Политички аналитичар и историчар Драгомир Анђелковић оценио је да обиласци Србије, страначки шатори, наступи функционера и најаве избора представљају почетак кампање чији циљ није само придобијање бирача. Према његовим речима, власт тиме ствара привид стварног политичког надметања, покреће своју страначку мрежу и увежбава људе који ће бити употребљени за контролу изборног поступка. Анђелковић тврди да изборни дан у Србији већ дуго није „парада демократије“, већ простор за притиске, куповину гласова и мењање изборне воље. Он очекује да ће на наредним изборима злоупотребе бити још веће, јер је власт, како сматра, изгубила део раније подршке. Зато је грађане позвао да изборе не посматрају као завршетак политичке борбе, већ као могући почетак дуготрајног, мирног и истрајног отпора.

– Вучић, као и увек, води своју предизборну лоповску кампању. Код нас изборни дан није парада демократије, већ парада лоповлука – изјавио је Анђелковић.

Изборна места без надзора и простор за промену резултата

Анђелковић тврди да власт на претходним изборима није морала да промени све гласове, већ само резултат на пажљиво одабраним бирачким местима. Према његовој оцени, страначки штабови унапред знају где опозиција има поуздане контролоре, где су чланови бирачких одбора подложни притиску и где је могуће привремено уклонити надзор. Он наводи да после одласка појединих контролора може уследити убацивање нових листића или претварање исправних гласова у неважеће. Таквим поступањем, тврди Анђелковић, није потребно фалсификовати половину избора, већ је довољно променити пет до десет одсто укупног резултата. Као додатни проблем означио је непостојање делотворног видео-надзора и других механизама који би омогућили накнадну проверу дешавања на бирачким местима. Наведене тврдње представљају његово тумачење изборног механизма, док би конкретне злоупотребе морале бити доказане записницима, снимцима и поступцима пред надлежним органима.

Према Анђелковићевим речима, раније је Вучићу за победу недостајао релативно мали број гласова, док је данас разлика коју мора да надокнади знатно већа. Због тога очекује „бруталну репризу“ најспорнијих локалних избора, са већом употребом страначких активиста, притисака и контроле бирачких места. Он је одбацио очекивање да ће сама изборна ноћ аутоматски довести до смене власти. Уколико опозиција и студенти утврде да су избори покрадени, грађани ће, како је рекао, морати да започну политичко-протестни маратон. Тај отпор мора бити демократски и ненасилан, али не сме да се заврши после неколико дана. Анђелковић сматра да је досадашња слабост протеста била управо у томе што је власт могла да сачека да се енергија грађана потроши.

– На изборима ће тек почети да се дешава оно што је важно, ако будемо зрели. Морамо да се припремимо за демократски, протестни и дуготрајан политички маратон – поручио је он.

Кампања као позориште и обука страначко-криминалне војске

Анђелковић је оценио да Вучићеви обиласци Србије имају три основна циља. Први је стварање представе о великој народној подршци, како би се после избора тврдило да је победа логична последица масовне кампање. Други циљ је покретање и увежбавање страначке мреже, која ће морати да обезбеди људе за митинге, бирачка места, превоз гласача и друге предизборне послове. Трећи циљ је понижавање и потчињавање најближих функционера, који морају да певају, играју, смеју се или наступају по Вучићевом налогу. На тај начин се, према Анђелковићу, грађанима показује да у владајућој структури постоји само један стварни носилац моћи. Сви остали представљени су као свита која положај дугује искључиво вољи председника Србије.

– Да би извео велики маневар намештања избора, потребна му је јака страначко-криминална војска, а та војска мора да се увежбава – тврди Анђелковић.

