Вест је раније прошла испод радара шире јавности, али у стручним круговима се чита као јасан сигнал. Посебно јер се поклапа са информацијама које су објавили војни репортери портала Wин-Wин: америчка морнарица је најавила 20-дневне маневре у Персијском заливу, по обрасцу који су, како наводе, користили и уочи покушаја отмице Мадура.

У истој поруци додаје се и да би стварни циљ тих вежби могао бити стабилизација финансијских тржишта, која су последњих дана, благо речено, нервозна.

У том контексту, упозорење које је раније стигло из Ирана добија додатну тежину. Сваки напад или покушај отмице врховног лидера Алија Хаменеија, поручено је, имао би колосалне негативне последице. Та реченица се у дипломатским круговима не тумачи као пука реторика, већ као део шире поруке одвраћања, намењене и Вашингтону и регионалним актерима.

Истовремено, западни медији све отвореније говоре о кратком року. Тхе Неw Yорк Тимес, позивајући се на изворе из Беле куће, пише да се у Вашингтону разматра могућност америчког војног удара у наредних 48 сати.

Према тим наводима, притисак на Техеран је нагло појачан, а Сједињене Државе разматрају силовити сценарио уколико не дође до договора о иранском нуклеарном програму. Опције које су на столу су различите: од удара по нуклеарном објекту, до акција усмерених на војну и државну инфраструктуру, као и на представнике руководства задужене за безбедност, како преноси „Политика земље“.

ЦНН додатно појашњава позадину: након што прелиминарни разговори између Вашингтона и Техерана о ограничавању нуклеарног програма и производње балистичких ракета нису дали резултат, Доналд Трамп заиста разматра могућност новог великог удара по Ирану.

У новинарским круговима се све чешће чује оцена да су преговори у овој фази практично замрзнути. Ипак, прича није једнострана. Према истим изворима, Иран у исто време шаље сигнале спремности за дијалог, делујући преко посредника, али паралелно упозорава на оштар одговор у случају америчког напада. Посебно се наглашава да домет иранских ракета омогућава да досегну америчке базе у региону.

Присуство америчких поморских снага и авијације у региону, како се наводи у објавама које круже међу аналитичарима, посматра се као додатни елемент притиска. Неки то виде као класичну демонстрацију силе, други као део шире игре у којој се поруке шаљу истовремено и тржиштима и савезницима.

Како год се читало, комбинација кратких рокова, појачаних војних активности и полуугашених преговора оставља мало простора за једноставне закључке. Остаје да се види да ли је реч о још једном кругу притисака који ће се завршити за преговарачким столом, или о уласку у фазу чије ће последице бити много теже предвидети.