Pročitaj mi članakNiko u Evropi ne kupuje oružje kao Srbija, direktnom pogodbom, bez ikakvog plana i strategije, tvrde vojni stručnjaci. Ili je sve to, ipak, deo strategije čiji je jedini cilj da se aktuelna vlast održi što duže, u nadi da s oružjem kupuje i „milost“ i blagonaklonost ključnih zemalja sveta.
Од августа прошле до августа ове године власт у Србији, са „врховним командантом“ Александром Вучићем на челу, директном погодбом уговорила је набавке новог, страног наоружања за скоро пет и по милијарди евра. О размерама тог разбацивања јавним новцем најбоље сведочи податак да ће само за те испоруке бити потрошена два и по годишња војна буџета Србије.
На страну што је човек, чији је сан да га памте као највећег градитеља икада, за седам и по пута дужи временски период, од почетка 2018. до краја јула ове године, око 5,5 милијарди евра потрошио и за пет најскупљих инфраструктурних пројеката. Конкретно, до сада нас је Моравски коридор коштао 1,7 милијарди, мађарско-српска железница 1,6 милијарди, ауто-пут од Прељине до Пожеге 900 милиона и од Шапца до Лознице 820 милиона, а припреме за Експо нешто више од 540 милиона евра. Истине ради, неки од ових пројеката још нису завршени, па ће коначни цех свакако бити већи.
Иако на први поглед куповина наоружања и градња ауто-путева и „брзих пруга“ немају никакве везе, Вучић у суштини и једно и друго користи за јачање свог рејтинга и позиције. Саобраћајницама обезбеђује наклоност домаћих бирача, а куповином оружја подршку споља. Отуда и све шири списак земаља од којих купује оружје, па највећим светским силама, САД, Русији и Кини друштво сада праве и Француска, Уједињени Арапски Емирати, Израел…
За најновији уговор са израелским Елбит системом српска јавност вероватно не би ни сазнала да та компанија није признала да је 1,64 милијарде долара вредан петогодишњи уговор потписала управо са Србијом. То је до сада други по величини уговор, закључен за наводне потребе Војске Србије. Значајнији од њега закључен је пре тачно годину дана, када је, за 2,7 милијарди евра, уговорена набавка 12 француских авиона, рафала. Радар је први објавио да је прва рата од 417 милиона евра плаћена 20. октобра 2024, а министар финансија Синиша Мали се похвалио да је друга рата плаћена 15 дана пре рока, у пролеће 2025. За разлику од те уплате, већина инфраструктурних пројеката касни и по више година.
За власт је политичка димензија оваквих аранжмана важнија од војне
За Здравка Поноша, бившег начелника Генералштаба и лидера странке Србија центар, није спорна потреба јачања Војске и то раде све земље, па и у региону. У тој регионалној трци у наоружању чак постоји велика симетрија, јер Србија купује израелске беспилотне хермесе и вишецевне ракетне бацаче ПУЛС, а Хрватска турске бајрактаре и америчке ХИМАРС-е, ми 12 нових, а они половних француских рафала… Али, осим те, војне, значајна је и политичка димензија тих аранжмана, каже саговорник Радара.
„Набавка рафала била је покушај да се нађе нови ментор у Европи, јер у Берлину нема више Меркелове, Вучићевог старатеља. Испоставило се, међутим, да је Макрон врхунски трговац, а политичка подршка, на коју је власт овде рачунала, као врбов клин. Када је Вучићу затребало да, после Москве, и са Запада добије подршку за гашење и гушење немира, из већине европских престоница је добио шамаре, а од Макрона ћутање. И то је највише што је могао да добије, иако је то ћутање плаћено 2,7 милијарди евра. Када је схватио да то није црква у којој ће његове молитве бити услишене, Вучић се окренуо ка Израелу, са идејом да му то буде канал до врата Трампове администрације“, објашњава Понош.
Тај канал је, по његовим речима, доста проходан, јер кад закуцаш на врата у Јерусалиму или Тел Авиву то куцање чује се и у Вашингтону. Видећемо, међутим, какав ће бити епилог овог пута, јер су досадашњи дилови са Трампом, па и Вашингтонски споразум из 2020, били углавном на нашу штету, каже Понош и истиче да Вучић никад подршку није ни тражио за Србију, већ за свој опстанак на власти.
