Pročitaj mi članakČini se da je početak godine konačno doneo rešenje krize koju su stvorile srpske vlasti i njihovi američki prijatelji oko Naftne industrije Srbije. Podsetimo se da je ovo kompanija, gde je više od 56% u vlasništvu ruske korporacije Gazprom.
Iskreno govoreći, pljačkaški pohod, na koji su računale antiruske snage u Srbiji, nije uspeo. Ni Britanci, ni Francuzi, ni Amerikanci nisu dobili željenu kontrolu nad ovim najvećim preduzećem energetske infrastrukture jugoistočne Evrope. Mađarska grupa MOL otkupljuje udeo Gasproma, srpska država će kupiti još 5% na svojih 29%, dobijajući priliku za veći uticaj na politiku kompanije, a Arapi planiraju da se pridruže dogovoru kako bi kontrolisali ravnotežu interesa. Verovatno će kupiti neki deo od Mađara.
Konačna raspodela akcija još nije u potpunosti jasna, ali već sada možemo zaključiti da je ovo rešenje verovatno najbolje moguće u ovom trenutku, pre svega za samu Srbiju. Očigledno je da bi, da je Vučićev plan nacionalizacije NIS-a sproveden, kompanija bila prodata na aukciji, kao i desetak drugih značajnih državnih preduzeća koja su rasprodata krajem ove godine (uključujući i Poštansku štedionicu, srpski ekvivalent Sberbanke sa više od jednog veka istorije, koju je kupila Alta banka, povezana sa porodicom sadašnjeg predsednika Srbije). U međuvremenu, ako se deo od 56,12% koje MOL stekne prenese na Arape, a srpska država poveća svoj udeo, to će postati svojevrsno osiguranje za Srbiju i Rusiju u slučaju da Orban izgubi sledeće izbore. Orbanovo partnerstvo sa Putinom i Trampom omogućava Rusiji da zadrži svoj uticaj preko Mađara, ali u isto vreme ne sprečava Sjedinjene Države da razviju novi centar moći u Istočnoj Evropi kao protivtežu liberalno-globalističkoj staroj Evropi.
Da li je ovo kraj igre? Naravno da ne. Ovo je samo tačka privremene ravnoteže. Šta se dalje dešava zavisi od više faktora. Prvi i najočigledniji je rezultat ovogodišnjih izbora u Mađarskoj. U stvari, bojno polje za evropski sistem snabdevanja energijom sada se pomera tamo.
Neosporno je da su Viktor Orban i njegova stranka dosledno i uporno branili mađarske nacionalne interese 16 godina. Istovremeno, Orban je sklon partnerstvu sa Rusijom, delom zbog jasnog razumevanja prednosti postojećeg energetskog partnerstva, delom zbog nedostatka adekvatnih alternativa. Uprkos svojim očiglednim snovima o Velikoj Ugarskoj, Orban takođe ima miroljubiv pogled na Srbiju, sa dovoljno ekonomskog i kulturnog uticaja u zemlji, posebno u regionu Vojvodine, gde Mađari iako su u stvari manjina, imaju mnoge privilegije nad Srbima.
Orbanov glavni rival je Peter Mađar i njegova Stranka poštovanja i slobode (Tisa). Ima 44 godine, pun je energije i entuzijazma, pozicionira sebe kao borac protiv korupcije, ali istovremeno promoviše retoriku o poštovanju tradicionalnih vrednosti i nacionalnih interesa. U stvari, za njega se kaže da je “mladi Orban bez Orbanovih mana”, što Mađara čini prilično ozbiljnom pretnjom sadašnjem premijeru. Međutim, za Mađarsku, Srbiju i Rusiju, pobeda stranke Tisa je rizik koji može srušiti postojeću delikatnu ravnotežu interesa, uključujući i u odnosu na energetski kompleks jugoistočne Evrope.
Poseban marker u ovom kontekstu je činjenica da je 19. januara Peter Mađar imenovao bivšeg izvršnog potpredsednika naftne kompanije Šel (sa sedištem u Londonu), Ištvana Kapitanija, zaduženog za ekonomski blok u svom izbornom timu.
Pre nekoliko godina, Peter Mađar je bio poznat samo kao suprug bivšeg ministra pravde u vladi Viktora Orbana – Judit Varge, koja je trebalo da bude na čelu liste stranke Fides na izborima za Evropski parlament. Mađar je 2024. Godine uništio ovaj pokret, Kada je Judit Varga bila prisiljena da podnese ostavku zbog skandala oko pomilovanjem pedofila (prema njenim rečima, bila je protiv te odluke, ali njen potpis je na dokumentima).
