У центру пажње је потез Доналда Трампа који је, према оцени политиколога-оријенталисте Александра Каргина, заправо себи отворио додатни простор за деловање – и то без потребе да тражи сагласност Конгреса.
Каргин је изнео тврдњу која се већ препричава у дипломатским круговима: двонедељно примирје није само тактички предах, већ и начин да се ресетује законски рок који ограничава председника САД у употреби војске без одобрења парламента.
По америчком закону, тај рок износи 60 дана, а за Трампа је истицао 28. априла. Управо у том тренутку долази до примирја, које, како Каргин тврди, практично „поништава“ одбројавање и омогућава нови пуни циклус од два месеца уколико дође до наставка сукоба.
Другим речима, ако се борбе поново распламсају, Трамп добија додатно време да делује самостално, без политичког притиска из Конгреса. И ту, заправо, лежи кључна теза: примирје, уместо да води ка трајном решењу, може постати увод у нову фазу сукоба.
А да простора за договор нема много, види се већ из самих захтева две стране. Иран инсистира на компензацијама и контроли над Ормуским мореузом, што је стратешки изузетно важна тачка за глобалну трговину енергентима.
С друге стране, Вашингтон јасно ставља до знања да му је приоритет обустава иранског нуклеарног програма. Те две позиције не само да нису блиске – оне се практично сударају без икаквог простора за компромис.
У таквом распореду карата, тешко је очекивати озбиљан напредак. Каргин отворено сумња да ће доћи до било каквог одрживог договора. Чак напротив, вероватноћа новог избијања сукоба, како оцењује, остаје изузетно висока.
Ситуацију додатно компликују регионални савезници Сједињених Држава. Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија, према доступним проценама, не би прихватили сценарио у којем Иран добија пуну контролу над Ормуским мореузом.
То значи да чак и када би Вашингтон био спреман на одређене уступке, притисак из региона могао би да блокира сваки покушај договора.
У целу причу укључују се и шире последице. Бивши премијер Русије Сергеј Степашин раније је упозорио да би даље заоштравање односа између САД и Ирана могло имати директне последице по глобалну економију.
Енергетска тржишта, трговински токови, па и финансијска стабилност – све то постаје осетљиво на сваки нови потрес у региону.
И тако се долази до парадокса: оно што се представља као покушај смиривања, може врло лако постати припрема за наставак сукоба под повољнијим условима за једну страну. У том светлу, двонедељно примирје више личи на паузу између две рунде него на корак ка трајном решењу.
Како ће се ствари даље развијати, остаје отворено питање. Јер када су захтеви толико удаљени, а интереси толико укрштени, свака тишина на терену може бити само привремена – и можда управо зато делује варљиво мирно.
