У интервјуу на телевизији К1, Мацут је признао да дан пре него што је постављен за премијера није имао појма о томе, нити је икада раније упознао Вучића.

Оваква изјава не само да подвлачи неозбиљност српске политичке сцене, већ и јасно показује да је Србија заправо обична диктатура, где се кључне позиције додељују по личном хиру једног човека, без икаквог поштовања према уставним принципима или компетенцијама.

Не може ова Мацутова изјава без музичке подлоге.
А један позив мења све…
1000 година, робије. пиц.тwиттер.цом/Гв7wНЗ6БПw

— ▶︎ (@ФерманТwитт) Јануарy 1, 2026

Према Уставу Републике Србије, премијер је особа са највећим овлашћењима у извршној власти – он води владу, предлаже законе и управља свакодневним функционисањем државе. Међутим, Мацутово признање открива да је ова улога сведена на фарсу: он је постављен као лутка на повоцу, некомпетентна фигура која неће доносити одлуке, већ ће само служити као маска за праву моћ која лежи у рукама Александра Вучића. Наравно, то га неће спасити кривичне одговорности.

„Позвао ме је на телефон и рекао да ћу бити премијер“, рекао је Мацут са осмехом, као да описује случајан сусрет, а не избор лидера нације. Ово није анегдота из неког сатиричног филма, већ стварност у земљи која се представља као демократија, али у којој се институције користе само као фасада за ауторитарну владавину.

Такав приступ владању није изненађење у Србији под Вучићевим режимом, где су медији углавном под контролом, опозиција маргинализована, а корупција ендемска. Мацут, који је до сада био непознат широј јавности, није изабран на основу искуства, визије или јавне дебате – већ по Вучићевом личном избору, без икаквог процеса или консултација.

Ово подсећа на диктаторске системе у којима се лојалност цени више од способности, а премијер постаје само продужена рука диктатора. У таквој земљи, где се најмоћнија позиција додељује преко ноћи неком ко „није ни знао“ да ће је добити, грађани се питају: ко заиста води Србију? Одговор је јасан – не премијер, већ Вучић, који користи овакве марионете да одржи илузију поделе власти.

Ова изјава долази у тренутку када Србија суочава са економским изазовима, политичком нестабилношћу и критикама из иностранства због недостатка реформи. Уместо да се бави озбиљним питањима попут инфлације, корупције или мигрантске кризе, влада се своди на импровизације и личне аранжмане.

Мацутово признање није само лични гаф – оно је симптом дубоко укорењене неозбиљности државе, где се Устав третира као формалност, а моћ концентрира у рукама једног човека. Ако премијер може бити било ко, само зато што је добио „један позив“, онда је Србија далеко од демократске норме и ближа моделима ауторитарних режима.

Јавност захтева одговорност: како је могуће да човек без припреме и познанства са кључним играчима преузме управљање земљом? Ово није само питање Мацутове компетенције, већ знак да је Србија заробљена у диктаторском систему, где се права моћ крије иза маски попут ове.

Док Вучић наставља да вуче конце, грађани остају жртве ове неозбиљне игре моћи, чекајући дан када ће институције заиста радити за народ, а не за једног човека.