„Подршку у земљи очигледно нема, па му је потребна споља и рачуна да ће му бити довољно ако је добије од Трампа. Ако му је то идеја, скупо ће нас то коштати, све заједно скоро 5,5 милијарди евра, јер је уговор са Елбитом 1,6 милијарди долара, набавка рафала 2,7 милијарди евра, а бар још милијарду коштаће обука, додатна опрема и ракете за те авионе. Све заједно, те је два и по пута већа сума од годишњег војног буџета Србије и питај бога како ће све то привреда да плати. Несумњива је потреба да се Војска Србије модернизује, само је питање да ли то себи можемо да приуштимо, да ли смо уместо нових могли да купимо половне авионе или да средимо болнице“, пита се Понош.
Све набавке наоружања мотивисане личном подршком једном човеку
На питање да ли Вучић силним милијардама купује оружје или подршку појединих великих сила, војни аналитичар Александар Радић објашњава да су све набавке наоружања и војне опреме „директно везане за разне механизме политичке и личне подршке актуелној власти председника Вучића“ и подсећа да је Србија са истом израелском фирмом Елбит системом крајем прошле године уговорила још један посао од 335 милиона долара.
„Било би разумљиво да се тако купује подршка за афирмацију позиције наше државе, али се овде не ради о томе, већ о огољеној, дубокој персонализацији, о подршци само једном човеку. О томе сведочи и чињеница да је Војска, као корисник, потпуно искључена из свих тих набавки, тако да ми заправо и не знамо шта је купљено од Израелаца и то је само још једна потврда да се такви уговори закључују ад хок, према политичким потребама. Друга страна медаље су провизије. Њих је тешко доказати, али се може индиректно закључити да постоје и по томе што се у свим уговорима избегава било каква обавеза испоручиоца да за пет, 10 или 15 година део те производње организује у Србији“, истиче Радић.
Њему је посебно индикативно што Србија од Израелаца купује вишецевне лансере ракета ПУЛС, а у исто време наше фабрике праве сличне лансере за Кипар. Једина разлика је што ПУЛС има већи домет, до 150 километара, каже саговорник Радара, уз опаску да Вучић очито рачуна да је његовим гласачима битно да наше оруђе има већи домет од хрватског. Од Израела купујемо и беспилотне летелице хермес, иако смо пре тога од Кине већ купили два типа таквих летелица, а преговарало се и са Ербасом о заједничком улагању у производњу дронова СИРТАП, али је тај пројекат пропао, јер наше велможе у томе нису препознали свој интерес, тврди Радић.
Мирис барута и – корупције
Ни трунке дилеме нема ни политички аналитичар Драгомир Анђелковић, по чијим речима Вучић купује подршку великих сила на разне начине, а један од њих је и куповина оружја, јер је у свим земљама војноиндустријски комплекс уско повезан са државним врхом.
„Вучић на тај начин купује милост релевантних играча, с тим што се, како време одмиче, он све више оријентише на западне силе. Пре свега према Французима, вероватно и због тога што они имају увид у све детаље Скај преписки, а сада и према Израелу, због моћног израелског лобија у читавом свету. А можда и спремности Мосада да се укључи у разне операције, па и у операцију спасавања редова Вучића“, каже Анђелковић.
Он сматра да би било смешно и помислити да власт у Србији оружје купује да би заштитила наше националне интересе, јер се, како каже, Вучић одрекао и Косова и свих других националних интереса. Чему онда служи набавка оружја ако је држава већ одустала од одбране територијалног интегритета, пита се саговорник Радара.
„У оваквим и сличним аранжманима други битан елемент је корупционашки. Међународни уговори те врсте увек, по правилу, подразумевају и враћање дела тог новца, по принципу вртешке, диктаторима недемократских земаља у којима не постоји довољан ниво транспарентности трошења јавног новца. Као што су афрички диктатори куповали оружје да би се добар део тог новца слио у њихове џепове, то вероватно ради и Вучић. Уз то, у околностима када је огроман број држава изоловао Израел због онога што ради у Гази, Вучић овим споразумом демонстрира приврженост руководству те земље, јер рачуна на моћ израелског лобија да га сутра, када оде са власти у Србији, заштите од екстрадиције и одговорности“, закључује Анђелковић.
Џаба пушка, ако нема Мандушића Вука
Због свега тога се ни последњи уговор са Елбит системом не може третирати као само још једна цигла у зиду. Иако не спори да је у питању врхунска компанија, чијим се акцијама тргује на Волстриту, Здравко Понош примећује да ни она није одавно ни са ким склопила тако вредан посао. Наводи и да је Холандија од Елбита 20 вишецевних лансера ракета ПУЛС купила за 305 милиона, а да беспилотна летелица хермес кошта око 10 милиона евра.
