Поента није само да председник Ћацистана и хуља крши Устав кад ургира да једно дете добије лек преко реда. Поента је сулуда сама по себи: ко је Александар Вучић да одлучује које дете ће добити терапију, а које мора да чека дугу процедуру?

Сцена је позната. Мајка болесног детета прилази му у кампањи. Он вади телефон, зове директрку РФЗО Сању Радојевић Шкодрић и наређује да се лек убрза. Не занимају га „бирократске процедуре“. Терапија неће чекати два месеца, него седам до десет дана. Камере снимају. Народ слуша. Фонд добија налог.

Младић у видеу не спори да том детету треба лек. Сваком болесном детету треба лек. Указује на нешто друго: кад председник лично пробија ред, он не спасава систем. Он бира. Бира које ће дете данас добити шансу, а које ће остати на листи. Бира по томе ко је из СНС-а стигао до његове колоне, ко је довољно гласан, ко има приступ камери. Ако је отац једног детета СНС-овац, то дете прескаче ред. Друго дете, оболело од рака, чека процедуру коју је исти човек управо прогласио глупошћу.

То је срж идиотизма. Деца морају бити иста пред државом. Не сме један човек да одлучује ко ће можда преживети, а ко неће. Издајник Вучић није лекар, није комисија и није бог. Нема мандат да мери чији живот вреди убрзања, а чији остаје у бирократији. Кад то ради пред камерама, порука је још суровија: лек није право, лек је милост. Милост се дели онима који су дошли до њега.

Зато реакција на снимку погађа тачније од правне анализе о прекорачењу овлашћења. Правна анализа каже да нема законског основа да заповеда фонду. Морална каже да је чудовишно да судбина болесног детета зависи од тога да ли му је родитељ стигао до шатора. Једно дете можда добије терапију за десет дана. Друго остаје да броји месеце. Оба су болесна. Само једно је било довољно близу власти да постане реквизит кампање.Систем у којем председник бира ко живи брже није здравство. То је лутрија са животима. Идиотизам је што се та лутрија још и снима и нуди као доказ бриге.

(Србин инфо)