YОУТУБЕ ЦХАПТЕРС:

00:00:07 Увод и представљање академика Слободана Комазеца
00:01:34 Приватна емисија обвезница од 500 милиона евра
00:08:05 Ново задуживање и Комазечев збир од 122,6 милијарди
00:12:04 Камате, стране инвестиције и коруптивни трошкови
00:18:42 Номинални и реални БДП — пример са кафом
00:22:18 Прецењен динар, курс евра и увозни лоби
00:28:03 Слом домаће економије и предлог Развојне банке
00:34:33 Стране банке, Народна банка и национални капитал
00:41:08 Грађевина, прање новца и „Београд на води”
00:48:50 Пољопривреда, храна, села и увозна зависност
00:54:17 ЕПС, приватизација и девизне резерве
01:04:14 Акционарски фонд, буџетски мањак и завршно упозорење

Србија се, према оцени академика Слободана Комазеца, више не задужује да би створила нову производњу, већ да би одржала систем који троши изнад сопствених могућности и прикрива дубину кризе номиналним показатељима. У интервјуу за „Србин.инфо” и Јутјуб канал „Центар”, који је водио Дејан Петар Златановић, Комазец је изнео сопствени обрачун ширих обавеза од 122,6 милијарди евра и објаснио зашто тај збир не треба мешати са званичном категоријом јавног дуга.

ЧЛАНАК

„Приватно” задуживање као знак затварања финансијских врата

Повод за разговор била је, како је наведено у емисији, приватна емисија државних обвезница од 500 милиона евра. Комазец је оценио да такав посао може да буде знак да се држави сужава приступ уобичајеним изворима новца, међународном финансијском тржишту и великим банкама. Његова главна примедба није само висина новог дуга, већ недостатак јавности: ко је купац, из ког извора потиче капитал, под којим условима је новац узет и како ће бити враћен. Када су поверилац и услови склоњени од јавности, упозорио је, грађани не могу да процене ни цену ни политички ризик таквог задуживања. Он је то упоредио са позајмљивањем од зеленаша, наглашавајући кратак рок доспећа и могућност неповољније камате.

Комазец сматра да је државна каса под све већим притиском, да су расположива средства потрошена и да је буџет ушао у дубок мањак. Према његовом тумачењу, нови кредит више није подстицај развоју, већ средство којим се затварају старе рупе, плаћају доспеле камате и одржава текућа ликвидност. Тако настаје дужничка замка: сваки следећи зајам оставља мање простора за школство, здравство, пољопривреду, инфраструктуру која ствара приход и подршку домаћој производњи. Уместо јавне расправе о сврси зајма, одлуке, како тврди, доноси узак круг власти око председника државе и министра финансија. Зато задуживање види и као питање поретка, а не само рачуноводства.

Од 42,3 до 122,6 милијарди евра — шта је Комазец сабрао

У средишту интервјуа је Комазечев шири обрачун дугова и обавеза. Он је званични јавни дуг проценио на 42,3 милијарде евра, а затим је том износу придружио дуг предузећа, банака и становништва, невраћени ПДВ, активиране гаранције, будуће камате и неисплаћени део пензија. Тако је дошао до 122,6 милијарди евра укупног терета система. Важно је, међутим, да те ставке нису истоветне: дуг домаћинстава или приватног предузећа није по аутоматизму државни дуг, док се део гаранција и будућих камата у јавним рачунима води на другачији начин. Комазец их сабира да би показао оптерећење целе националне економије, а не да би понудио званичну статистичку меру јавног дуга.

Ставка коју Комазец наводи	Износ у интервјуу	Како је тумачи
Званични јавни дуг	42,3 милијарде евра	Непосредни дуг јавног сектора
Дуг предузећа	око 40–41 милијарду	Спољне и друге обавезе привреде
Дуг банака	око 3–4 милијарде	Обавезе банкарског сектора
Дуг становништва	око 17 милијарди	Кредити и обавезе грађана
Невраћени ПДВ	око 4 милијарде	Неизмирена обавеза према привреди
Активиране гаранције	око 6 милијарди	Потенцијални терет јавног сектора
Будуће камате	око 7,5 милијарди	Цена већ преузетих обавеза
Неисплаћени део пензија	око 0,8 милијарди	Обавеза коју Комазец приписује држави
Шири збир	122,6 милијарди евра	Комазечева мера оптерећења целог система

Комазец је додао да само овогодишње сервисирање дугова, по његовом прорачуну, достиже између 9,6 и 9,8 милијарди евра. За раздобље од 2012. до 2024. године изнео је и рачуницу по којој су буџет, привреда, банке и становништво за камате издвојили укупно око 43 милијарде евра. Тај износ је упоредио са номиналним повећањем БДП-а у истом раздобљу и закључио да је готово цео новостворени простор поједен ценом капитала. Ако привреда ради првенствено да би плаћала камате, рекао је, она не ствара сопствену акумулацију за нова улагања. Отуд његова тврдња да систем одржава привид кретања, али не гради здраву развојну основу.

