ће црни систем (као и легални а узурпирани механизми власти) ићи до краја ако је то неопходно.
Старо правило је да плаћеници и опортунисти друге врсте почињу да напуштају моћнике за које раде када им делују слабо. Најамници не желе да остану без обећане надокнаде а тим пре да се суоче са одговорношћу после пораза. А оно што се сада тражи од СНС интересне заједнице (ИЗ) – међу активистима напредњака и њихових пратећих страначких оркестара, одавно нема људи од идеала, па је ИЗ ту једини оперативни фактор – захтева велику мобилизацију и посвећеност. Тим пре што сада није у питану само одржавање војске на броју, већ и регрутовање „обичних“ чланова партије у њене „специјалне“ снаге.
Да би то добио, уз покренуте машинерије притиска на своје људе али и дељење обећања о много већем учешћу у будућој подели плена него раније, кренуло се у акцију нападног скупштинског и медијског бљувања ватре. Вучићеви доглавници и њихови људи из првих редова власти, сада сикћу као змије отровнице, да би свакоме у СНС хијерархији, од њеног (ширег) врха до дна, било јасно да су пошли у судњи бој, без повлачења, те да то очекују од подређених који желе да остану у екипи.
Наравно, истина је далеко од тога. Ради се умногоме о глуми (мада не треба потценити спремност појединаца да реализују велико зло), али како је неко рекао: „Истина је оно у шта људи верују“. Режимски перформанс који смо гледали у Парламенту, безочнији него икада пре, и који ћемо у наредним данима допунски пратити у средствима масовног информисања и у другим институцијама, намењен је донекле и застрашивању непокорне јавности, али то је узгред. Кључно је, како је већ наведено, охрабривање партијских лешинара на средњем и нижем нивоу, да обаве нове послове које им њихов господар Вучић сада поверава, а без којих зна да нема ни најмању шансу да остане на власти!
Томе се можемо супротставити само хладним сагледавањем реалности и сложним деловањем против политичко-елементарне непогодне са којом се суочавамо. Противник је слаб иако безобразан. Ако већинска Србија не буде збуњена, пасивна и ирационално посвађана, СНС узурпаторима неће поћи за руком да је злостављају и преваре ни уз помоћ својих најновијих тимова за притисак. На потезу су они који себе сматрају друштвенополитичким предводницима незадовољног народа, да у складу са тим у финишу повуку праве, функционалне и обједињујуће потезе. Ако то не ураде, онда су и многи од њих обичне националне штеточине!
