Његове речи нису биле дипломатске, али су, како то често бива код њега, биле прецизно усмерене.
Повод за ову реакцију био је текст објављен у Финанциал Тимесу, листу који иначе не спада међу критичаре америчке спољне политике.
Напротив, како и сам Миршајмер примећује, то је медиј који често показује разумевање за потезе Сједињених Држава и идеје које долазе из Вашингтона.
Управо зато, када такав извор констатује да није било јасног плана, циља нити адекватних ресурса за сукоб са Ираном, то носи посебну тежину.
Професор се на то надовезује без задршке. По његовом тумачењу, проблем није само у процени Финанциал Тимеса, већ у ширем утиску који се шаље свету.
Како каже, Сједињене Државе су започеле сукоб у којем, према његовој процени, немају реалне шансе за победу. И ту долази до кључне поруке коју покушава да артикулише.
„Ми не побеђујемо Иран. Не побеђујемо“, наглашава он, инсистирајући на понављању као да жели да разбије сваку илузију о другачијем исходу.
Из тога изводи шири закључак: какав сигнал то шаље међународној заједници? У његовој интерпретацији, тај сигнал није нимало повољан за углед Америке.
У ствари, Миршајмер иде и корак даље. Позивајући се на анализу Финанциал Тимеса, подсећа да, према том тексту, није постојала јасна стратегија, нити дефинисан циљ, нити одговарајућа војна средства за остварење постављених амбиција. Другим речима, како он преноси, улазак у сукоб био је лишен основних елемената озбиљног планирања.
„Није било циља. Није било јасног циља. Нисмо имали потребне снаге за постизање било ког од тих циљева, и нисмо имали никакав план“, преноси Миршајмер оцене из поменутог чланка, уз додатак да се са тим закључцима слаже. Његов тон ту прелази из аналитичког у готово резигниран.
Све то, како сугерише, не остаје затворено у оквирима једне политичке администрације или једног конфликта. Реч је о слици која се пројектује глобално, о перцепцији која се гради међу савезницима и противницима. А та перцепција, чини се, све више измиче контроли оних који би требало да је обликују.
И док се у Вашингтону вероватно већ праве нове калкулације, остаје питање колико овакве оцене, поготово када долазе из академских кругова који имају тежину, могу дугорочно да утичу на начин на који се посматра америчка улога у свету.
Јер, ако и најнаклоњенији посматрачи почну да постављају оваква питања, можда проблем није само у једној одлуци, већ у обрасцу који тек треба сагледати.