Он је начин поступања према функционерима описао као демонстрацију потпуне личне власти. Према његовом тумачењу, Вучић не жели да на изборима наступа странка са програмом и препознатљивим људима, већ један вођа окружен послушним пратиоцима. Министри, председници општина и други функционери морају да показују одушевљење без обзира на сопствени положај или расположење. Таква слика служи и за дисциплиновање нижих делова страначке пирамиде: ако високи функционери морају јавно да извршавају сваку наредбу, онда се још мање самосталности допушта локалним активистима. Анђелковић сматра да се тиме не ствара само изборна организација, већ шири систем страха и зависности. У њему људи делују јер очекују корист или се плаше губитка посла, положаја и заштите.

Механизам кампање	Анђелковићево тумачење	Намера режима према његовој оцени
Обиласци Србије	Стварање слике масовне подршке	Оправдавање будућег изборног резултата
Шатори и митинзи	Провера страначке инфраструктуре	Увежбавање активиста и контролора
Певање функционера	Јавно понижавање и дисциплиновање	Показивање да постоји само један вођа
Куповина и притисак	Везивање бирача за странку	Обезбеђивање сигурних гласова
Контрола бирачких места	Одабир места погодних за злоупотребе	Промена неколико процената резултата
Кампања страха	Претње, хапшења и јавна стигматизација	Спречавање отпора и критичког говора

Локални избори показали модел који ће бити примењен широм Србије

Говорећи о ранијим локалним изборима, Анђелковић је оценио да је власт и у условима слабије и деморалисане страначке мреже успевала да обезбеди жељени резултат. Поједина бирачка места нису била покривена током читавог дана, али је систем на крају ипак функционисао у корист режима. Он је тај механизам упоредио са неисправном гиљотином која се тешко покреће, али на крају ипак пада. Закључак који изводи јесте да се Вучић не може сменити искључиво гласањем у условима у којима власт контролише институције и значајан део изборног поступка. Избори могу да открију стварну вољу грађана и размере злоупотреба, али смена власти захтева и масовну реакцију после затварања биралишта. Анђелковић зато инсистира на припреми грађана пре изборног дана, а не на накнадној и стихијској реакцији.

Као могућу тачку притиска навео је пројекте који су за режим истовремено политички и новчано важни. Посебно је поменуо изложбу „Експо 2027“ и „Београд на води“, тврдећи да су то места на којима се обрће велики новац и где се укрштају интереси власти и њој блиских пословних кругова. Према његовим речима, студенти, опозиционе странке и грађани могли би да организују мирне блокаде приступних путева, не угрожавајући раднике и објекте. Циљ таквих акција био би да се заустави или успори механизам који режиму доноси приходе и политички престиж. Анђелковић сматра да власт постаје најнервознија када се угрози оно што пуни рачуне људи повезаних са системом. Зато протест не треба усмеравати само ка институцијама, већ и ка симболима политичке и привредне моћи режима.

– Када би се зауставило оно што им доноси новац, постали би веома нервозни. Мета треба да буде оно што је важно за пуњење њихових џепова, а сада је то „Експо“ – навео је Анђелковић.

Србија као „картел-држава“

У делу разговора посвећеном трговини наркотицима, Анђелковић је Србију назвао државним провизоријумом повезаним са картелима. Према његовом тумачењу, модел у којем врх извршне власти истовремено координише државне органе и криминалне групе први је у Европи развио режим Мила Ђукановића у Црној Гори. Такав систем користи царину, луке, полицију, безбедносне службе и саобраћајну инфраструктуру како би олакшао криминалне послове. Човек на врху система, тврди Анђелковић, не мора непосредно да учествује у свакој радњи, већ арбитрира између различитих група и обезбеђује им политичку и институционалну заштиту. Он сматра да је Вучић после доласка на власт пресликао тај модел на Србију. Све конкретне тврдње о учешћу појединаца у трговини наркотицима и заштити криминала захтевају доказе у кривичном поступку и у интервјуу су изнете као Анђелковићеви наводи.

