Док пожар у Делиблатској пешчари и даље гори и прогутао је више од три и по хиљаде хектара заштићеног подручја, на друштвеним мрежама појавиле су се тешке сумње у позадину ове катастрофе. Према наводима који круже јавношћу, кум председника Александра Вучића Никола Петровић још пре избијања пожара договорио је са једном израелском фирмом и самим председником изградњу ветропарка управо на подручју ове природне заштићене целине.

Објава наводи да је договор постигнут пре него што је ватра уопште букнула. Ако се ове тврдње потврде, радило би се о класичном примеру како се природна катастрофа може искористити за касније „зелене“ пројекте на опустошеном земљишту.

Уз ове наводе све гласније се чује и друго мишљење – да режим Александра Вучића заправо намерно не гаси пожаре ефикасно, већ дозвољава да ватра уништи што већи простор. Према овој интерпретацији, ради се о испуњавању нове агенде коју намећу страни ментори, а која је већ захватила велики део Европе: пожари „очисте“ терен, а потом се под маском зелене транзиције и борбе против климатских промена на тим површинама граде ветропаркови, соларне електране и слични објекти. Овакав сценарио је већ виђен у Шпанији и Француској.

Делиблатска пешчара, као јединствени европски резерват, годинама је била под заштитом. Сада, након скоро месец дана непрекидног горења, велики део њеног боровог покривача претворен је у пепео. Ватрогасци, малобројна војска и добровољци боре се у тешким условима, са неодржаваним путевима и сталним ветром, док помоћ из Русије стиже тек након што је штета већ огромна. Кривци за то су Александар Вучић и Ивица Дачић који су понављали како нама не треба помоћ, а онда после готово месец дана, када је ватра стигла и до кућа, позвали Русију да помогне.

Критичари режима указују да се исти образац понавља и на другим местима у Србији и региону – пожари избијају, гашење је споро и неорганизовано, а потом се појављују планови за „обнову“ кроз енергетске пројекте блиске владајућим структурама. У случају Делиблатске пешчаре, појава имена Николе Петровића у контексту наводног договора о ветропарку само је подгрејала ове сумње.

Док званичници ћуте о евентуалним плановима за ветропаркове на опожареном подручју, а ватра наставља да се шири, питање да ли је реч о трагичној случајности или о хладнокрвној рачуници која жртвује природу зарад будућих профита остаје отворено. Јавност све више тражи одговоре – не само о томе како је пожар измакао контроли, већ и ко ће и шта градити када се дим коначно спусти.

(Србин инфо)