YоуТубе поглавља:

00:00:00 Увод и питање о свакодневним проблемима
00:01:06 У нормалном друштву стандард одлучује изборе
00:01:29 Медијска контрола и информације које не стижу до грађана
00:01:57 Таксисти и пољопривредници препознају медијску обману
00:02:44 Пожари, цене, марже и станови за младе
00:03:22 Шта ипак пробија медијску блокаду
00:04:01 Прва, Б92 и контрола политичког наратива
00:05:29 Шта грађани наводе као своје највеће проблеме
00:06:43 „Добар цар, лоши сарадници” и одлука бирача

Колико на гласачку одлуку обичног човека утичу проблеми које осећа свакога дана — рачун у продавници, нефункционална канализација, недостатак воде, пропали пут, лош одговор државе на пожар или неиспуњено обећање? Ђорђе Вукадиновић сматра да би у „нормалним околностима” управо такве теме имале пресудан утицај на исход избора, далеко већи од крупне геополитике, али да је политички систем у Србији изградио механизме којима се незадовољство грађана одваја од одговорности Александра Вучића.

У изјави за Јутјуб канал „СМС Ливе ТВ”, Вукадиновић је говорио о пожарима, инфлацији, ценама, водоводу, канализацији, путевима, положају пољопривредника и таксиста, најављеном смањењу трговачких маржи и програму станова за младе. Његова основна теза је да свакодневни проблеми утичу на гласаче тек када их непосредно погоде или када снимак, сведочење или вест успеју да пробију медијску блокаду и постану видљиви на друштвеним мрежама.

У нормалном друштву стандард одлучује више од геополитике

Вукадиновић је рекао да у нормалном друштву и нормалним политичким околностима питања економије, животног стандарда и квалитета свакодневног живота снажно одређују изборни резултат. Као пример је навео Сједињене Америчке Државе, где, према његовој оцени, теме попут цена, прихода и економског положаја бирача често имају већи утицај од високе политике и геополитике, иако ни те теме нису без значаја.

Такви проблеми утичу и у Србији, али је, по његовом мишљењу, домаћа ситуација специфична због нивоа медијске контроле, политичког „премрежавања” и спиновања који су достигнути под влашћу Српске напредне странке. Последица је да велики број информација уопште не стиже до већине грађана, осим када их проблем „директно лупи по глави”.

Другим речима, апстрактна вест о лошем раду институција може да остане без већег политичког дејства, док несташица воде у конкретној кући, изгубљено имање, дим који угрожава породицу или поскупљење које се види на рачуну тешко могу бити сакривени. Вукадиновић управо у тој разлици види границу домета медијске пропаганде.

„Како лажу”: истина постаје видљива када човек познаје сопствени случај

Да би објаснио свој став, Вукадиновић је испричао разговор са таксистом који је, слушајући медијски извештај после преговора представника таксиста са властима, огорчено закључио: „Како лажу.” Вукадиновић му је, како каже, одговорио да медији и власт не говоре неистину само о таксистима, већ да је он обману препознао зато што је лично знао шта се на састанку догодило и шта је договорено.

Исти механизам, према његовим речима, важи за пољопривреднике. Када им се саопшти да су одређена средства обезбеђена, да су субвенције исплаћене или да је договор испуњен, они могу непосредно да упореде медијску тврдњу са стањем на својим рачунима и газдинствима. Тек тада се јасно уочава разлика између онога што се објављује и онога што се стварно догодило.

Вукадиновић је исти образац применио на пожаре: грађанин коме је изгорела шума, њива или имање, или који је изложен диму са пожара, не може лако бити убеђен да је реакција надлежних била беспрекорна ако је сопственим очима видео супротно. Ипак, људи ван погођеног подручја о размерама проблема могу сазнати само ако информација стигне до њих преко медија или се довољно прошири на интернету.

