Паровић: Сто крупних глава у затвор у првих сто дана, или ће победа народа бити прокоцкана

YоуТубе поглавља:

00:00:00 Увод: изборна победа и отварање тужилачких фиока
00:02:30 Мандат за правду: 100 крупних хапшења у 100 дана
00:06:14 Како преузети иницијативу пре формирања владе
00:09:54 Информер, Дијана Хрка, РЕМ и Телеком
00:19:30 Уцењени радници, врх СНС-а и поређење са Санадером
00:23:19 Први новембар и одговорност за новосадску надстрешницу
00:27:29 Како сачувати дух 25. октобра и избећи ново разочарање
00:30:57 Националне мањине, Нови Пазар и политичке династије
00:37:47 Вукановић, Додик и односи са Републиком Српском
00:42:11 Страни утицаји, Пајтић и одбрана државе плурализмом
00:48:20 Руски гас, НИС и прве одлуке нове владе
00:50:33 Руски медији, СПЦ и зашто власт мора бити смењива

Седамдесет два сата после победе: иницијатива у рукама поражених

Паровић подсећа да је још у изборној емисији говорио о могућим сценаријима. Признаје да није очекивао да се режим преда „баш тако лако већ у изборној ноћи”. Сада, каже, Србија живи у опасном вакууму док не буде изабрана и конституисана нова влада. Студентска листа и људи са ње имају „неприкосновену власт” и могу без коалиционих партнера и сложених преговора да формирају владу. Грађани су, по Паровићу, инсистирали само на једној ствари: на увођењу правде. Мерило квалитета нове власти неће бити плате, пензије, ни пут ка Европској унији или Русији, јер „то нису биле теме”.

Сто дана нове владе биће обележено, по његовом „дубоком уверењу”, или хапшењем најмање стотину крупних играча „на челу са Александром Вучићем”, или великим разочарањем. Трећег пута нема. Тренутно, упозорава, иницијативу имају поражене снаге. Чак и потези тужилаштва, по њему, долазе од некога ко је „са оне друге стране плота” био док су се сви заједно борили да смене „један мафијашки режим Александра Вучића”.

„Системски мишеви” отварају фиоке због себе

Паровић тврди и да се очекивало да ће, оног тренутка када Вучић крене да пада, „системски мишеви” у полицији, тужилаштвима и другим државним органима почети да отварају своје фиоке. Али, наглашава, „не због правде него због себе”: да се оперу и да у вакууму отворе случајеве како би сачували своје позиције. На питање о потезима Загорке Доловац и Вишег јавног тужилаштва у Београду одговара да је то иницијатива људи који нису били на страни народа.

Вучић као „лидер опозиције” и инсценирани инциденти

Највећа опасност, по Паровићу, јесте Вучићева иницијатива. Вучић је, каже, „већ успео преко својих медија себе да прогласи за лидера опозиције”. Терет одговорности већ пребацује на Студентску листу, која још није преузела ни мандате, „а камоли власт”. То се ради кроз медијску игру и набацивање проблема, којих ће бити „из дана у дан све више”.

Као примере наводи „инсценирани упад” у Информер, где су, тврди, ушли напредњаци, „кобре” и други да би направили инцидент. Наводи и терористички напад код израелске амбасаде у Београду. Нападач је, по њему, исламиста претходно враћен из Немачке, кога су службе „још увек под командом Александра Вучића” наводно све време имале под присмотром. Тако је под присмотром дошао до амбасаде и ножевима напао жандарма. „То је све игра тих служби које треба да буду расформиране”, поручује Паровић.

О упаду у Информер каже да је реч о манипулацији. Систем искористи људе који објективно имају разлога да нападну Драгана Ј. Вучићевића, како би акцији дали легитимитет. Акцију су, тврди, предводили људи из Кобри и других парабезбедносних организација. Подсећа да је и Дијана Хрка рекла да је изманипулисана и да више неће у то да се укључује, а онда је „почело клупко да се одмотава”.

Лекција из 2000: нерасформиране службе праве хаос

Паровић повлачи паралелу са Петим октобром. У вакууму пре прве демократске владе, Милошевићева нерасформирана служба безбедности подигла је, каже, побуну у затвору и побуну Албанаца на југу Србије. Нова власт, изабрана у децембру 2000, одмах је била суочена са оружаном побуном. Требали су месеци да се безбедносна ситуација стабилизује. За то време није могло да се ради на хапшењу Милошевићевих тајкуна, лопова и криминалаца.