Према његовим речима, трговина дрогом није само извор новца за криминалне групе, већ и средство спољне контроле режима. Стране службе, како тврди, располажу подацима о пословима људи из окружења власти и те податке користе за политичке уцене. Када је власт потребно натерати на нови уступак, у јавности се отвара одређена афера или се прети објављивањем документације. Анђелковић сматра да се од Вучића на тај начин траже уступци у вези са Косовом и Метохијом, војном неутралношћу, НАТО-ом и великим привредним пословима. Он пореди положај председника Србије са положајем Мила Ђукановића, који је после обављених послова за Запад изгубио власт, али није кривично одговарао. Према Анђелковићевој оцени, Вучић рачуна да би могао да добије сличне гаранције.

Случај са Сењака и тврдње о координацији полиције и подземља

Анђелковић се осврнуо и на случај убиства на Сењаку и наводе о контактима високих полицијских функционера са људима из криминалног окружења. Он је оценио да су ти догађаји показали како власт не води само борбу против криминала, већ да поједини делови система преговарају и договарају се са криминалним групама. Састанци полицијских руководилаца са људима из подземља, према његовом тумачењу, нису последица пријатељства, већ разговора о пословима, утицају и подели интереса. Анђелковић сумња да би тако важни контакти могли да се одвијају без знања највишег врха власти. Ипак, непосредну повезаност сваког појединачног састанка са Александром Вучићем требало би доказати службеним белешкама, комуникацијама и сведочењима. У интервјуу је та веза представљена као Анђелковићева политичка процена.

Према његовим речима, криминалне групе су почеле да се сукобљавају јер верују да Вучићев систем слаби. Док је власт деловала неприкосновено, незадовољни актери су ћутали и прихватали одлуке арбитра. Како се ствара утисак да „брод тоне“, почиње борба за новац, послове и заштиту. Једни су љути зато што нису добили обећани део плена, други зато што им је нешто одузето, а трећи одбијају да деле оно што су стекли. Анђелковић сматра да је сукоб на Сењаку био једна од последица таквог врења. Он не искључује могућност да постоје и други неразјашњени нестанци и убиства о којима јавност још ништа не зна.

Опасност од великог мафијашког рата

Анђелковић упозорава да део криминалних кланова постепено излази испод контроле власти. Док режим може да хапси, застрашује и физички напада обичне грађане, криминалне групе на притисак одговарају много бруталније. Уколико дође до ширег сукоба, Вучић ће морати да бира једне кланове против других и да покуша да поново успостави положај арбитра. Тај избор могао би да угрози људе из најужег круга власти, али и самог председника Србије. Анђелковић је оценио да атмосфера све више подсећа на деведесете године, када су убиства и нестанци били део борбе између политике, служби и подземља. Према његовој процени, велики мафијашки рат могао би да избије пре избора, током кампање или после гласања.

– Чини ми се да смо на граници великог мафијашког рата. Људи се убијају и нестају, а атмосфера је све запаљивија – рекао је Анђелковић.

Он је направио разлику између некадашњег односа служби и криминала и данашњег стања. У социјалистичкој Југославији, како је објаснио, мафија је углавном била средство државне безбедности за прљаве послове у иностранству, укључујући праћење и ликвидације политичких емиграната. Криминалци су имали непосредне руководиоце у служби и били су навикнути на послушност. После увођења вишестраначја, распада државе и приватизације, појавили су се нови криминални актери који су моћ заснивали на новцу и личним договорима. Они више нису имали исти однос према држави и нису прихватали безусловну контролу служби. Резултат је систем у којем није увек јасно да ли полиција контролише мафију или мафија делове полиције.

Феудално-мафијашки систем уместо јединствене државе

Анђелковић је Вучићев модел власти упоредио са феудалном државом. Председник Србије, према његовом тумачењу, делује као самодржац, али у стварности мора да се договара са више моћних кланова који контролишу сопствене људе, послове и делове институција. Он непосредно управља једним делом система, док су други делови вазално повезани са њим. Полицајци, припадници безбедносних служби, политичари, привредници и криминалци налазе се у истим или повезаним мрежама. Сваки велики играч има своје људе, а ти људи нису нужно непосредно потчињени Вучићу. Анђелковић зато каже да је председник Србије „феудално-мафијашки господар“ који мора да прави договоре, дели послове и одржава равнотежу између различитих група.

