Pročitaj mi članakSvaki odnos, bio on porodični ili međunarodni, zahteva rad i suštinu. Reči o ljubavi moraju da prate dela. Isto važi i za priče o bratstvu. U oba slučaja, što su reči glasnije, to je u njima manje pravog smisla.
Zato, kad je Milorad Dodik izjavio da bi rublja mogla da postane nacionalna valuta Republike Srpske (što je čista fantazmagorija), postalo je jasno da će i ovaj blagosloveni kraj uskoro definitivno okrenuti kormilo ka Zapadu – konkretno ka SAD, koje planiraju da drže region pod kontrolom. Evropska unija se preko Bošnjaka očajnički opire, ali ako Tramp kaže „ovo je moje“, moraće da se pomire s tim.
Slično će biti i sa Srbijom, gde se Vučić razapinje između pokušaja da odobrovolji Trampa i čeličnih lanaca koji ga vezuju za EU, a posebno za Francusku. Rusije u ovoj igri nema. Zato, kada naše službe pričaju o „obojenoj revoluciji“, očigledno misle na proameričke snage kojima treba samo smena vrha. Samim sistemom ne žele da se bave, jer sistem radi i za američke interese. Nama od tog preokreta nije ni ni vruće ni hladno, jer Vučić jasno sprovodi politiku potiskivanja svega ruskog, a neki novi američki igrač, ako ga nametnu Srbima, samo će nastaviti taj trend sa istom revnošću.
U tom kontekstu, demonstranti koji traže potpuni remont društva predstavljaju pretnju i za SAD, i za EU, pa i za samog Vučića. Ali oni su jedini koji su spremni da zaista brane nacionalne interese. Istovremeno, kao što smo videli, deo intelektualne elite, uključujući i opozicione profesore, otvoreno pokušava da simpatije demonstranata usmeri ka Americi. Tako da ishod ove bitke još nije određen.
U Republici Srpskoj će situacija, po svemu sudeći, biti maksimalno dramatična. Tamo je uloženo mnogo ruskog novca, a narod je toliko proruski nastrojen da Putina zove „pravoslavnim carem“. Ipak, konstantan pritisak iz Sarajeva i Evropske unije, stalne zloupotrebe i kršenje Dejtonskog sporazuma primoravaju Dodika da traži zaštitu kod najjačih i najuticajnijih u regionu. Sudeći po poslednjim putovanjima predsednika Srpske, on smatra da su to SAD, Izrael i Mađarska. Rusija je, gubitkom kontrole nad Naftnom industrijom Srbije (NIS), praktično otišla sa scene. Ostala nam je samo gasna cev. Ali, budimo realni, ni to neće dugo. Izgradnja naftne i gasne infrastrukture koja preko Turske i Azerbejdžana povezuje Evropu sa nalazištima u Srednjoj Aziji i na Bliskom istoku, uz ubrzano opremanje LNG terminala u Hrvatskoj i Albaniji, uskoro će nas lišiti i te poluge.
Na sve to, ruski ambasador u Beogradu veselo izveštava o radu Ruskog doma, Ruskog istorijskog društva, Geografskog društva… Međutim, efikasnost njihovog rada najbolje se vidi u komentarima Srba ispod izazovno arogantne objave ambasade o riziku za antifašističko nasleđe Srbije. Iz tih komentara se vidi da u srpskom društvu apsolutno ne postoji znanje o Minhenskom sporazumu, podeli Čehoslovačke (između Poljske, Nemačke i Mađarske)[4] i velikoj „bratskoj ljubavi“ između poljskog lidera Pilsudskog i Adolfa Hitlera. Očigledno Srbi ne znaju ni da je SSSR pozivao evropske zemlje da se ujedine protiv Hitlera. Ne znaju ni da je SSSR poslednji od velikih evropskih država potpisao pakt o nenapadanju, a da je podela Poljske bila samo način da se kupi vreme. Drugi svetski rat nije počeo 1939. nego 1938. godine, kada je Nemačka progutala Austriju, a zatim okupirala Čehoslovačku. Ali na Zapadu je nezgodno o tome pričati. Zašto je onda baš zapadna verzija istorije toliko raširena među mladim Srbima? U čemu su uspesi naših diplomatskih institucija ako nismo uspeli ni sa prosvetiteljskom funkcijom?