Током целе 2001. године, подсећа, земунски клан је „решетао људе по улици” из блиндираних аутомобила, правећи општи осећај несигурности. Све се то књижило новој власти. „Е то се мора избећи”, поручује Паровић. Отуда и његов апел од првог дана: нова већина мора одмах да преузме иницијативу.

Без револуционарне правде, али са кривичном пријавом против Вучића

Паровић се директно обраћа изабранима са Студентске листе: не могу да чекају потврду мандата, конституисање скупштине и избор владе, јер ће проћи најмање два месеца. „Ови се нису смирили ни два минута, камоли два месеца.” Као лек предлаже легалан притисак, а не револуционарну правду. Кризни штабови нису били добри 5. октобра и, каже, „то се обило у главу”. Али не треба дозволити ни да се Вучић и његови „шепуре” и реорганизују.

Конкретан предлог: препознатљиви људи са Студентске листе нека оду до Загорке Доловац, пред свим медијима, и поднесу кривичну пријаву против Александра Вучића. Он је, по Паровићу, после избора на Славији, пред напредњацима на Свету Петку, „буквално позвао на оно рушење уставног поретка” речима „ми ћемо се само организовати и ми ћемо се бранити”. „Шта значи само организовати? Наоружати, направити фаланге”, пита Паровић. Нека га тужилаштво позове бар због тога.

Паровић објашњава зашто такву пријаву не подноси сам: деловало би као политички перформанс, јер он није део Студентске листе. Он је, каже, искрено радио на томе да се Вучић победи, а тај „нулти корак” је направљен. Сада је ред на онима који су добили мандат и апсолутно поверење да преузму апсолутну одговорност. Ако Загорка Доловац одбије пријаву, нека одбије. „То није притисак на независно тужилаштво. То је легитимно право грађанина” да поднесе пријаву против грађанина Вучића, који нема имунитет.

Порука мора бити да ће ударац бити „у центар бившег режима”. Вучић тако не би могао да својим људима шаље осећај сигурности и наду у „друго полувреме или продужетке”. „Овде се мора јасно ставити до знања да је овде крај политичког пута за ову мафију која нас је довела овде где јесте”, каже Паровић. У супротном, упозорава, режим има механизме да изазове терористичке акте и инсцениране упаде у институције.

Нокаут, а не предах: пример Петера Мађара

Паровић користи слику из спорта: у боксу или кошарци, противник који је добио ударац још није нокаутиран. „Ако га пустите, он ће се вратити.” То, каже, не смемо да дозволимо, баш због народа и студената који су изнели овакав терет.

Као узор наводи мађарског победника избора Петера Мађара. „Од прве секунде проглашења изборних резултата он се човек понашао као победник избора.” Није чекао преузимање власти, него је одмах притискао „учмале институције”. Паровић подсећа на његов удар на тадашњег председника, који је био у пуном мандату, и на улазак у њихов национални јавни сервис. „Ето може се користити тим примером.”

Вакуум се продужава: поновљени избори и Зукорлићев син

Паровић упозорава да се вакуум продужава. Колико је чуо, избори ће се понављати на релативно великом броју бирачких места, па скупштина не може да се конституише док избори коначно не буду завршени. Помиње Тутин, Сјеницу и друга места. Тамо, тврди, покушавају „да Зукорлићевог сина убаце у скупштину”. Тај период „мешетари” и мафија могу да искористе да направе „ко зна шта”. Већина народа, каже, мисли да је нормално да победници већ сада почну да преузимају полуге, „не моћи, али макар утицаја”.

Медији: РЕМ, фреквенције, Телеком и Лучић

Када нова влада и скупштинска већина буду формиране, логично је, по Паровићу, да промене Савет РЕМ-а и поставе нове људе. Националне фреквенције треба угасити „овим тровачницама”, а медијима са националном покривеношћу одузети дозволе за рад, јер су кршили све могуће норме. Информер, Курир и остали, каже, морају да буду угашени, и то ће „релативно лако да иде”.