Цене, марже и станови за младе: велика промоција, мали резултат

Међу темама које најдиректније утичу на свакодневни живот Вукадиновић је посебно издвојио цене. Подсетио је на кампању о смањењу или ограничавању трговачких маржи, после које су грађани, како тврди, видели да су цене после неколико дана или недеља поново наставиле да расту.

Слично је оценио и програм станова за младе. По његовом мишљењу, од великих обећања често не остане ништа или се оствари тек мали део, док се тај ограничени резултат представља као велики успех. Власт, како је сликовито рекао, о малом резултату „кокодаче” и промовише га „до бесвести”.

Његова порука је да животне теме не треба потцењивати: поскупљења, неиспуњена обећања и лоше услуге постепено стварају незадовољство. Али да би се то незадовољство претворило у промену гласачког опредељења, грађанин мора не само да осети последицу већ и да одговорност повеже са врхом политичког система.

Како медијска контрола прекида везу између проблема и одговорности

Вукадиновић сматра да је власт успоставила толики степен контроле над протоком информација да до шире јавности стиже углавном оно што људе непосредно угрози или оно што постане довољно привлачно за масовно дељење на друштвеним мрежама. Ако грађанину није изгорело имање, ако се није нагутао дима, ако му лично није нестала вода или ако снимак није постао виралан, велика је вероватноћа да до њега неће стићи потпуна слика догађаја.

То, по његовој оцени, није случајна последица већ свесно изграђен систем. Вукадиновић је подсетио да је после масовних протеста „Један од пет милиона”, започетих крајем 2018. године, дошло до промене власништва над телевизијама Прва и О2, некадашњим Б92, које су имале националну фреквенцију. Он је ту промену представио као фактичко преузимање две значајне телевизије пред неизвесне изборе и као ширење контроле над јавним простором.

Проверљиви део тог контекста јесте да је државни „Телеком Србија” у новембру 2018. купио „Коперникус технолоџи”, што сама компанија наводи у својој пословној историји. БИРН је тада објавио да је „Телеком” купио сто одсто кабловског оператера од власника међу којима је био нишки бизнисмен Срђан Миловановић, а месец касније Миловановић је купио Прву и О2, као и друге медијске ресурсе „Антена групе”.

Телевизија и даље има моћ коју друштвене мреже не могу потпуно да замене

Вукадиновић је критиковао уверење дела опозиције, медија и грађана да традиционални медији више нису важни јер постоје Јутјуб и друштвене мреже. По његовом мишљењу, Александар Вучић много боље од својих противника разуме политички значај телевизије и могућност да се контролише наратив, одреди које ће теме бити видљиве и спречи да неповољне информације стигну до шире јавности.

Он је нагласио да се таква контрола не односи само на велике спољнополитичке теме, попут Владимира Зеленског или извоза оружја Украјини, већ и на водовод, канализацију, путеве, пожаре, цене и све друге проблеме који могу да промене расположење бирача.

Ова оцена добија шири контекст у извештају Ројтерсовог института за проучавање новинарства за 2026. годину, у којем се наводи да телевизија у Србији и даље има велику публику и политички утицај, посебно међу старијим грађанима. Аутори извештаја оцењују да су све комерцијалне телевизије са националном фреквенцијом у власништву компанија повезаних са политичким елитама и да су критички садржаји у главном медијском току снажно ограничени.

Шта грађани наводе као проблем, а како потом гласају

Када се у истраживањима јавног мњења грађани непосредно питају шта им највише смета, они, према Вукадиновићевим речима, углавном наводе животне проблеме. Међутим, одговор на питање шта човека мучи није исто што и одговор на питање кога ће због тога сматрати одговорним и како ће гласати.

Вукадиновић тврди да је Вучић, уз помоћ медија и дуготрајног пропагандног деловања, успео да себе у свести дела јавности одвоји од свакодневних неуспеха система. Део проблема се прикрије или потисне, а за оно што не може да се сакрије окриве се локални функционер, председник општине, директор јавног предузећа или министар.