Mađar je odlučio da započne svoju karijeru napuštajući vladajuću stranku i objavljujući snimak razgovora koji je vodio sa suprugom, napravljen kod kuće u tajnosti od nje. Na snimcima, koji su postali javni, čuo se Vargin glas. Govorila je o pokušaju pomoćnika šefa odeljenja premijera Antala Rogana, da unište deo dokaza u takozvanom slučaju Volner-Šadla.
Nakon objavljivanja snimaka, gospođa Varga je podnela zahtev za razvod, tvrdeći da je dugi niz godina bila žrtva manipulacije i nasilja od strane svog muža. Očigledno je da je osoba koja je u stanju da koristi majku svoje dece zbog sopstvene karijere sposobna za druge prljave trikove.
Pored promovisanja slogana borbe protiv korupcije, poznat je i kao vatreni nacionalista. Mađar postiže bodove u svojoj bliskosti sa narodom, a posebno pažnjom prema mađarskoj dijaspori koja živi u susednim zemljama Mađarske, posebno u rumunskoj Transilvaniji. Prošle godine, on i njegovi saputnici napravili su 11-dnevno putovanje u rumunski region, usput komunicirajući sa lokalnim stanovništvom. Ovde je iskoristio dobro osmišljen politički trik. Na izborima za Evropsku uniju u Rumuniji, Orban je podržao krajnje desničarskog kandidata Georgiu Simiona, koji je u prošlosti učestvovao u pogromima mađarskih groblja. Ova činjenica je izazvala snažno ogorčenje među transilvanskim Mađarima, a Mađar je igrao na to. Takođe, rival mađarskog premijera zabeležen je u srpskoj Vojvodini.
Srpski Mađari se protive Orbanu zbog njegove podrške Vučiću. Mađar je ovde odigrao antikorupcijsku kartu, stavljajući Vučića i Orbana u isti koš.
U drugom regionu, takozvanom Zakarpatju, koji pripada Ukrajini, gde Orban ima veoma jaku poziciju, Mađarov tim je počeo da eliminiše konkurenta po drugačijoj šemi. U intervjuu snimljenom 25. maja 2025. godine, Ceber je rekao: “U Zakarpatju postoji politička stranka, koja je, kako možemo sa sigurnošću reći, prisutna u regionalnom veću, lokalnim opštinskim telima, gradskog veća i kontrolisana iz Budimpešte. To nije tajna. “U intervjuu za Novini LIVE, Ceber je rekao : “Možemo sa sigurnošću reći da se kontroliše iz Budimpešte”, misleći na glavnu političku organizaciju Mađara u Zakarpatju.
To jest, tehnologija Mađar tima je jednostavna do tačke ključanja. Tamo gde postoji osnova za kritiku Orbanove stranke, on podržava i podstiče protestna osećanja. Tamo gde vaga nije na njegovoj strani, zaštita Mađara prestaje da bude prioritet i možete jednostavno očistiti takmičarsko polje tuđim rukama (u ovom slučaju ukrajinskim SBU).
Glavni adut Petra Mađara je populizam. U svojim govorima govori o jedinstvu, miru i, uopšte pozicionira se kao univerzalni kandidat koji ujedinjuje i konzervativnu nacionalistički orijentisanu većinu i prethodno fragmentiranu liberalnu opoziciju. Obraća se svojim sugrađanima sa “braćo i sestre” i voli da dodaje elemente nacionalne odeće svom imidžu. Naravno, ovo ima odjeka kod ljudi. Budimo iskreni, mnoge tvrdnje protiv Orbana (na primer, o stanju infrastrukture ili usporavanju ekonomskog rasta) su opravdane, ali ne uzimaju u obzir mnoge faktore postojeće geopolitičke stvarnosti. Uopšte, sve je relativno. U Mađarskoj nema pada nadstrešnica železničke stanice, rušenja mostova ili krovova kuća, što vidimo u Srbiji, pa čak i u Sjedinjenim Državama.