Такав систем истовремено је и слабији и опаснији од потпуно централизоване диктатуре. Слабији је зато што Вучић не може да нареди сваком делу структуре да поступи на исти начин. Опаснији је зато што се целокупан апарат не може одједном зауставити: чак и када један део откаже послушност, други делови настављају да делују. Анђелковић је упоредио овај модел са падом Слободана Милошевића, чији је централизовани апарат 2000. године престао да извршава наређења. Код Вучића, међутим, постоји више самосталних и полусамосталних подсистема. Због тога ни опозиција, ни тајкуни, ни незадовољни делови служби не могу једним потезом да преузму или паралишу цео систем.

Чинилац	Положај у систему према Анђелковићу	Интерес уочи промене власти
Вучићев најужи круг	Непосредно контролише део државе и привреде	Опстанак власти и заштита имовине
Криминални кланови	Вазални савезници са сопственим људима	Очување послова и прелазак на страну победника
Полиција и службе	Подељене између више политичко-криминалних мрежа	Заштита положаја после Вучића
Тајкуни	Сарађују са режимом, али желе већу самосталност	Повратак улоге арбитара у формирању власти
Део опозиције	Изложен покушајима утицаја и куповине	Положај у будућем распореду моћи
Студентски покрет	Масован и децентрализован, али под притиском	Смена режима и очување самосталности
Европска унија	Толерише власт док добија уступке	Наставак исте политике и после Вучића

Гашић, Мишковић и припреме за време после Вучића

Анђелковић сматра да људи из владајућег система већ размишљају о периоду после Александра Вучића. Они нису идеолошки или лично везани за њега, већ сарађују док им та сарадња доноси моћ и приходе. Изузетак представља најужи породични и пословни круг, посебно људи повезани са Андрејем Вучићем. Други актери покушавају да граде сопствене пирамиде и да успостављају везе са опозицијом, студентима, независним јавним личностима и страним центрима. Према Анђелковићевој оцени, циљ није нужно рушење целог система, већ његово преузимање после промене на врху. Због тога може доћи до савеза између људи који данас формално припадају супротстављеним политичким и пословним круговима.

Као једног од важних актера означио је Братислава Гашића. Анђелковић тврди да је између Гашићевог и Андреја Вучићевог круга постојао сукоб око Електропривреде Србије и других подручја утицаја. Вучић је, према његовим речима, започео слабљење Гашићеве структуре, као што је раније разбио мрежу Небојше Стефановића. После пада надстрешнице и почетка студентских протеста, режим више није могао себи да дозволи унутрашњи обрачун са моћним страначким доглавником. Зато Гашић сада сарађује са Вучићем, али истовремено, како сматра Анђелковић, гради сопствене везе за будућу транзицију. Ове тврдње представљају анализу односа унутар власти, а не јавно потврђен договор.

Анђелковић је слично говорио и о Мирославу Мишковићу и другим крупним привредницима. Они су, према његовој оцени, учествовали у стварању власти после 5. октобра, а имали су утицај и приликом формирања владе 2012. године. Вучић се потом обрачунао са Мишковићем како би показао да политичке комбинације више не могу да се праве без њега. Иако су касније постигнути пословни договори, Анђелковић не верује да су стари сукоби заборављени. Тајкунима није циљ да трајно остану Вучићеви „феудалци“, већ да поново постану самостални арбитри. Због тога покушавају да стекну утицај и унутар студентског покрета и будућих изборних листа.

Децентрализовани студентски покрет – истовремено снага и слабост

Анђелковић је оценио да студентски покрет није лако преузети јер се заснива на великом броју пленума и променљивим већинама. Одлуке не доноси један вођа или мали центар, већ широк круг факултета и локалних група. То отежава тајкунима, службама и странкама да потпуно узурпирају покрет. Истовремено, таква структура отежава брзо и делотворно политичко поступање. Анђелковић је ту противречност описао речима да је „мана квалитет, а квалитет мана“. Децентрализација чува покрет од потпуног преузимања, али успорава доношење јасне стратегије о изборима, кандидатима и односу према опозицији.