Како инфлација „увећава” БДП без веће производње

На питање водитеља о номиналном и реалном БДП-у, Комазец је разлику објаснио примером кафе. Ако човек попије исти број кафа, али њихова цена порасте са 150 на 220 динара, новчана вредност потрошње је већа, иако није попијена ниједна кафа више. Номинални БДП бележи текуће цене, док реални показатељ покушава да уклони утицај промене цена и измери стварно повећање количине произведених добара и услуга. Зато раст номиналног БДП-а не доказује сам по себи да су производња, продуктивност или животни стандард порасли у истој мери. Комазец тврди да власт управо ту разлику користи за политичко улепшавање економске слике.

Према бројкама које је изнео, номинални БДП Србије за 2025. годину износио је око 88,8 милијарди евра, док би вредност очишћена од инфлационог раста и сведена на упоредиве цене била око 55 милијарди. Он је у БДП укључио и други спорни слој: прескупе инфраструктурне радове и инвестиције у које је, како тврди, уграђено 30 до 40 одсто коруптивних трошкова. Како се и та расходована вредност рачуна као инвестициона активност, раст трошкова може статистички да подигне БДП, а да друштво не добије сразмерно вреднији пут, пругу или постројење. Комазец је навео примере пројеката чија је цена вишеструко увећана, закључујући да се корупција тако претвара у лажни развојни учинак.

Показатељ	Комазечева тврдња	Зашто је важан
Номинални БДП за 2025.	око 88,8 милијарди евра	Садржи утицај текућих цена
БДП на упоредивој, „очишћеној” основи	око 55 милијарди евра	Покушај да се издвоји стварни обим производње
Просечна реална стопа раста 2012–2025.	око 2,3 одсто	По Комазецу, недовољна за снажан развој
Процењена коруптивна уградња у део инвестиција	30–40 одсто	Повећава трошак, а може статистички подићи БДП
Курс који Комазец сматра реалнијим	око 186 динара за евро	Његова процена на основу разлике у инфлацији

Фиксни курс, увоз и „тихо” осиромашење производње

Други ослонац привида, по Комазецу, јесте дуготрајно одржавање курса око 117 динара за евро. Он је, поредећи кумулативну инфлацију у Србији и еврозони, проценио да је динар прецењен за око 68 одсто и да би упоредиви курс био приближно 186 динара за евро. Прецењен динар, објаснио је, појефтињује увоз и одговара увозничком лобију, али поскупљује домаћу робу за страног купца и слаби извознике. Истовремено, примаоци дознака и пензионери за исти износ евра добијају мање динара него што би добили по курсу који одражава разлику у ценама. Висок БДП изражен у еврима тада изгледа повољније, па и однос званичног јавног дуга према БДП-у делује мањи.

Последица такве политике је, према Комазечевој рачуници, трговински мањак који је до 2024. достигао око 99 милијарди евра, а потом се приближио 105 милијарди. Србија је постала увозно зависна јер је домаћа производња, како каже, „угушена и обезглављена”, без јасних приоритета, развојне стратегије и усклађених монетарних, пореских, трговинских и инвестиционих мера. Стране инвестиције не сматра делотворним ако се од њих одузму субвенције, бесплатно земљиште, пореска ослобођења и друга давања. Насупрот томе, домаћи предузетници остају без јефтиног капитала и институционалне заштите, а они који нису политички подобни, тврди Комазец, изложени су притисцима и инспекцијама.

Развојна банка, домаће банкарство и повратак производњи

Комазечев одговор није затварање Србије, већ промена циља економске политике. Предлаже Развојну банку Србије и Институт за развој, кроз који би пролазили велики пројекти, процена њихове оправданости, контрола трошења и мерење учинка. Сваки позајмљени евро морао би да има познат извор, цену, рок и унапред одређен пројекат који може да створи приход. Таква банка била би, по његовим речима, супротност стихијском задуживању и улагању које служи политичкој реклами или приватном уграђивању. Развој би поново био усмерен на стваралачки рад, знање, школовање, домаће предузеће и повратак младих људи који су напустили земљу.

Посебно је критиковао гашење великих домаћих банака и чињеницу да, по његовој процени, стране банке држе између 84 и 90 одсто тржишта. Навео је да је добит банкарског сектора износила око 1,2 милијарде евра 2024, а 1,6 милијарди наредне године, при чему се велики део тог новца одлива власницима у иностранству. Народна банка Србије, сматра Комазец, сведена је на мењачницу која откупљује девизни прилив и стерилише капитал, уместо да емисиону и надзорну функцију стави у службу домаће привреде. Залаже се за постепено јачање националног банкарства, а не за нагли потез који би изазвао финансијски потрес. Повољан и наменски контролисан кредит види као срце производног развоја.