„Ако је Вучић купио по 20 система ПУЛС и исто толико хермеса, то не би требало да кошта више од 500 милиона. На шта се онда односи та разлика до 1,6 милијарди? Могуће је да су купљени и неки командно-информациони системи или системи за електронско ратовање. У другим земљама јасно се зна шта се тачно купује и колико то кошта, док наша власт троши огромне паре, а нико не зна за шта тачно. Зато је важно да се сазна шта заправо купујемо, шта ће на крају добити Војска, а колики ће део тог огромног новца отићи у нечије приватне џепове“, закључује Понош.
Уз подсећање на стих из народне песме „у рукама Мандушића Вука, свака пушка биће убојита“, бивши начелник Генералштаба истиче да је, наравно, важно каква је пушка, али џаба пушка ако нема Мандушића Вука или ако је он врљав. „Кључни проблем наше Војске, лоше стање људских ресурса, не може да се реши набавком новог наоружања. Сада Србин нерадо иде у војнике, а како би и ишао кад председник прети да ће са Кобрама да разбацује народ по улицама“, истиче бивши начелник Генералштаба.
На старту, када је Србија пре осам година почела убрзано да се наоружава, све је изгледало много скромније. Почетком октобра 2017. у Србију су стигла прва два од шест половних авиона МиГ-29. Вучић се на сва уста хвалио да их је Русија поклонила, а прећутао је да ће њихов ремонт, према незваничним информацијама, коштати скоро 200 милиона евра. Још неколико стотина милиона председник је потрошио почетком 2023, када није могао да одоли а да на сајму наоружања у Абу Дабију не уговори набавку дронова од УАЕ, потом из Кине…
За Радића посебан је проблем што све друге земље у региону, осим Србије, имају дугорочне, јавно доступне планове развоја система одбране. Да га имамо, објашњава, у том документу би заинтересована јавност могла да сазна да Србија, на пример, намерава да купи вишенаменски борбени авион, а потом би, као у свим европским земљама, био расписан међународни тендер.
„Ти послови, наравно, имају шири контекст и нико у Европи не купује наоружање као Србија, мимо тендера, директном погодбом, по условима који Србији не доносе ништа осим робе која се унапред плаћа. Иако је и Орбанова власт аутократска и репресивна према опозицији, Мађарска је куповину борбених возила за пешадију од Немачке условила тиме да се она склапају у Мађарској, која пре тога, за разлику од Србије, није ни имала војну индустрију. А код нас се због политичког контекста заобилази било какав план набавке тих средстава. Власт тврди да ти документи постоје, али су наводно поверљиви, па не можемо да проверимо да ли говоре истину. А пошто стално лажу, што би ико веровао да сада говоре истину“, истиче Радић.
Против рафала чак и припадници Војске који држе Вучићеву слику у канцеларији
Код нас је, по његовим речима, цео процес набавке наоружања октроисан, јер такве одлуке доноси уска група људи „у мраку невидљивих кабинетских игрица“. Он тврди и да Војску нико није питао и да се Вучић сам јавно хвалио да је он донео одлуку о куповини рафала. Тврди и да је имао жестоке расправе са људима из Војске који подржавају актуелну власт, али да се „чак и они који држе Вучићеву слику у канцеларији питају зашто су набављени баш рафали“.
Осим међународних, нетранспарентни су и неки домаћи аранжмани. У такве спада и увоз делова за борбена возила које производе Сложени борбени системи, ћерка-фирма Југоимпорта СДПР. Све то финансира се на основу „трипартитног уговора“, по ком Министарство финансија даје бескаматне позајмице СДПР-у, а он новац враћа кад испоручи произведено наоружање Војсци, открива Радић и пита се да ли има још неки такав преседан у српској економији.
До 2016, подсећа он, годишње се на увоз наоружања трошило по неколико десетина милиона евра. Кад је требало да се купе два хеликоптера из Русије, Војска није имала пара па је купљен само један. Баш пред крај те 2016, појавили су се значајни буџетски „вишкови“, који су са преко Трезора преусмерени Министарству одбране. Тако је све почело и од тада траје та игра, чији резултати могу да се виде само у завршном рачуну буџета, у виду неких ставки попут „трипартитног споразума“, за који већина и не зна о чему се ради. А све то се ради без икаквог плана и стратегије, закључује Радић.
Није, међутим, искључено да је све то део добро смишљене стратегије, чији је једини циљ да се актуелна власт са Вучићем на челу одржи још неко време. Свесна да ће ионако све што је уговорила на крају платити неко други, конкретно порески обвезници, које нико ништа није ни питао.
