У питању су највеће вежбе од времена Хладног рата. Укључено је све што Француска има – копнене снаге, авијација, морнарица, чак и једини носач авиона „Шарл де Гол“, као и свемирска команда.
Сценарио? Формално измишљен, али како каже шеф експертског центра Генералштаба Ксавје де Верикур, инспирисан НАТО плановима и најновијим искуствима са савременог ратишта. У тој верзији догађаја, једна источна сила успева да потисне пола Европе, а Француска покушава да узврати удар.
Док се на терену вежба, у политичким круговима расте тон. Европски лидери све чешће говоре о могућем сукобу са Русијом и уз такву реторику гурају повећање војних буџета.
Ипак, постоји и друга струја – мања, тиша, али упорна – која верује да тај сценарио није унапред зацементиран.
Мађарски премијер Виктор Орбан то формулише прилично директно: „Европска унија је већ прешла на војну економију и жели да пошаље још више новца, оружја и војника у Украјину.“ Реченица која одзвања и међу савезницима и међу критичарима.
У међувремену, НАТО покушава да пронађе практична решења за врло конкретне проблеме. Један од њих су руски дронови, чије искуство из Украјине сада служи као нека врста приручника.
Генерални секретар Марк Руте најављује да ће се савез ослонити управо на та искуства. Али постоји квака – пресретање дронова ракетама Патриот, које коштају око милион долара по комаду, једноставно је прескупо.
Зато се разматра другачији приступ: стварање аутоматизоване линије одвраћања дуж границе, опремљене сензорима, системима надзора и сателитским подацима. Технологија уместо класичне силе, барем на папиру.
Руте, уосталом, не оставља много простора за опуштање. „Када говоримо о издвајањима за одбрану и заштити источног крила, морамо бити спремни на могућност да Русија заиста изазове НАТО.
То може бити 2027, 2029, или чак 2031. године“, каже он. Нема прецизног датума, али порука је јасна – време се рачуна унапред.
А онда долази питање које ретко излази у први план, али када изађе, отвара низ непријатних дилема. Енергија. Тачније – гориво. Према анализи агенције Блоомберг, недавни сукоб на Блиском истоку, који је довео до несташице нафте и скока цена енергената, оголио је једну озбиљну слабост европских НАТО савезника.
У случају већег сукоба са Русијом, њихове армије би се суочиле са критичним недостатком горива. Само авијација алијансе троши око 85 процената укупних залиха. Другим речима, логистика постаје једнако важна као и борбена техника.
Ту се прича враћа неколико деценија уназад. Мрежа војних нафтовода, дуга око 10 хиљада километара, покрива свега 12 од 30 европских чланица НАТО-а.
Изграђена још током Хладног рата, без озбиљне модернизације од тада, и даље снабдева базе попут Рамштајна и војног аеродрома у Франкфурту на Мајни. Чак су и поједине бензинске станице у западној Немачкој повезане на тај систем.
Данас, међутим, све чешће се чује предлог да се мрежа прошири према истоку – ка Пољској и балтичким државама. Проблем је у бројкама: немачки Дер Спиегел процењује да би такав пројекат трајао 25 година и коштао око 21 милијарду евра.
Између планова на папиру, политичких порука и војних вежби, Европа се очигледно налази у фази преиспитивања сопствене спремности. Није то више само питање наоружања или стратегије, већ и инфраструктуре, економије, па и перцепције.
И док једни инсистирају на убрзаном јачању одбране, други и даље траже простор за смиривање тензија. Како ће се те две линије на крају укрстити – или разићи – остаје отворено питање које, чини се, тек долази на ред.