Кључни потез је Телеком. „Секундом именовања нове владе мора да буде смењен директор Телекома Лучић.” После тога, тврди Паровић, тај човек мора да „робија отприлике колико и Вучић, с обзиром на то шта је све урадио”. Преузимањем Телекома, објашњава, преузимају се и медији које су откупљивали, као и кабловски простор. Тако се Вучићеве тровачнице гасе „легално, по закону”. До тада ће проћи два месеца или више, и зато иницијатива мора постојати већ сада.

Паровић подсећа на 2000. и пита да ли треба чекати да режим нешто „спакује”. Нова власт би тада, уместо гашења медија, хапшења Вучића и „још других 100 глава” и одузимања имовине, морала да се бави побуном миграната или терористичким нападима. Помиње и фабрику израелских дронова у Београду, која ће, како је раније упозоравао, бити „легитимна мета”. Нетанјаху је, каже, лоше прошао на изборима, а као Вучићев „политички, безбедносни и сваки други заштитник” има интерес да постоји прича о нападима на Израелце широм света, па и у Београду. „То је заједнички њихов интерес.”

„Никад се нећете вратити”: судбина Санадера, не Ђукановића

Напредњаци, каже Паровић, и даље се „шепуре по медијима”, учлањују нове људе у странку и шаљу поруку да ће се вратити за две године. „Ма не, никад се нећете вратити.” То мора одмах бити јасна порука. Он је шаље у своје име, али би тежину имала тек ако је пошаљу изабрани са Студентске листе.

Изборна порука да нико не треба да се осећа пониженим, каже, тачна је: „у добру се не понеси, у поразу не понизи”. Али не сме да важи за Вучића и његову екипу. Не треба да буде поражена „тетка из Дољевца”, која је била чланица СНС-а јер је десет година имала уговор на одређено и морала да иде на скупове. „Она не треба да се осећа пониженом, она треба да се осећа ослобођеном.” У проблему морају да буду Вучић, његов брат Андреј, Вучевић, Момировић, Весић и бизнисмени који су се направили у њихово доба. „Они треба да се плаше сваки дан.”

Вучићева судбина, тражи Паровић, не сме да личи на судбину Мила Ђукановића, који је на слободи и има политички утицај, јер његова партија није расформирана. Не сме да личи ни на Виктора Орбана, који је на слободи и, како тврди Паровић, сада претендује да га Америка, Кина и Русија заједно предложе за генералног секретара Уједињених нација. „Вучићу морамо јасно да поручимо да ће имати судбину Ива Санадера, бившег премијера Хрватске који је завршио у затвору.”

Сто глава у сто дана: императив, а не жеља

Народ је, понавља Паровић, гласао за правду и за то да најмање сто крупних играча, на челу са Вучићем, заврши у затвору у првих сто дана нове владе. Народ то кличе на улицама, слављима и ранијим протестима. Није дао мандат за повећање стандарда, пензија, лекова, ни за Русију, Кину, Европу или Америку. „Сви који су се тим темама бавили су потпуно поражени.” Једина тема била је да падне Вучић и да врхушка заврши у затвору. „И то је императив.” Само тако се чува воља и дух 25. октобра. Све друго је, каже, кварење тог духа, а он ће бити противник свакоме ко то покуша.

Ништа више, по Паровићу, не спречава Загорку Доловац, друге надлежне тужиоце и полицију да пре 1. новембра поново ухапсе Весића, Момировића и друге. Нека позову и Вучића, Вучевића и остале одговорне за железничку станицу у Новом Саду, као и инвеститоре, извођаче и надзор. Ако то пропусте, треба их подсетити 1. новембра, а већ сутрадан инсистирати на хапшењима. „Људи желе да виде ухапшеног Весића, Момировића, Танасковићеву, Димовску и остале”, а пре свега Александра и Андреја Вучића. То, тврди, желе и многи напредњаци, којима је после избора „пао камен са срца”.

Народ је, подсећа, поручио да ће уз кокице гледати директне преносе суђења напредњачкој врхушки и играти коло када буду ухапшени. То је минимум који су људи заслужили. Србија је, каже, „златним словима уписана на светску политичку мапу”, а њена омладина и грађани постали су „европска авангарда”.