Он је упозорио да различити актери покушавају да у студентске листе уведу сопствене људе. Поменуо је делове некадашњег демократског режима, људе блиске Социјалистичкој партији Србије, тајкуне и поједине кругове из Европске уније. Према његовој оцени, свако жели да обезбеди представнике који би после Вучића сачували старе послове и политичке правце. Ипак, Анђелковић сматра да није добро унапред прогласити цео студентски покрет инфилтрираним. Таквим приступом грађани би били обесхрабрени и препуштени режиму. Потребно је подржавати покрет, али истовремено пажљиво пратити понашање људи који се намећу као кандидати и посредници.

Европска унија жели „вучићизам без Вучића“

Централни део Анђелковићеве анализе односи се на улогу Европске уније. Према његовом тумачењу, Брисел не инсистира на очувању Александра Вучића по сваку цену, али жели да политика коју он спроводи буде настављена и после његовог одласка. Као пример навео је Црну Гору, где је Запад годинама подржавао Мила Ђукановића упркос сазнањима о криминалу и ауторитарној природи власти. Ђукановић је био прихватљив док је Црну Гору уводио у НАТО, удаљавао је од Русије и сузбијао српски политички и национални утицај. Када је завршио поверене послове и постао велики терет, Запад је прихватио његову смену, али је обезбедио наставак кључних праваца политике.

Анђелковић сматра да се исти модел припрема и у Србији. Од Вучића се очекује да до краја спроведе обавезе у вези са француско-немачким планом и његовим охридским додатком, као и да додатно приближи Србију НАТО-у. Он тврди да је Бриселу важно да се Србија одрекне преосталих инструмената државног утицаја на Косову и Метохији, саставном делу Србије који је под фактичком контролом власти у Приштини и међународних војних структура. Други циљ је укидање или обесмишљавање скупштинске одлуке о војној неутралности. После тога Вучић више не би био неопходан, али би на његово место морали да дођу људи који ће наставити исту геополитичку политику.

– Њихов циљ је да после Вучића буде настављена Вучићева велеиздајничка политика – оценио је Анђелковић.

Према његовим речима, Европска унија зато истовремено разговара са делом студентског покрета, опозиционим странкама, људима из режима и појединим пословним и криминалним круговима. Бриселу није неопходно да сви буду на једној листи или у једној влади. Довољно је да постоје и власт и опозиција које у основи прихватају исти спољнополитички правац. На тај начин би се у Србији мењале странке и личности, али не и политика према Косову и Метохији, НАТО-у и економској зависности од Европске уније. Анђелковић је такво стање назвао наставком хабзбуршке политике, чији је циљ свођење српства на границе уже Србије, без утицаја преко Дрине, у Црној Гори и на Косову и Метохији.

Одлазак у Кијев и Вучићево удаљавање од Русије

Анђелковић је говорио и о Вучићевој посети Кијеву, оценивши да је она корисна бар утолико што разбија представу дела руске јавности да је председник Србије поуздан савезник Москве. Он је критиковао званичну Русију зато што је годинама представљала Вучића као српског патриоту, иако је прихватао споразуме којима су, према Анђелковићу, предаване надлежности Србије на Косову и Метохији. Посебно је подсетио на сусрете Вучића са руским амбасадором после разговора о француско-немачком плану и охридском додатку. Такве слике су, према његовим речима, код дела српског народа стварале утисак да Русија подржава све што Вучић ради. Тиме је Москва, макар посредно, помагала режиму да сопствену политику представи као патриотску.