„Београд на води”, мртви капитал и земља без села

Велики део грађевинске активности Комазец је описао као простор за прање нелегалног новца и стварање „мртвог капитала”. За „Београд на води” тврди да није донео обећани развојни замах, већ додатно оптерећење инфраструктуре и урбанистички проблем. И пут може постати мртав капитал ако не повезује живу производњу, ако нема довољно саобраћаја и прихода, а држави оставља високе трошкове поправке и одржавања. Посебно је упозорио да неквалитетни радови брзо траже нова улагања, док првобитни дуг још није отплаћен. Таква инвестиција једном увећа БДП, али потом годинама извлачи новац из буџета.

Као стратешку предност Србије, Комазец издваја пољопривреду, производњу хране и гране повезане са њима, нарочито у време европске енергетске и прехрамбене несигурности. Истовремено говори о око 1.600 испражњених села, великом паду сточног фонда и расту увоза хране чији квалитет, по његовој оцени, није довољно контролисан. Земља која има обрадиво тло и воду не би смела да зависи од туђе хране, док њени пољопривредници не могу да продају сопствени производ. Развојна политика би зато морала да повеже село, прерађивачку индустрију, трговину, науку и повољно кредитирање. То је, по њему, реалнија основа суверености од статистичког увећавања БДП-а.

Јавна предузећа, девизне резерве и круг зависности

Комазец се успротивио приватизацији ЕПС-а, уступању енергетских извора и претварању јавних предузећа у акционарска друштва ако је крајњи циљ продаја страном капиталу. Подсетио је на ранију приватизацију око 2.740 предузећа, која је, према његовим речима, донела свега 2,7 милијарди евра, док су бројна предузећа угашена или распродата. Уместо новог круга продаје, предлаже радничко акционарство и повезивање рада, власништва и одговорности за предузеће. Национални капитал, сматра, мора да остане у функцији производње, породице и локалне заједнице. У супротном, држава губи и приход и могућност да самостално одреди развојне приоритете.

И девизне резерве од око 28 до 29 милијарди евра Комазец посматра као део затвореног круга. Србија та средства држи у иностранству уз малу камату, а затим се задужује по знатно вишој цени. Уз обавезне резерве банака, које процењује на око десет милијарди евра, велики део капитала остаје стерилисан уместо да финансира домаћу производњу. Он тај механизам повезује са поретком насталим после Бретон Вудса и Вашингтонским консензусом, који мале економије чини зависним од страног новца и страних правила. Његов закључак је да монетарна сувереност није питање пароле, него способности да сопствена штедња и новчана емисија служе домаћој привреди.

Изборна исплата и последње упозорење о буџету

У завршници је Златановић питао за најављене исплате из Акционарског фонда — по 6.000 динара, а за неке грађане и више. Комазец је одговорио да у фонду има око 250 милиона евра, док би за исплату било потребно више од 300 милиона, те да власт новац акционара користи као предизборни мамац. Његова порука грађанима била је да узму новац који им припада, али да за сопствени новац не продају политичку савест. Исплату је означио као пример замене економске политике једнократном пропагандом. Друштво се, упозорио је, не може развити повременим поделама новца ако се истовремено гасе производња, институције и контрола јавне потрошње.

На крају је изнео податак да су депозити јавног сектора код централне банке за непуну годину смањени за око 250 до 260 милијарди динара, док је задуживање јавног сектора код пословних банака порасло на око 934 милијарде. Буџетски мањак у прва три месеца проценио је на 97,8 милијарди динара, уз нове трошкове за авионе „рафал” и друге доспеле обавезе. Када званичном мањку дода отплату дугова и неизмирене расходе, Комазец долази до притиска већег од хиљаду милијарди динара. То је, по његовој процени, око 14 одсто БДП-а или између 35 и 40 одсто јавних прихода. Завршна порука интервјуа гласи да Србија не може бесконачно да покрива унутрашње мањкове новим страним кредитима.

Комазецова анализа садржи низ процена које се разликују од званичних категорија и зато их треба читати као ауторски модел укупне задужености, а не као препис државне статистике. Ипак, питања која поставља остају неизбежна: ко позајмљује новац Србији, под којим условима, где је новац завршио, шта је њиме створено и из ког прихода ће бити враћен. Без јавних уговора, контроле пројеката и раздвајања стварног раста од инфлације, свака повољна бројка може да постане средство политичке обмане. Зато је цео интервју позив да се о економији говори мерљиво, стручно и без пропагандних украса. Цело гостовање академика Слободана Комазеца погледајте у видео-снимку на врху текста.

Извор: Србин.инфо