1. новембар: дан завета

1. новембар 2026. Паровић види као „јако значајан датум”: две године од „државног злочина који је прошао без казне”, а починиоци још нису изведени пред лице правде. Тај дан, по његовом личном ставу, мора бити обележен достојно, комеморативним и заветним скупом. Друштво се два пута заветовало на тај датум, због 16 жртава и седамнаесте бебе у стомаку, која није стигла да удахне свет, „због корупције и криминала режима Александра Вучића”. Одговорни, каже, „и даље својим змијским језицима палацају на нас”. Зато на тај дан треба потврдити заједнички завет и поручити да реванша неће бити.

25. октобар као празник, и опомена Петог октобра

Паровић предлаже да 25. октобар 2026. постане датум који ће се обележавати „од сад па док Србија постоји”. Окупљање би било једном годишње, сваки пут у другом граду: Новом Саду, Ужицу, Чачку, Нишу. Тамо би се потврђивала политичка заједница, играло коло и певала химна настала у овој борби: „Тама бледи, зора руди, Србија се буди”.

Али упозорава на Пети октобар. И тада је народ био жељан правде и хапшења оних који су упропастили Србију деведесетих, „па су добили шипак”. Данас нико не спомиње те промене као позитивне. Ниједан актер није изашао да каже да је то било добро, нити се тај датум слави. Подсећа на стих Бранка Миљковића: хоће ли слобода умети да пева како су сужњи певали о њој. Нова слобода не сме постати нешто чега се стидимо.

Храброст против четрдесет година таложеног зла

„Сада је потребна велика храброст, јер неће бити лако те пацовске канале очистити”, каже Паровић. Није било добро ни петнаест година Вучићеве власти, ни пре тога: „40 година се овде таложи зло”. Ратови, санкције, шверц, пљачкашка приватизација, Вучићева ера: „не зна се шта је било црње”. Накотило се више хиљада људи „изразито мрачних, са изразито тешким и лошим намерама”.

Мандат за чишћење је, ипак, добијен. За нову већину гласали су већински Срби, већински Бошњаци и већински Мађари. Консензус је постигнут око тога да сви заједно хоћемо правду. Изабрани су људи за које се претпоставља да су најбољи које народ има и да се неће сломити. „Хајде храбро, одлучно и неодустајно” да ураде оно што је народ тражио.

Мањине, Нови Пазар и крај етнополитичког бизниса

Један од највећих добитака избора, по Паровићу, јесте то што су и припадници мањина гласали за Студентску листу. Он је реаговао на изјаве професора Мила Ломпара и Дејана Мировића, који су Универзитет у Новом Пазару ставили у негативан контекст. Признаје да је према Ломпару био можда прегрубо оштар. Разлог је, каже, енергија коју је видео на скуповима у Новом Пазару: људи из тог краја први пут су рекли да Србију и Београд виде као своју државу. Било је јако нетактично оптуживати их да хоће да отерају српске родољубе са листе, јер то није било тачно.

Мање заједнице, Словаци и Русини, по Паровићу су „листом” гласале за Студентску листу. На ранијим локалним изборима, подсећа, једино село у коме је Вучић убедљиво изгубио био је русински Руски Крстур у општини Кула, „јер нису хтели да гласају за те криминалце”. Помиње и шта су Словаци радили у Бачком Петровцу. Сада је, каже, примљена порука против династија. Династије су хтели да праве Вучић, Дачић, Кркобабић, Палма, Додик, Вучевић, а исто су чинили Зукорлић и Пастор. „Сада и њих треба згазити до краја.” Треба помоћи стварање нових политичких организација мањина, заснованих на нормалном патриотизму према држави у којој живе, а не на етнонационализму.

Међу сто глава које треба похапсити, наглашава Паровић, морају бити и они који су крали новац из мађарских фондова, а етнички су Мађари. Морају бити и криминалци из Рашко-полимске области, „како они зову Санџака”. Тада ће и Мађари и Бошњаци рећи: „Показало се да правна држава функционише.” Неће моћи да се крију иза етнонационализма и кажу да их гоне зато што су Мађари, Албанци или Бошњаци. „Не, него зато што сте криминалци.” Кажњени су, каже, и они који су покушали да заваде патриоте са људима из Новог Пазара. Милош Јовановић и други „брутално и заслужено” су кажњени на изборима. Тврдили су да Студентска листа неће имати ни три гласа у Новом Пазару, а Бошњаци са листе освојили су гласова више него што је довољно за три мандата.