Као пример је навео јавна Вучићева укоревања директора „Путева Србије” Зорана Дробњака и локалних руководилаца. По Вукадиновићевом тумачењу, такви наступи граде слику председника који долази да исправи туђе грешке, иако је реч о људима и институцијама у систему власти којим он политички доминира.

Свакодневни проблем	Како га грађанин доживљава	Механизам који описује Вукадиновић	Могући изборни ефекат
Пожари и дим	Непосредна опасност по здравље, имовину и егзистенцију	Проблем се умањује док лично искуство или снимци не пробију блокаду	Снажан утицај код директно погођених, слабији код осталих
Цене и инфлација	Свакодневно видљиви на рачуну и у кућном буџету	Кратке кампање о маржама и појачана промоција ограничених мера	Кумулативно незадовољство, али не и аутоматски глас против власти
Вода, канализација и путеви	Кварови и лоше услуге које није могуће сакрити	Одговорност се пребацује на општину, директора или министра	Локални бес не мора да буде усмерен ка Вучићу
Субвенције и обећања	Пољопривредници и друге групе могу да провере шта је стварно исплаћено	Медијски извештај се разликује од личног искуства	Погођена група лакше препознаје обману
Станови за младе и друге мере	Велика очекивања, а ограничен број непосредних корисника	Мали резултат се представља као велики државни успех	Промотивни ефекат може бити већи од стварног обухвата мере

„Добар цар, лоши сарадници”: Вучић као политичка фигура изнад система

Најважнији део Вукадиновићеве анализе односи се на слику председника као личности која стоји изнад система. Он је то описао метафорама „доброг султана” и „доброг цара” који путује Србијом, дели новац, обећава путеве и кажњава неспособне сараднике, док су министри, директори и локални функционери означени као кривци за оно што не функционише.

Тако, према Вукадиновићу, део бирача може бити озбиљно незадовољан већином набројаних проблема, а да ипак настави да гласа за Вучића или листу коју он предводи. Политичка персонализација производи парадокс: грађани виде да систем не ради, али председника не доживљавају као узрок, већ као последњу адресу од које очекују решење.

У том смислу, комунални и економски проблеми нису политички безначајни. Они погађају грађане, стварају незадовољство и у одређеним срединама могу бити пресудни. Али њихов изборни утицај остаје ограничен све док се одговорност фрагментира, медијски садржаји контролишу, а врх власти представља као заштитник народа од сопственог апарата.

Свакодневица може да одлучи изборе — ако се види ко је одговоран

Вукадиновићев закључак је да свакодневне теме имају утицај, али „нажалост не толико колико би било логично”. Цене, пожари, вода, канализација, путеви и неиспуњена обећања могу да промене изборну одлуку, али тек када грађани добију поуздану информацију, препознају раскорак између медијске слике и сопственог искуства и одговорност повежу са центром политичке моћи.

То истовремено објашњава зашто је контрола медија за власт изборно важна и зашто само присуство опозиције на друштвеним мрежама није довољно. У политичком систему који Вукадиновић описује, борба се не води само око тога шта се у Србији стварно дешава, већ и око тога ко ће за те догађаје бити означен као кривац, а ко као спасилац.

Редакцијска напомена: Овај чланак веродостојно преноси ставове и политичке оцене Ђорђа Вукадиновића. Навођење његових тврдњи не значи да редакција сваку од њих прихвата као доказану чињеницу. Проверљиви подаци о власничким трансакцијама и стању медијског тржишта посебно су означени и повезани са изворима, док суд о Вукадиновићевој анализи остаје читаоцима.

Извори и контекст:

1. Телеком Србија: пословна историја и куповина „Коперникус технолоџија” 2018. године
2. БИРН: „Телеком Србија купио Коперникус”
3. Време: Куповина телевизија Прва и О2 после продаје „Коперникус технолоџија”
4. Ројтерсов институт: Дигитал Неwс Репорт 2026 — Србија
5. Републичка изборна комисија: документа за изборе 2026.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић