Pročitaj mi članakU jeku najnovijih tenzija na Bliskom istoku, sve je više pažnje usmereno ka pitanju: da li je uopšte moguće u potpunosti onesposobiti iranska nuklearna postrojenja?
Одговор који долази од искусних војних аналитичара и стручњака за безбедност јасно сугерише – тешко је, готово немогуће.
Основни проблем лежи у конструкцији самих објеката. Иран је последњих година систематски улагао напоре да утврди и заштити кључне нуклеарне локације. Једна од кључних ствари коју су увели јесте употреба специјалне врсте армираног, очврслог бетона.
Како објашњава Седрик Лејтон, војни аналитичар ЦНН-а, реч је о високо специјализованом материјалу који може да издржи значајан притисак и продор. У практичном смислу – није извесно да би и најмодерније конвенционалне бомбе успеле да га пробију.
Лејтон напомиње да, уколико би неко желео да озбиљно угрози те објекте, морао би да организује напад у више таласа, у таласима који би се низали док не дође до стварног продора. То није само логистички и тактички изазов – то је политичка и војна лавиринтна операција са великим ризицима.
Још један ниво заштите чине локације самих објеката. Фордоу, један од најпознатијих нуклеарних локалитета, закопан је дубоко – пола миље испод земље, према речима Трите Парсија, извршне потпредседнице Института Квинси у Вашингтону.
Парси јасно каже да тренутно не постоје докази да би нападачке стране имале конкретан капацитет да униште такав циљ – ни са површине, ни помоћу конвенционалног оружја.
На све то долази и софистицирани унутрашњи дизајн. Виши сарадник Атлантског савета Алекс Плитсас истиче да су нека од постројења у Техерану повезана мрежом тунела са правим, оштрим угловима од 90 степени. То није случајно.
Ради се о техничком решењу које знатно успорава продор експлозивног таласа и отежава механичко напредовање оружја. Посебно када су у питању крстареће ракете, које нису у стању да савладају такве праволинијске препреке – њихова путања не дозвољава оштра скретања унутар подземних објеката.
Са друге стране, Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) остаје у активном контакту са иранским властима, покушавајући да процени стање и евентуалне последице по ширу нуклеарну безбедност.
У извештају ИАЕА наводи се да је иранска страна потврдила да је постројење у Натанзу претрпело оштећења, али да није забележено повећање нивоа радијације, што указује да су најосетљивији системи остали нетакнути. Остали локалитети, укључујући Исфахан и Фордоу, остали су неоштећени, што додатно потврђује отпорност иранског нуклеарног комплекса.
Све ово заједно показује да напади, ма колико били пажљиво планирани и извођени, наилазе на зид – дословно и метафорично. У геополитичком шаху у ком се више не ради само о циљевима, већ о структури и дубини њихове заштите, очигледно је да Иран није седео скрштених руку.
Његова нуклеарна инфраструктура није само симбол националне технологије, већ и промишљено изграђена тврђава дубоко испод површине – и буквално и стратешки.
А све то оставља једно круцијално питање да лебди у ваздуху: шта долази следеће када оружје више не може да реши оно што је већ закопано дубоко испод земље?