Ипак, Анђелковић је упозорио да Србија не сме потпуно да прекине односе са Русијом и Кином. Промене у светском поретку могле би у будућности да отворе простор за заштиту српских интереса који су данас угрожени. Улазак у НАТО и потпуно одрицање од веза са Москвом значили би, према његовој оцени, да је Србија сама прихватила све последице западне политике на Балкану. Вучић се, како тврди, не окреће Западу из уверења, већ да би купио још времена на власти. Зато би Русија, уколико јавно и недвосмислено прекине подршку Вучићу, могла да утиче на значајан део његових русофилски настројених бирача.

„Звучни топ“ као порука да је истина оно што власт нареди

Говорећи о поступцима против људи који су јавно тврдили да је на протесту употребљено звучно оружје, Анђелковић је оценио да власт спроводи поступак налик стаљинистичким политичким процесима. Према његовим речима, циљ није само негирање једног догађаја, већ успостављање начела да грађани не смеју да верују сопственом чулу и искуству. Истина би, у таквом систему, била искључиво оно што председник и његови медији прогласе за истину. Анђелковић је то назвао демонстрацијом репресивне моћи, чији је циљ да људи сутра не говоре ни о изборној крађи, извозу оружја, корупцији или везама власти са криминалом.

– Порука је: није истина оно што видите својим очима, већ оно што краљ каже. То се ради да би се угушила слобода говора и застрашили људи – рекао је он.

Анђелковић је нагласио да кампања терора не мора увек да подразумева масовно физичко насиље. Довољни су претреси, привођења, медијске потернице, кривични поступци и претње губитком посла како би се створио општи страх. У том контексту поменуо је и претећу поруку изговорену на седници Скупштине града Новог Сада, коју је протумачио као покушај застрашивања опозиционих одборника и грађана. Према његовој оцени, такве поруке не настају спонтано, већ су део организоване кампање у којој људи повезани са различитим политичким и криминалним круговима добијају задатак да подижу напетост.

Трамп тражи послове, а Европска унија политичке уступке

Анђелковић је направио разлику између односа Сједињених Америчких Држава и Европске уније према Србији. Администрацију Доналда Трампа представио је као првенствено трговачки усмерену. Према његовим тврдњама, Вашингтон од власти у Србији тражи уносне послове, енергетске пројекте, употребу америчке нуклеарне технологије и сарадњу са Израелом и Уједињеним Арапским Емиратима. У том контексту поменуо је мале модуларне нуклеарне електране, „Ђердап 3“ и могућу улогу Србије као логистичког простора за израелске привредне и безбедносне потребе. Ови наводи у интервјуу нису поткрепљени уговорима и представљају Анђелковићеву анализу информација до којих је, како каже, дошао.

Европска унија, с друге стране, располаже много већим непосредним утицајем на српску привреду. Највећи део извоза Србије усмерен је ка тржишту ЕУ, бројна предузећа зависе од европских улагања, а локалне самоуправе и државне установе користе европске фондове. Када би Брисел заузео отворено негативан став према Вучићу, оценио је Анђелковић, последице би се брзо осетиле у привреди и финансијској стабилности. Због тога режим Француској, Немачкој и другим државама нуди велике послове и политичке уступке. Куповину француских авиона „рафал“ Анђелковић тумачи као плаћање политичке наклоности Париза, док немачкој страни власт нуди додатно приближавање НАТО-у.

Косово и Метохија и НАТО као цена новог мандата

Према Анђелковићевим речима, Вучић покушава да нови договор са Немачком и другим западним центрима заснује на даљем напуштању војне неутралности. Он тврди да се у неформалним разговорима разматра модел по којем би била образована нека врста заједнице српских општина под посебним покровитељством НАТО-а. Вучић би потом могао да представи јачање сарадње са НАТО-ом као начин заштите Срба на Косову и Метохији. У стварности би, према Анђелковићевој оцени, то послужило као оправдање за укидање скупштинске одлуке о војној неутралности. Заузврат би део Европске уније наставио да толерише изборне злоупотребе и ауторитарну власт.

