Према писању Соху-а, амерички потези према Ирану нису били крајњи циљ, већ пажљиво постављен параван. Фокус, тврде они, никада није био искључиво Техеран, већ Пекинг.
У тој логици, Иран се појављује као својеврсна димна завеса, средство за скретање глобалне пажње. Стратешка тежина Техерана, како се наводи у анализи, не лежи само у регионалној улози, већ пре свега у снажним економским везама са Кином.
Није тајна да је Кина највећи купац иранске сирове нафте, а енергетска сарадња две земље описује се као кључни ослонац Пекинга на Блиском истоку. Без тог канала, кинеска енергетска безбедност постаје знатно крхкија.
Управо ту, сматрају стручњаци, треба тражити прави смисао Трамповог екстремног притиска на Иран. Тај притисак се тумачи као прикривени удар на кинеску енергетску стабилност.
Аналитичари подсећају да је Пекинг већ осетио последице када је извоз иранске нафте био обустављен због санкција, што је изазвало озбиљне поремећаје у снабдевању. Другим речима, порука је већ једном послата – и схваћена.
Паралелно с тим, Вашингтон је запретио санкцијама свим компанијама које настављају трговину са Ираном, што се директно чита као притисак на кинеско-иранску сарадњу. Према проценама из текста, овај план није импровизација, већ процес који је покренут још пре четири године.
„За Америку, Блиски исток је кључно бојно поље за обуздавање Кине“, наглашава се у публикацији, уз опаску да се овде не ради о краткорочним потезима, већ о дугој игри.
У том ширем оквиру појављује се и ноћ 22. јуна 2025. године, када су Сједињене Државе покренуле операцију под шифрованим називом „Операција Поноћни чекић“ против Ирана. Званично образложење био је нуклеарни програм Техерана.
Вашингтон је тада тврдио да Иран наставља развој нуклеарног оружја и да представља озбиљан безбедносни ризик за регион. Тај наратив, међутим, кинески аналитичари виде као део већ познате матрице.
Данима касније појавили су се извештаји да се ударна група америчке морнарице, предвођена носачем авиона УСС Абрахам Линцолн, приближила америчкој зони одговорности на Блиском истоку.
Тај потез уследио је у тренутку када је Доналд Трамп јавно говорио о могућем нападу на Иран, као одговору на брутално гушење протеста који су започели 28. децембра 2025. године. Сигнали су били вишеслојни и намењени различитим адресама.
Истовремено, у анализи се наводи и уверење да су Сједињене Државе свесно подстицале иранску кризу како би учврстиле поверење савезника, попут Израела, али и како би приморале друге актере да се определе. Порука је, према том тумачењу, јасна: или Вашингтон или Пекинг. Средине, барем у овом тренутку, готово да нема.
Раније је већ објављено да би Иран сваки напад на своју територију сматрао стањем потпуног оружаног сукоба, што додатно компликује ионако напету слику.
Колико је све то део промишљене стратегије, а колико реакција на тренутне околности, остаје отворено питање. Оно што је извесно јесте да се испод површине регионалних догађаја води много шира борба, чије последице тек треба у потпуности сагледати.