Требиње, Вукановић и крај Додикове монополије

Паровић истиче Требиње. Свуда у Републици Српској Вучић је имао око 90 одсто, а Студентска листа мање од десет. У Требињу је, каже, „било егал”. Разлог је Небојша Вукановић и његова Листа за правду и ред, једини српски политичар из региона који је подржао Студентску листу и делом. „Требиње је одбранило част. Небојша Вукановић је одбранио част.” Скинута је љага са Републике Српске, која је, по Паровићу, стала иза Милорада Додика и „његове криминалне групе”, тукла студенте и није им дала да одрже ниједан скуп.

Вукановић, каже, треба да гради нове политичке мостове између Србије и Републике Српске, да се Додик опет не наметне као преговарач. Тако се наметао кад су пали Милошевић, Коштуница и Тадић, увек са истом причом да без Додика нема Републике Српске. „Има и без Додика Републике Српске, као што има Србије без Вучића.” Међу сто глава морају бити и Додикови бизнисмени у Србији, који су „бесомучно крали”, као и Вучићеви. Треба да им буде заплењена имовина. Тада ће, тврди, и у Републици Српској задувати другачији ветрови.

Народ је, по Паровићу, интуитивно осетио да је правда кључ. „Да се похапси банда, да им се одузме имовина”, да им се спречи даљи утицај на политику и друштво, јер је тај утицај био „малигнан и штетан”. Договор постигнут са Бошњацима у Рашкој области, каже, треба пренети и на Босну. Ипак, упозорава: „Али ће се све то срушити као кула од карата уколико не буде било храбрости.”

Два милиона и двеста хиљада: подршка која обавезује

Паровић не може да ћути, каже, на то што после 72 сата Вучић има иницијативу, а они који су заслужили мандате немају никакву. Немају разлога да буду у запећку нити да се плаше. Иза њих је народна подршка од „2 милиона и 200” хиљада гласова. То је, каже, невероватно: Француска, са десет пута више становника, нема толику политичку заједницу, него се туче по улицама и уводи полицијски час. Позива да се заједничким снагама успоставе нови стандарди у Србији и региону. „Не би било први пут да су Срби пример за нешто позитивно.”

Страни утицај, Пајтић и плурализам као одбрана

Историја, каже Паровић, нађе свој пут и када се то не очекује. Он искрено жали оне који то нису препознали. Онима из Новог Пазара који су имали проблем са неким од њих даје за право: направили су већу ствар од тога ко ће бити посланик, јер тај регион више није извор сукоба, већ „извор нове стабилности”.

Страни утицај, по Паровићу, постоји свуда: и у Америци се расправља о утицају Кине, Русије, Венецуеле или Србије на изборе. Исмева „плаћене” приче о „милион процената суверенитета” које би донео Милош Јовановић, „човек са дуплим пасошем”. Бојан Пајтић је, каже, покушао да утиче на листу, али није успео, јер су га годину и више дана нападали и „секли му пипке”. Пајтић га је, тврди, зато у саопштењу после појаве разних снимака оптужио да је правио „фашистичко стање” у Србији. Паровић каже да Пајтића сече „још од 2011, 12. па до дана данашњег”. Зато је знао да Пајтић нема прсте у Студентској листи и то је приватно, па и јавно, поручивао Мировићу и Ломпару. Најављује да ће га сада нападати остаци „некадашњих жутих”, јер им је покварио комбинације.

Странци ће, каже, наставити да се мешају, али то не треба дозволити. Одбрана није ново идолопоклонство, него нормалан политички живот. Плурализам, различита мишљења, критике и расправе, али када је битка за национални интерес, онда заједништво. „Тако се брани држава. Тако се смањује утицај странаца.”