Анђелковић је оценио да ће Запад отписати Вучића тек када процени да више нема шта да понуди. До тада ће му бити дозвољено да контролише изборе, медије и институције, под условом да најгрубље насиље не постане сувише видљиво европском јавном мњењу. Европски политичари, како је рекао, толеришу „лоповлук, криминал и насиље док је испод ћебета“. Проблем настаје када репресија постане толико отворена да више не може да се прикрије. Управо зато Анђелковић сматра да масован и истрајан грађански отпор може да натера режим на грешку и разоткрије праву природу система.

Западни посматрачи и „идеални квислинг“

Анђелковић не очекује да ће међународне посматрачке мисије саме заштитити изборну вољу грађана. Он је навео посредно сведочење о страним посматрачима који су у приватним разговорима признавали да виде изборне злоупотребе, али су истовремено сматрали да Вучић Западу обавља послове које други српски политичари не би могли да спроведу. Према његовој оцени, управо је спој националне реторике и политике уступака оно што Вучића чини корисним за део западних структура. Пред домаћом јавношћу представља се као заштитник Србије и српства, док у стварности, тврди Анђелковић, спроводи одлуке које слабе државни и национални положај Србије.

– Они још нису нашли бољег квислинга. Он им је у овом тренутку идеалан и због тога ће окренути главу од изборне крађе – оценио је Анђелковић.

Он је однос Запада према Вучићу упоредио са подршком коју су Сједињене Државе током Хладног рата давале појединим латиноамеричким диктаторима. Поменуо је породицу Сомоза у Никарагви и Рафаела Трухиља у Доминиканској Републици, чије су власти спроводиле репресију и намештале изборе, али су имале спољну подршку док су биле геополитички корисне. Израз „грађанска кампања“, који Вучић користи када наступа као да није носилац државне власти, Анђелковић је повезао са сличном тактиком Трухиља. Он очекује да би Вучић могао да поднесе оставку на место председника, а затим као формално „обичан грађанин“ води кампању за повратак на власт у својству премијера.

Може ли Вучић да влада као „обичан грађанин“

Анђелковић сматра да би Вучић, чак и после формалне оставке, задржао контролу над значајним делом безбедносног, медијског, страначког и пословног система. Историјски примери Норијеге у Панами, Трухиља у Доминиканској Републици и Ђукановића у Црној Гори показују, како је рекао, да човек не мора да има највишу државну функцију да би управљао институцијама. Вође служби, министри и страначки функционери могли би да наставе да му подносе извештаје и извршавају налоге. Формална оставка послужила би као део изборне представе и доказ његове наводне храбрости пред криминалним и политичким савезницима. Уколико би избегао изборе и непосредно преузео место премијера, могао би да делује слабо пред клановима чију лојалност мора да одржава.

Ипак, Анђелковић сматра да највећа опасност за Вучића не долази од формалног губитка функције, већ од сукоба унутар сопственог система. Док год успешно арбитрира између кланова, може да задржи утицај и без државне титуле. Када се односи између криминалних, пословних и политичких група претворе у отворени рат, његова улога постаје много несигурнија. „Мафијаши нису људи који причају, већ људи који пуцају“, упозорио је Анђелковић.

Опозиција у кризи, али сукоби раде само за режим

У завршном делу интервјуа Анђелковић је говорио о стању у опозиционим странкама и студентском покрету. Он је оценио да и власт и њени противници пролазе кроз унутрашња превирања, али да је криза традиционалних опозиционих странака дубља. Појава нових људи око студентске листе угрожава и прозападне и суверенистичке странке, јер њихови гласачи и локални одбори добијају нову политичку могућност. Поједини одбори зато напуштају странке, а стари сукоби између локалних људи и централа излазе на површину. Анђелковић, међутим, не сматра да опозиционе странке треба унапред отписати.

