Zašto se sprdate s mrtvima? Ti ljudi izginuli su zbog vašeg javašluka. Da li je vaš odgovor mogao biti saosećajan? Da li je moglo bez crnog humora? Da li je moglo bez vašeg pućenja usana? Da li je moglo bez treptanja?

Сваким даном били сте све духовитији – пред обележавање прве годишњице пада надстрешнице у Новом Саду. Један од бисера просули сте кад вас је новинарка упитала – сви чекају ту суботу, је л’ очекујете да ће проћи мирно? Лењо сте ставили прст испод наочара, протрљали сте лево око и упитали сте – ааа, штааа? У суботу има нека утакмица…? Уместо сувислог одговора, какав би се очекивао од сваког нормалног председника, ви сте се поводом овог трагичног догађаја, понели ненормално. Чему сарказам? За вас је шеснаест страдалих глава – шеснаест фудбалских лопти!!! Нестручно реконструисана железничка станица – за вас је фудбалски терен!!! А студенти који пешаче – за вас су навијачи!!! Кроз призму вашег прљавог ума, то изгледа тако. Вама на душу – ако је имате.

Зашто се спрдате с мртвима? Ти људи изгинули су због вашег јавашлука. Да ли је ваш одговор могао бити саосећајан? Да ли је могло без црног хумора? Да ли је могло без вашег пућења усана? Да ли је могло без трептања? Није. Јер – то сте ви. Уображени. Препотентни. Надобудни. То што сте изговорили, деловало је јадно и морбидно… Јер, најмлађа жртва имала је само пет година. Њена сестра девет. Загрљене у животу, загрљене испод стотину тона бетона са својим деком, који је својим телом покушао да их заштити… Још шесторо жртава било је млађе од двадесет пет. Сви препуни планова, жеља, маштања… А ви сте им својом штедњом у градњи и стављањем вишка у џепове својих сарадника, узели оно што је вредније од новца – живот. Живот који се не купује. Живот који се не продаје. Живот који ти бог даје. С којим правом сте га ви узели – бирајући на тендерима нестручне и алаве?

Овом огавном изјавом, пљунули сте и понизили сте жртве. Пљунули сте њихове породице. Пљунули сте њихове пријатеље, познанике… И све нормалне грађане ове јадне земље. Земље у којој, на нашу несрећу – ви владате. Ви који санту леда уместо срца имате. Због те санте коју у грудима носите, студенти месецима остављају своје табане на путевима дуж Србије. Та стопала, ви сте им одрали и раскрвавили – својим крвавим рукама и рукама ваших сарадника и криминогених пајтоса. Никад кажњених. Јер, ви сте закон. Ви сте кадија. Ви их тужите, ви им судите… И с радошћу их ослобађате.

Ви сте им својом штедњом у градњи и стављањем вишка у џепове својих сарадника, узели оно што је вредније од новца – живот. Живот који се не купује. Живот који се не продаје. Живот који ти бог даје. С којим правом сте га ви узели – бирајући на тендерима нестручне и алаве?

Због вас је полумртва Дијана Хрка, мајка страдалог младића одлучила да штрајкује глађу. У Новом Саду, ова храбра жена рекла је – од данас, ово је моја борба, коју морам да доведем до краја. Ја то морам, то је моја обавеза. Ја морам да знам, ко је убио моје дете и ко је убио шеснаест људи. Већ сутрадан, Дијани нисте дозволили да приђе Скупштини, на чијем степеништу су годинама уназад, многи штрајковали. Нисте јој дозволили ни да разапне шатор у близини Ћациленда… Жена која због губитка сина, годину дана копни пред нашим очима, данас не сме да изрази свој бунт – тамо где је упућен. Тамо су сада они које плаћате да би вас штитили. Од кога? Од поштених грађана и мајке која тражи правду за мртво дете! Срамота. Док Дијана Хрка тражи кривце ове трагедије, ви с кривцима талујете, ви их браните. Нелегални шатори у центру града, с нелегалним станарима – ваша су држава… Њима је тамо лепо. Боље им је него у затвору. А ви то сумњиво место, са сумњивим станарима, називате јединим местом слободе. Ако гледате из угла тих станара, у праву сте. Из угла поштених грађана, то је место поред којег имамо страх да прођемо.

Музиком се ругате тужној мајци

Дан након величанственог и мирног скупа у Новом Саду, тотално сте одлепили. Кордоне полиције, под пуном опремом, извели сте на улице. Против једне жене и грађана који су стали у њену заштиту. Само дан након што сте се извинили свима, које сте пре тога пљували. Ваше извињење, у недељу увече, чуло се путем громогласног разгласа у центру Београда. Трештала је музика. Музиком сте се ругали овој тужној мајци. Музиком сте показали колико сте немоћни. Музиком сте показали колико сте примитивни. Музиком сте показали да вам ди-џеј не вреди.