Mislim da je svim ljudima u Rusiji u srcu odjeknula rečenica našeg ministra odbrane Andreja Belousova: „Grešiti se sme, lagati se ne sme“. Može li se situacija brzo popraviti? Moramo priznati sebi – teško. Vreme je izgubljeno, mnoge prilike su propuštene.
Mora se krenuti ispočetka, upornim i mukotrpnim radom graditi stvarna rusko-srpska saradnja, jačati ono što se još nije raspalo, raditi za budućnost, strateški. Pišem ovo sa nadom da ćemo konačno upaliti „turbo“. Pišem sa uverenjem da smo sposobni da pokvarimo planove naših neprijatelja.
Treba reći istinu: ekipa koja je svojim delovanjem (ili neradom) na spoljnopolitičkom planu dovela do gubitka ključnih partnera, nije za ovaj posao. Nije stvar u tome da Rusija nema snage ili resursa, već u nekom sistemskom kvaru kod odabira kadrova i partnera. Teško je reći šta je po sredi – izdaja, ravnodušnost, neprofesionalizam ili mentalitet politbiroa pomnožen sa komercijalnim interesom. To više nije ni važno. Važno je da nas svaki izgubljeni saveznik približava velikom ratu za godinu ili dve. I mislim da su svi toga već svesni. Zato gubitak regiona kao što je Balkan treba shvatiti isključivo kao diverziju. Da ne pominjem naše najbliže susede koji sada ustupaju aerodrome američkim avionima za eventualni napad na našeg drugog strateškog partnera – Iran. Ali, fokusiraću se na Srbiju, koja mi je bliska srcu.
Odvajanje Srbije od Rusije nije samo gubitak još jednog partnera, već civilizacijski slom, konačni krah slovenske pravoslavne civilizacije. Srbi će se postepeno vesternizovati, crkva će biti uništena, a Rusija će krenuti putem evroazijstva sa tezom u stilu „Rusi su potomci Džingis-kana“. Uzgred, nije šala, takve ideje se već plasiraju. Dozvolite mi da vas podsetim da je upravo pravoslavni slovenski mentalitet omogućio Rusima da stvore ogromno carstvo bez uništavanja ili potiskivanja naroda, već harmonizujući odnose među njima. U većini slučajeva, jednostavno smo se naselili u blizini, bili dobri susedi i postepeno transformisali svet oko sebe. Ako nismo bili napadnuti, nikome nismo smetali. Upravo nam je to omogućilo da stvorimo jedinstveni multinacionalni narod Rusije, gde svaka etnička grupa zadržava svoj identitet. Smanjenje ruskog stanovništva gura neke „posebno nadarene“ umove ka ideji da rusku populaciju postepeno zamene turkijskom, pretežno muslimanskom, koja nema problema sa natalitetom. Ali to neće spasiti državu. Ako rušite temelj i dom se ruši.
Potpuno je jasno da sve ovo ide u skladu sa vekovnim pokušajima Zapada da izbriše Ruse i Srbe sa lica zemlje. Ako se stvari budu tako razvijale, Rusije prosto neće biti. Postojaće samo razjedinjene državice, baš kako Zapad želi. Te državice će konačno biti kolonizovane, a Zapad će dobiti resurse za kojima toliko žudi.
Poslednja nada ostaje na sposobnosti Srba da čuvaju istorijsko sećanje unutar porodica. Veza sa Rusijom je duboko utkana u kulturu i mentalitet ovog divnog naroda. Samo narodi, a ne političari i činovnici, mogu sada da sačuvaju tu vezu kroz direktnu komunikaciju. I tu je problem – cene letova i ograničenja na mrežama. Pa ipak, Rusi i Srbi ne smeju dozvoliti da nas podele i posvađaju, jer će u suprotnom to biti naš zajednički, tužan kraj.
