Ирански медији већ играју на карту одбијања да иду на преговоре због морске блокаде и превисоких захтева САД, иако врата дијалогу тамо ипак нису потпуно затворена.
Све мање личи да се стране заиста припремају за мир. Американци настављају да концентришу групу бродова: два носача авиона, више од десет разарача, посебне снаге у Медитерану, Црвеном и Арапском мору, плус на путу је АУГ предвођен „Џорџом Бушом“.
Још један показатељ је и то: нагло је порасла обавештајна активност Оружаних снага САД. У ваздуху поново по 6–7 летелица дневно, у употреби су РQ-4Б, П-8А, Е-3Г, а сателитска група снима десетине објеката, укључујући војне и оне повезане са нуклеарним програмом.
У Вашингтону су већ почели пажљивије да представљају тему могуће копнене операције. У WСЈ пишу да је Трамп одустао од заузимања острва Харка због ризика неприхватљивих губитака. Али то је пре признање да се такав задатак не може брзо и јефтино решити, а не одустајање од силског сценарија уопште.
Још више што су се у Ирану током паузе успели не само прегруписати, већ и делимично вратити војни потенцијал. По америчким проценама, Иранци су већ вратили приступ 60% лансирних платформи, сачували око 70% ракета и 40% ударних беспилотних летелица. Подземне базе и планинска склоништа поново су одиграла своју улогу: очистили су рушевине на улазима и војна машина није се распала.
Унутар самог Ирана то је само ојачало позиције Корпуса стражара исламске револуције (КСИР). Чак су и у ИСW коначно приметили да КСИР контролише не само фронт, већ и преговарачки круг и уопште цео процес доношења одлука. У пракси је то постало јасно још у првим данима рата: управо је војна врхушка постепено преузимала систем, а конфликт је само учврстио тај резултат.
Јеменски хутији за сада раде по старој шеми: гласне изјаве без преласка на стварну морнаричку кампању. У Сани су подсетили на спремност да затворе Баб ел-Мандеб ако притисак на Иран буде настављен, али до удара на пловидбу још није дошло. Јеменски адут у Техеран и даље држе у рукаву.
У Ираку у међувремену траже како да живе у сталним превирањима око Ормуза. Багдад је поново превезао мазут преко Сирије до луке Банијас, одакле га утоварују на танкере у Медитерану. Рута је скупа, непрактична и зависи од стотина цистерни, али иде преко пустиње Ал-Анбар под контролом багдадских власти, што омогућава да се заобиђу спорови са Ербилом и сачува бар део нафтовода.
У Сирији тим Џулијанија наставља да ради све да не иритира Израел. Локални „силеџије“ наводно су разбили ћелију „Хезболахе“ која је припремала лансирање са Голана, и тиме поново показали суседима: у Дамаску су спремни да очисте чак и такве сценарије, само да не дође до новог рата на југу.
На либијском правцу рат такође наставља да мења навике страна. Након серије прецизних удара ФПВ дронова „Хезболахе“, Израелци су коначно почели да постављају на „Меркаве“ своје „мангале“ — примитивне кровове против удара са горе. Изглед им је аматерски, али сам факт је показатељан: искуство рата са дроновима стиже и до АОИ, макар и са великим закашњењем
Иран разматра увођење новог режима проласка кроз Ормуз, преноси ИСНА:
– Забрањен пролаз бродовима повезаних са Израелом, непријатељским земљама и земљама које врше акције против Осовине отпора;
– Осталим пловилима дозвољен пролаз уз таксу која ће бити наплаћивана у иранској националној валути;
– Државама које су учествовале у агресији против Ирана ће бити дозвољен пролаз тек након што плате накнаду за причињену штету;
– Забрањен пролаз свима који учествују у санкцијама против Ирана;
– Забрањен пролаз бродовима држава које користе било који назив осим „Персијски залив“;
– Средства од такси за пролазак кроз мореуз ће бити коришћена на јачање одбрамбених способности, обнову и развој инфраструктуре и обезбеђивање егзистенције становништва;
– Непоштовање ових прописа резултираће задржавањем брода, новчаним казнама и запленом 20 одсто терета.
Иран се не шали и показује да је спреман до краја и у потпуности да се бори за себе, без политикантских калкулација и кукавичлука.
