У Србији се последњих неколико месеци одвијала посебна активност полиције на само два поља. Једна је била у домену лојалистичких припадника МУП-а и била је усмерена према студентима и догађајима око избора и митинга. Други сегмент полиције бавио се самим собом, фракцијама, међусобним сукобима и уценама.
И док се полиција бавила политиком и сопственим проблемима, подземље је добило на поклон неометано бављење криминалом на читавој територији Србије.
Кричак је поднео пријаву против Милића, а и Милић против Кричка, уз међусобне оптужбе о томе ко је кршио закон. Смењен је и ухапшен шеф САЈ-а Игор Жмирић. Ухапшено је седам полицајаца због смрти Драгијевића у Бору, који је лишен живота у просторијама службе.
Све се то догађало пред очима јавности, а што уопште није тангирало директора полиције Драгана Васиљевића. За све ово време он се није ниједном огласио, иако се све дешавало у ресору који он контролише.
Поставља се логично питање: зашто?
Једини одговор је да он тим ресором уопште не руководи нити га организује и да било каква одлука у вези са полицијом никако не зависи од њега.
Јавност је већ годинама стекла дојам да све одлуке доноси Александар Вучић или неко ко је њему близак, а да притом то најчешће буде ванинституционално.
Деценијама сам у контакту са многим шефовима полиција у свету и нигде нисам чуо да је полиција организована на тај начин. Нестварно је да полицајци чувају криминалце и да не смеју да реагују на било коју врсту кршења закона од стране истих.
Сада, када је очигледно да су многи припадници мафије у тесној спрези са полицијом, директор Васиљевић је у дубокој илегали. Види се да он не сме да иступи у јавности јер му је забрањено да без посебне дозволе каже било шта у вези са нечим што је везано за полицију.
То је, нормално, обесхрабрило све професионалне припаднике МУП-а, али и саме грађане да партиципирају у безбедности земље.
Ако томе додамо и чињеницу да је помоћник директора полиције Веселин Милић, а да је њему почело суђење за озбиљна кривична дела, онда све постаје још апсурдније.
Не треба, због комплетне слике, изоставити ни недавну изјаву Милића на суђењу против њега да је он прошлог, фамозног 15. марта 2025. године спречио крвопролиће. Наводно је, како каже, у штабу полиције одбио наређење о коришћењу силе.
Ако се зна да су том састанку и координацији присуствовали сви руководиоци службе, заједно са директором Васиљевићем, поставља се питање зашто онда не каже нешто и о звучном топу.
Такође се зна да је главни супервизор тада, а и пре и после тога, био Александар Вучић. Нејасно је како је онда Милић остао и даље на позицији шефа београдске полиције још годину и више дана.
Такође се питамо како Драган Васиљевић, као његов старешина, није покренуо поступак за његово разрешење због одбијања наређења.
То само доводи до јединог закључка да је читавим безбедносним системом све време руководио само један човек.
Све то што се дешавало у полицији ствара утисак дубоке политизације и непрофесионалности, што је трагично за било коју земљу.
Крајњи ефекат тога биће изузетно тежак подухват нове власти на изградњи и успостављању безбедносних структура које су у служби грађана.
Аутор је адвокат и члан Светске асоцијације шефова полиција
(Марко Ницовић, Данас)
