Најбоље решење била би, према његовој оцени, јединствена студентско-опозициона листа. Такав наступ би олакшао контролу избора и дао много већу снагу позиву грађанима да бране резултат. Уколико јединствена листа није могућа, опозиционе и студентске листе не смеју да воде међусобни рат. Сваки сукоб који скреће пажњу са режима и претвара кампању у борбу опозиционих група непосредно користи Вучићу. Анђелковић је поручио да се све критике и разлике могу обновити после смене власти, али да током изборне и постизборне борбе сва „копља“ морају бити усмерена ка режиму.

Инфилтрација постоји, али сумња у све води у политичку парализу

Говорећи о суверенистичком делу политичке сцене, Анђелковић је упозорио да службе, тајкуни и криминални кланови несумњиво покушавају да убаце своје људе у странке и студентски покрет. Неке групе могу да буду створене са задатком да глуме опозицију, а затим у одлучујућем тренутку помогну власти. Ипак, он сматра да је немогуће унапред знати ко је чији сарадник и ко ће како поступити у тренутку стварне кризе. Људи који данас имају договор са режимом могу да му окрену леђа када процене да је постао слаб. Историја показује да су поједини агенти старих режима после њиховог пада постајали најрадикалнији противници својих некадашњих налогодаваца.

Због тога Анђелковић одбацује приступ по којем се свако у опозицији проглашава сумњивим. Таква атмосфера демотивисала би грађане, смањила излазност и помогла власти. Србија нема други студентски покрет, другу опозицију или други народ, већ мора да делује са политичким снагама које постоје. Најважније је створити снажну друштвену атмосферу против изборне крађе. Када диктатор ослаби, чак и део људи који су са њим сарађивали почиње да напушта систем и прелази на страну промене.

Анђелковић: Избори ће бити превара, зато отпор мора бити припремљен

Анђелковић није желео да нагађа да ли ће избори бити одржани у октобру, пред Нову годину или касније. Он сматра да датум не зависи само од Вучићеве процене, већ и од преговора са Европском унијом. Председник Србије, према његовим речима, са Бриселом договара „пакет преваре“ – обим злоупотреба који ће ЕУ прећутати у замену за одређене уступке. Када постигне договор о Косову и Метохији, НАТО-у, привредним пословима и другим питањима, власт ће изабрати време и облик избора који јој највише одговара.

Зато Анђелковић сматра да опозиција, студенти и грађани не треба да троше највише снаге на погађање датума. Неопходно је припремити контролоре, правне екипе, паралелно прикупљање резултата, комуникацију са јавношћу и план мирних протеста. Он је позвао политичке актере и представнике студентских пленума да народ благовремено упозоре да се не очекује регуларан поступак. Изборна ноћ мора да буде почетак организоване одбране изборне воље, а не тренутак импровизације.

– Мање треба да рачунамо када ће бити избори, а више да будемо свесни да ће то бити превара и да се припремимо за борбу против те преваре – закључио је Драгомир Анђелковић.

КЉУЧНЕ ТЕМЕ ИНТЕРВЈУА

Тема	Главна Анђелковићева оцена
Предизборна кампања	Представља позориште и обуку страначке мреже
Изборни поступак	Власт ће покушати да промени део резултата
Кампања страха	Притисци и поступци служе за ућуткивање грађана
„Експо“ и „Београд на води“	Представљају извор новца и политичке моћи режима
Организовани криминал	Делови државе и криминални кланови чине заједнички систем
Случај са Сењака	Показује сукобе и борбу око плена унутар система
Мафијашки рат	Могао би да угрози и најужи врх власти
Гашић и тајкуни	Граде мреже за време после Вучића
Студентски покрет	Тешко га је преузети, али је изложен инфилтрацији
Европска унија	Жели наставак Вучићеве политике и после његовог одласка
Косово и Метохија	Нови уступци представљају цену спољне подршке
Војна неутралност	Режим је, према Анђелковићу, спреман на приближавање НАТО-у
Русија	Још може да ослаби Вучића међу русофилским бирачима
САД	Првенствено траже послове и економске уступке
Опозиција	Не сме да се међусобно сукобљава током кампање
Постизборна борба	Мора бити мирна, организована и дуготрајна

Извор: Србин.инфо