На почетку текста аутор објашњава да америчког председника Доналда Трампа прати глас да се после гласних претњи увек повуче. Али и да то правило не важи увек:
„Трамп итекако мисли озбиљно. То пре свега осећају слаби противници, попут отетог председника Венецуеле. Други пример је Србија са својим само привидно снажним председником Александром Вучићем. Дуго је изгледало као да ће се београдски владар моћи да избегне захтеве Вашингтона. Међутим, на крају је морао да попусти, и то без слања америчке армаде у Јадран. Било је довољно да Вашингтон још једном не суспендује санкције против највеће енергетске компаније, НИС-а. Суочен са енергетском кризом и угроженим снабдевањем горивом својих ионако узнемирених грађана, Вучић је поклекао пред Трамповом претњом која је постала врло стварна. Јер америчком председнику је руски већински удео у НИС-у већ дуго био трн у оку, баш као што Трамп настоји да ограничи и друге руске енергетске интересе. Ту спадају ограничавање руског извоза нафте у Индију, санкције против Гаспрома или присилна продаја пословања Лукоила америчком инвестиционом фонду Царлyле.“
Аутор напомиње да Трампова интервенција у Београду мења равнотежу моћи на Западном Балкану, пошто се смањује утицај Москве у региону.
Орбан као добитник
„Добитник нове енергетске поделе карата је Вучићев компија, мађарски премијер Виктор Орбан. Енергетски концерн МОЛ из Будимпеште, који је под његовим утицајем, требало би да постане нови већински власник НИС-а, уколико Американци дају сагласност — а за сада све указује на то. МОЛ и даље добија гас и повољну нафту из Русије. Са НИС-ом у портфолију, Мађари би доминирали тржиштем нафте на Западном Балкану. Инвеститори с тим повезују велика очекивања. Од када су се појавиле прве гласине о преузимању, цена акција МОЛ-а порасла је за трећину.“
У тексту се подсећа да „нелиберални“ Орбан има добре односе и са Трампом и са Путином, те да се у Европској унији противи сваком покушају слабљења Русије.
„Његова блискост са Москвом изазива незадовољство унутар Уније. Шпанија и Румунија су због тога мађарским инвеститорима ускратиле могућност улагања у железничке и енергетске компаније. Еон је морао да одложи продају румунске ћерке-фирме. Ипак, улазак у НИС представља Орбанов велики успех. Уз његову помоћ Русија остаје у игри као снабдевач нафтом и гасом. Осим тога, против плана ЕУ да забрани увоз енергије из Путинове државе, Мађарска намерава да покрене поступак пред Европским судом правде.“
У тексту се напомиње да ће у Мађарској бити одржани избори пре него што суд донесе одлуку, и да од њиховог исхода у априлу зависи „колико дуго ће државе у центру Европе још пунити руску ратну касу увозом нафте и гаса“.
„Са Вучићем то се чини све мање могућим“
Потом следи додатна анализа позиције Вучића у овом енергетском покеру: „Упркос Орбановој дистанци према ЕУ, ироничан је обрт да Вучићево ослањање на Орбана значи приближавање Европској унији, чија правила важе и за МОЛ. Један потез пера из Вашингтона вратио је владара у Београду, који је себе видео као равноправног са председницима Русије и Кине, у стварност: Вучић је владар мале земље са успореним привредним растом, рањивим правосудним системом и становништвом које му се толико снажно супротставља да је морао да обећа ванредне изборе.“
Аутор подсећа да је Србија од 2012. године кандидат за чланство у ЕУ и да као највећа земља Западног Балкана, има кључну позицију у региону.
„Брисел би требало да задржи ту перспективу, али да се ослони на политичаре који тај циљ озбиљно схватају. Са Вучићем, који годинама доминира политичком сценом у Београду, то се чини све мање могућим. Он не само да је потрошио поверење код великог дела сопственог становништва, већ и сав кредит који му је Европска унија икада дала.“
