У време када се у јавности јављају сумње да се у државним институцијама уништава документација, стручњаци и бивши званичници истичу да је у 21. веку готово немогуће потпуно уклонити све трагове. Према речима бившег државног секретара у Министарству финансија Слободана Илића, документи остављају дигитални отисак јер су повезани са више институција, пословних партнера и других субјеката.
Илић наглашава да је страх од потпуног уклањања документације неоправдан ако институције и јавност реагују на време. У системима као што су Фонд ПИО, Управа за трезор и друге финансијске институције, ризик од губитка важних података кроз уништавање папира сведен је на најмању меру јер је систем дигитално повезан. Чин сечења или уништавања папирне документације у овом периоду може указати на могуће незаконитости, али само по себи није доказ кривичног дела, јер су процедуре уништавања и архивирања прецизно регулисане.
Др инж. Мирослав Паровић, председник Нардног слободарског покрета, додатно објашњава савремени контекст: „Ми смо у 21. веку и све је дигитализовано. Грађевинске дозволе иду преко ЦЕОП, сва јавна предузећа и управе су на САП систему, фирме махом имају електронски потпис и печат. Дакле, за добру истрагу није потребно јурити папире, јер папир трпи све. Већ је неопходно радити пројектну и дигиталну форензику. Ал за представу и камере занимљивије је да полицајци у опреми вуку некакве папире уместо да гледамо како неки ‘штребери’ чешљају логове на ЦЕП, САП и другим платформама.“
Овај приступ указује на то да су визуелно ефектне акције изношења фасцикли мање релевантне од анализе дигиталних логова, временских жигова и електронских трагова у системима као што су ЦЕОП и САП. Уколико се истраге усмере на ове платформе, могућности за прикривање незаконитих радњи знатно се смањују. Јавност и надлежни органи сада имају јасну поруку: у дигиталној ери прави докази нису само у папиру, већ у траговима који остају у системима чак и када се фасцикле униште.
(Србин инфо)