Први испити нове владе: гас и НИС

За месец и по дана нову владу чекају преговори са Русима о гасу. Хоће ли се наставити уговори по повлашћеним ценама или ће се изаћи на тржиште? Паровић предлаже прагматичан приступ. Треба притиснути руску страну: пошто сте подржавали Вучића, дајте „бајпас”, период консолидације нове власти, па ћемо видети. Ту је и питање НИС-а, које ће се, каже, одлагати из месеца у месец. Али истовремено и пре свега, понавља, мора се похапсити тих сто људи у првих сто дана. Упозорава и на поделе: ако се сви буду „надурили” кад нешто њихово не прође, „похватаћемо се за гуше за три месеца”, а Вучић ће се вратити за годину дана.

Русија: распустити амбасаду, судити Боцан-Харченку

Паровић понавља оно што је, каже, рекао и једном утицајном руском медију пре избора. Руси би морали да распусте амбасаду у Београду и доведу потпуно нове људе. Амбасадор Боцан-Харченко, по њему, треба да буде оптужен и осуђен за издају руског националног интереса због онога што је радио у Србији. Исто важи за енергетске тајкуне повезане са трговином нафтом и гасом, који су нарушавали српско-руске односе и давали очигледно погрешне информације центрима одлучивања те државе. „Руска спољна политика је апсолутно одиграла промашено.” Марија Захарова и Лавров, тврди, примили су Дачића пет дана пред његов потпуни колапс на изборима и подржали Вучића, за кога је било јасно да ће изгубити.

Њега лично, каже, уопште не занима да гостује на Раша тудеј и Спутњику. Сматра да тамошње руководство треба сменити, као и оно у Информеру и РТС-у. Пита чиме су Љубинка из Спутњика и њена ћерка заслужиле такве позиције, и одговара: „блискошћу са Вучићем”. Вучић је, тврди, финансирао и Раша тудеј и Спутњик, као што је, каже, финансирао „Еуро” и остале и Н1, да би били сервиси власти.

Русима, поручује, треба рећи да су погрешили. Подржали су Вучића „када је он пуцао на народ из звучног топа”, за шта, по Паровићу, Вучић посебно мора да одговара. Послали су, тврди, извештај да Вучић то није урадио, а нису демантовали да је реч о извештају ФСБ-а. Вучић је то, каже, злоупотребљавао, па су претили хапшењем свима који су тврдили да је звучни топ коришћен. Паровић каже да не зна ко ће бити у новој влади, „знам да ја нећу бити”. Ипак, сигуран је да ће нова влада „извести 100% мање оружја у Украјину од Вучићеве власти”, односно да неће извозити оружје. Вучић је, тврди, извозио.

Црква: патријарх и владике морају да објасне „обојену револуцију”

„Јако је битно да из мишјих рупа изађу и патријарх српски и водеће владике”, каже Паровић. Они су, тврди, српску децу и омладину означавали као „обојену револуцију” и тиме им цртали мету на челу. Током кампање су, када су видели да Вучић губи, били сакривени. Патријарх Порфирије био је чак у Аустралији. Сада морају да објасне шта су мислили. Да ли је то наштетило деци? Да ли је неко због тога добио батине, био приведен, имао загорчан живот? „Јесте.” Шта је ова власт урадила за Српску православну цркву да би добила такву подршку, пита Паровић: „Шта, издала Косово? Је л’ то подршка?”

Принцип одговорности за све

Ствари морају ићи редом, каже, али ништа не сме бити заборављено. Паровић упозорава да одлазећи режим може правити нове проблеме: терористичке акције, или социјалне кризе, јер, како примећује, неке фирме дотиране новцем из буџета нагло одлазе из Србије. Ти проблеми не смеју да замагле поглед на оне који су злоупотребили просрпску, проруску или било коју другу причу. „Дакле мора принцип одговорности да се уведе за све.” Само тако ће се направити нормална држава у 21. веку, за шта је народ дао „плебисцитарни мандат”.

Слаби режими, јако друштво

Паровић завршава својом визијом државе. Друштво мора да буде стабилно, критички настројено, спремно да се побуни и да брани своје интересе. Свака власт, почев од прве која буде успостављена, треба да буде „тек гранично стабилна, лако оборива, лако променљива”. „Нама не требају јаки режими, а подељена, посвађена и слаба друштва и држава. Нама треба обрнуто.” Људима треба давати самопоуздање, јер се видело да је и „један садиста какав је Александар Вучић” лако пао.