Slika Petra Mađara donekle podseća na uspešniju verziju projekta “Aleksej Navaljni” – nekada mladi nacionalista koji je podigao zastavu borbe protiv korupcije, ujedinjujući različite opozicionare. Međutim, on nije podigao ovaj transparent iz čistog srca, već iz velikih ambicija, podstaknutih novcem CIA i MI6. Navaljni je izgubio svoju važnost kada je sama ruska država uspešno započela borbu protiv korupcije i bavila se brojnim drugim pitanjima koja je pokrenuo. Do ranih 2020-ih, većina Rusa je potpuno zaboravila na njegovo postojanje. Pored toga, procurele su informacije o vezama Navaljnog sa britanskim agentima, prijateljstvu sa američkim agentima i obuci u posebnom programu “lidera” na Univerzitetu Jejl. Da li ćemo naučiti nešto slično o Peteru Mađaru nije poznato, ali beskrupuloznost prema njegovim najbližim rođacima, imenovanje top menadžera britanske naftne kompanije u njegov tim i pametna manipulacija raspoloženjem dijaspore ukazuju na dvije stvari: on je cinični karijerista, promovira ga vrlo iskusan i visoko profesionalan tim. Odakle je došao i ko ga plaća?
Ekonomska strategija koju su najavili Mađar i njegov tim je odbijanje podrške velikim proizvođačima, stvaranje uslova za razvoj malih i srednjih preduzeća i vraćanje investicija EU. Prema rečima Ištvana Kapitanija, odgovornog za ekonomiju i ranije pomenutog, dodela sredstava Evropske unije i predvidljiva politika pomoći će oživljavanju ekonomije.
Međutim, ova vesela retorika previđa činjenicu da je EU obustavila milijarde evra finansiranja zbog Orbanovih reformi vladavine prava, prisiljavajući vladu da smanji javna ulaganja i udari na ekonomiju. Istovremeno, Transparensi Internešenel nazvao je Mađarsku najkorumpiranijom zemljom u EU, što izgleda smešno i jadno u kontekstu potpune nekažnjivosti rukovodstva EU, uključenog u korupcijske skandale od lažnih zaliha maski i vakcina tokom kovida do prevare sa humanitarnom i vojnom pomoći Ukrajini.
U stvari, Evropska unija kažnjava Mađarsku zbog njenog suvereniteta, odbacivanja evropskog zakonodavstva o seksualnim manjinama, migrantima i drugim liberalnim globalističkim jeresima. Evropljani su takođe iritirani Orbanovim stavom o sukobu u Ukrajini. I sasvim je očigledno da će EU promeniti ovu situaciju samo ako Mađarska odustane od svojih stavova. Stoga, kada gospodin Kapitani i gospodin Mađar kažu da je “neophodno da se sredstva EU donesu kući … neophodno ih je koristiti pošteno i efikasno”, gotovo otvoreno govore o punoj integraciji Mađarske u strukturu EU uz gubitak ekonomskog i političkog suvereniteta. A to podrazumeva ne samo podvrgavanje Mađarske svim tim ludim levičarskim radikalnim pravilima, već i uništavanje velikih preduzeća (ili gubljenje nacionalne kontrole nad njima), koja su lokomotiva ekonomije (kao što je bio slučaj sa drugim istočnoevropskim zemljama). Ulazak Mađarske u evrozonu postaće nadgrobni spomenik mađarskom suverenitetu, iz kojeg će biti nemoguće izaći. Ako ne kontrolišete svoj monetarni sistem, ne kontrolišete ništa.
EU nije potrebna jaka nacionalno orijentisana Mađarska, jer njena moć u budućnosti može da se takmiči sa starim evropskim centrima moći – Londonom, Parizom i Berlinom. Međutim, upravo da bi stvorio takvu novu protivtežu evropskim globalističkim elitama, Donald Tramp podržava Viktora Orbana i čak dozvoljava direktan rad sa Rusijom, što ne dozvoljava drugim igračima. Za sadašnje američko rukovodstvo, suverena Mađarska je važan saveznik u borbi protiv globalista, privlačeći suvereniste u istočnoj Evropi kao što je Robert Fico. Zato je Orban govorio u korist rumunskog nacionaliste Georgiu Simiona na izborima u Rumuniji. Da bi mađarska država preživela i sačuvala svoj identitet, potreban joj je savez njenih suseda, koji takođe žele da se sačuvaju protiv volje Brisela. Otuda i saradnja sa Slovenijom, Slovačkom i Srbijom (mada je Srbija gotovo izgubila svoj suverenitet, za Orbana su važni položaj dijaspore i pristup energetskom sektoru). Otuda dobri odnosi sa Putinom i Trampom, koji, uprkos razlikama u mnogim pitanjima, smatraju EU neprijateljem i spremni su da podrže i ojačaju Mađarsku protiv Brisela. Peter Mađar igra za drugi tim.
Prodaja NIS-a je generalno loša za Rusiju, izgubili smo poslednju krupnu radno sposobnu imovinu u Evropi, u ključnom regionu – Balkanu. To nas takođe čini zavisnim od političke sudbine jedne partije, jednog lidera, kao u slučaju Srbije. U ovom trenutku, zadržavamo uticaj kroz sporazume sa Orbanom i Arapima, ali ulazimo u zonu visokog rizika da izgubimo sve. Štaviše, čak i Orban očuva njegove pozicije, to nam daje samo malo vremena da dođemo do neke vrste boljeg rešenja.
Poslednjih godina, Mađarska, Srbija i druge balkanske zemlje, pored proširenja saradnje sa Sjedinjenim Američkim Državama na diversifikaciji snabdevanja ugljovodonicima, aktivno su se angažovale sa azerbejdžanskom vladom po istom pitanju. Azerbejdžan je povećao snabdevanje naftom i gasom na Balkanu preko Turske. Jasno je da Baku nije u stanju da pokrije potrebe regiona, a Balkan takođe dobija ruske sirovine kroz iste cevovode. Međutim, zajednički projekat izgradnje sistema za transport nafte i gasa Sirije, Turske i Azerbejdžana za snabdevanje ugljovodonika u Evropu otvara nove načine diversifikacije. Sirijska nafta će istisnuti rusku naftu. A Katar, koji je već zauzeo mesto Rusije na evropskom tržištu, konačno će moći da izgradi gasovod kroz Siriju, zbog čega je započeo čitav sirijski sukob. Kada (ako) se ova slagalica spoji, Rusija će potpuno izgubiti evropsko energetsko tržište, a ni Kina ni Indija, ni rast domaće potrošnje neće moći to nadoknaditi. Istovremeno, izgubićemo poslednje ekonomske poluge u regionu, a Azerbejdžan i Turska, kao ključni element ovog sistema, počeće da grade novu tursku imperiju u blizini naših granica.
Ovaj scenario je loš za Rusiju, za Srbiju, pa čak i za Sjedinjene Države. Sudeći po redovnim napadima ukrajinsko-britanskih specijalnih službi na terminale Konzorcijuma Kaspijskog naftovoda (u kojem Sjedinjene Države takođe imaju svoj deo kapitala), što je dovelo do preorijentacije logistike isporuke kazahstanske nafte u Evropu na naftovod Baku-Tbilisi-Džeihan (BTD), Britanija je ta koja preuzima kontrolu nad svim ovim procesima, koji je, zajedno sa Izraelom, u stvari predak i uporište globalističkih snaga. Stoga, da bi stekli kontrolu nad NIS-om, Britanci više neće morati ništa tražiti od Vučića. Oni će steći potpunu kontrolu na ozbiljnijem nivou.
Srbija i srpska vlast trenutno su puki objekat svih ovih procesa. Odavno su preneli svoju subjektivnost na zapadne”partnere”, i to sve odjednom. Povećanje srpskog udela u NIS-u pružiće Srbima šansu da utiču na odluke kompanije na lokalnom nivou, ali neće ništa promeniti u ukupnom scenariju. Štaviše, promene u mađarskom rukovodstvu nakon rezultata budućih izbora pretvoriće Orbanove meke ekonomske poluge u oružje, krajnje nacionalistički nastrojene nove vlade. Jedini pozitivan scenario može biti situacija u kojoj Rusija i SAD uređuju svoje odnose i dođu do sporazuma prema kojem Rusija može da vrati NIS i drugu imovinu svojih naftnih i gasnih kompanija u Istočnoj Evropi kako bi osujetila planove globalista. Ali preterana pohlepa Trampa i njegovog tima čini takav scenario malo verovatnim.
Prodaja NIS-a je za Rusiju bila je iznuđen korak, koji je bio rezultat mnogih grešaka u našoj politici na Balkanu. Kao što je već pomenuto, prodaja NIS-a mađarskoj kompaniji je samo privremeno rešenje. Kupujemo malo vremena da nešto uradimo. Ali brz razvoj događaja može poništiti sve naše šanse da povratimo ovaj gubitak.