А, можда сте ту музику и ви бирали. Јер само такви – безосећајни и себични, игноришу законе и верују баби која тврди да је надстрешница била терористички акт. Поздрав тој мојој вршњакињи… Немам проблем да вас воли. Немам проблем да вас брани… Немам проблем ни да се радује тој вашој осветничкој музици и да уз њу поскакује док Дијана плаче. Само нек’ не прича нешто, што треба да раде стручњаци. Нажалост, вама је та баба репер, а не судство и судије. Заборавих да сте у улози кадије. Соррy. Ово извињење је за стране медије, који су одавде извештавали о вашој срамоти.

Уз све препреке које сте грађанима постављали на путу ка Новом Саду, уз заустављене возове, полупане аутобусе, око двеста хиљада људи стигло је у овај тужан град, у којем их је дочекала несташица струје и воде. Парцијално – да не буде прозирно. Док сте ви у Светосавском храму, окружени Кобрама и спортски одевени, одавали закаснелу пошту страдалима, у Новом Саду су ваше продужене руке, прљаво муљале, да обесхрабре грађане. Ваш зао дух ни у Храму није мировао. Уз свеће се још више распламсавао. Тиме сте пред Богом показали да је ваше извињење било неискрено. Пред Богом сте се одали. Ионако вам је то извињење тешко пало, јер није у вашој препотентној нарави. Три минута сте ћутали, пре него што сте се извинили. Три минута требало вам је да победите своју сујету и да развежете језик – да бисте рекли, то што сте рекли – и већ сутрадан сте то погазили. А, изрекли сте – јер су вам припретили странци!!! И шта сад? Хоће ли вам и сад странци бити важни, кад покажу како ваши ћаци нападају, а ви хапсите грађане?

Због вас је полумртва Дијана Хрка, мајка страдалог младића одлучила да штрајкује глађу. У Новом Саду, ова храбра жена рекла је – од данас, ово је моја борба, коју морам да доведем до краја. Ја то морам, то је моја обавеза. Ја морам да знам, ко је убио моје дете и ко је убио шеснаест људи. Већ сутрадан, Дијани нисте дозволили да приђе Скупштини

Шта се то догађа са вашом нарави? Расположење вам је промењиво. Црно-бело, топло-хладно, горе-доле, тамо-амо… Не знате куд ударате. Не знате шта радите. А радите наопако. Годину дана након трагедије проглашавате дан жалости. Причали сте – као да се трагедија тог тренутка догодила. Ако наставите да и даље размишљате – са задршком, очекујем да наредног трећег маја, три године након Рибникара, прогласите дан жалости – тим поводом. Ионако сте га онда, због утакмице одложили… Уместо у око, ставите прст на чело и добро размислите… О стрељану децу, родитеље, браћу, сестре, баке, деке – тада сте се дебело огрешили. И никад свој образ нисте опрали.

Науштрб истине и науштрб наше судбине

Након свега, могу да закључим… Оно ваше фејк извињење, вероватно је последица вашег дружења са Ајнштајном. Њега цитирате, кад вам затреба да будете паметнији но што јесте… Алберт Ајнштајн је једном рекао, слаби су људи они који враћају истом мером. Јаки људу су они који опросте. Најинтелигентнији су они који игноришу. Таман сте увежбали ово треће – на примеру надстрешнице, где кривце нисте похапсили и где сте све захтеве изигнорисали – пукло је у Ћациленду.

Рањен је ваш човек, па сте Ајнштајну објаснили – зашто у овом случају, као у случају надстрешнице, не желите да будете паметни. Не можете у савременом свету ствари да игноришете, не можете да се правите да се неком нешто није десило, посебно ако је неком живот угрожен… Пристали сте да у случају-случајног-случаја у Ћациленду будете глупи – у корист теорије, како су блокадери и опозиција, у спрези са страним службама – ранили тог човека, циљајући вас. Паметни сте само кад вама одговара да игноришете жртве за које сте одговорни. И у једном и у другом случају, држите се Ајнштајна… На свој начин…

Зашто једног од најумнијих људи света узимате како вам кад затреба? Није он с вама у детињству ваших пет крава чувао на вашој ливади – па да ви од његових умних изјава, правите вашу теорију релативитета – на пољу његове науке

Зашто једног од најумнијих људи света узимате како вам кад затреба? Није он с вама у детињству ваших пет крава чувао на вашој ливади – па да ви од његових умних изјава, правите вашу теорију релативитета – на пољу његове науке. С обзиром да у Србији за вас не важе закони, уместо вас одговараће он – јер вам је дозволио да га ви по својој мери, кројите и шијете, слуђујући грађане. Науштрб истине. Науштрб наше судбине.

Ајнштајне, ухапшени сте. Устајте из гроба и предајте се – због излечења болесне Србије.

Izvor: radar.nova.rs

Oznake: Aleksandar Vučić, Biljana Willimon, godišnjica, Dijana Hrka, žrtve, nadstrešnica, Novi Sad