Исти принцип важи и за спољну политику: без фетишизације, без „Европа нема алтернативу”, „братске Русије”, „челичне Кине” и „стратешке Америке”. Само је српски национални интерес „братски, безусловни, челични, а све друго је пролазно”. Све друго, каже, треба да буде плод унутрашњег договора, политичког плурализма и снажног, критички настројеног друштва.

Шта Паровић тражи од нове власти

Област	Шта Паровић тражи	Када	Време у транскрипту
Иницијатива	Изабрани са Студентске листе да не чекају потврду мандата и формирање владе	Одмах	00:06:40
Кривична пријава	Челни људи Студентске листе да код Загорке Доловац, пред медијима, поднесу пријаву против Вучића због позива на рушење уставног поретка	Одмах, пре конституисања	00:13:23
Службе безбедности	Расформирати службе које праве инциденте и „терористичке” сценарије	Што пре	00:04:49
Хапшења	Најмање 100 „крупних глава”, на челу са Вучићем, у затвор; одузети им имовину	Првих 100 дана владе	00:03:13; 00:22:14
Тужилаштво и полиција	Поново ухапсити Весића и Момировића и испитати Вучића, Вучевића, инвеститоре и надзор за станицу у Новом Саду	Пре 1. новембра	00:25:26
Медији	Променити Савет РЕМ-а, одузети националне фреквенције и дозволе „тровачницама”, угасити Информер и Курир	По формирању владе	00:15:37
Телеком	Сменити директора Лучића, затим преузети медије и кабловски простор	Секундом именовања владе	00:17:12
Порука Вучићу	Судбина Ива Санадера, не Ђукановића ни Орбана	Сада	00:21:54
1. новембар	Достојан комеморативни и заветни скуп; притисак на тужилаштво	1. новембар 2026.	00:23:47
25. октобар	Обележавати сваке године у другом граду	Сваке године	00:28:07
Мањине	Хапшења и међу мађарским и бошњачким криминалцима; нове мањинске странке без етнонационализма	Првих 100 дана	00:35:34
Република Српска	Ослонац на Вукановића, а не Додика; Додикови бизнисмени међу 100 глава	Одмах	00:38:51
Русија	Распустити амбасаду, судити Боцан-Харченку; гас: прелазни период за нову власт	Преговори за месец и по дана	00:48:22; 00:53:21
Украјина	Нова влада да не извози оружје у Украјину	По формирању владе	00:56:08
Црква	Патријарх и владике да објасне „обојену револуцију”	Сада	00:56:29
Систем	Принцип одговорности за све; слаби режими и јако друштво	Трајно	00:58:16; 00:58:59

Закључак: победа се брани хапшењима, а не аплаузом

Паровићева порука је сурова, али јасна: победа од 25. октобра није крај борбе, него њен најопаснији тренутак. Режим Александра Вучића изгубио је изборе, али није изгубио полуге. Има службе које, како тврди Паровић, производе инциденте, медије који и даље трују и људе у тужилаштвима који сада отварају фиоке да спасу себе. Ако нова већина буде чекала протокол, Вучић ће, упозорава, користити сваки дан вакуума да се реорганизује и одговорност за хаос пребаци на оне који власт још нису ни преузели.

Зато Паровић тражи потезе који не трпе одлагање: кривичну пријаву против Вучића, смену Лучића у Телекому, гашење „тровачница” по закону и сто крупних глава у затвору за сто дана. Међу њима морају бити и мађарски, бошњачки и Додикови криминалци, да нико не би могао да се сакрије иза нације. Иста мера важи за руске дипломате који су, по њему, издали интерес сопствене државе, и за црквене великодостојнике који су децу жигосали као „обојену револуцију”.

Пети октобар је показао шта се дешава када се народна победа преда систему који је требало срушити: слобода постане срамота, а нико се датума не сећа са поносом. Паровић не тражи револуционарне трибунале, него правну државу која коначно ради. Порука напредњачкој врхушци мора да стигне сада, док је енергија 25. октобра још жива: „Никад се нећете вратити.” Ако изабрани то не изговоре и не спроведу, упозорава Паровић, све ће се „срушити као кула од карата”.

Извор: Србин.инфо – Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић