Управо је зато од пресудне важности податак да је, према исказу супруге убијеног и наводима из првобитних списа предмета, Веселин Милић позвао Александра Нешовића да дође у ресторан на Сењаку. То није споредна околност, већ једна од кључних карика целог случаја. Уколико је Милић организовао састанак на којем је дошло до пуцњаве и убиства, тужилаштво је морало до краја да испита сврху тог окупљања, претходне договоре, разговоре учесника и разлог због којег је Нешовић позван.

Није довољно саопштити да се Милић у тренутку пуцњаве налазио на другој адреси. Мора се утврдити шта је знао пре доласка Нешовића, када је обавештен о пуцњави, с ким је после тога разговарао и које је службене радње предузео. Физичко удаљавање са места на којем је организован састанак не брише претходну улогу, нити ослобађа високог полицијског функционера обавезе да одмах реагује када сазна за тешко убиство.

ЗАШТО МИЛИЋ НИЈЕ ПОКРЕНУО ИСТРАГУ ДОК ЈЕ БИО НА СЛОБОДИ

Посебно је спорно што Милић, док је још био слободан и налазио се у самом врху полицијског система, није јавно познатим поступцима покренуо хитно расветљавање онога што се догодило на Сењаку. Није објашњено зашто одмах нису обезбеђени сви снимци из ресторана, околних улица, раскрсница, приватних објеката и саобраћајних камера на могућим правцима кретања учесника после злочина.

Није саопштено ко је преузео сервере видео-надзора, када су први пут прегледани, да ли су неки записи обрисани и ко је имао приступ уређајима. Није познато ни зашто није одмах обављено подробно саслушање свих гостију и запослених у ресторану, нити због чега је јавност за злочин сазнала преко друштвених мрежа, а не од полиције којом је Милић до тада руководио.

Ако је тачно да је управо Милић позвао Нешовића на састанак, онда је морао да буде један од првих људи од којих би истражитељи затражили објашњење. Уместо тога, остаје утисак да је истрага покренута тек када су информације о убиству продрле у јавност и када више није било могуће задржати случај изван медија и тужилаштва.

НЕЧИЊЕЊЕ МОЖЕ БИТИ ПОМОЋ У ПРИКРИВАЊУ

Кривични законик не познаје само одговорност лица које непосредно склања тело, уништава снимак или крије оружје. Одговорност може постојати и када лице које је било дужно да поступа свесно пропусти радњу и тако омогући учиниоцу да избегне откривање, да трагови нестану или да истрага буде усмерена у погрешном правцу.

Веселин Милић није био случајни гост ресторана, већ високи полицијски функционер, дугогодишњи начелник београдске полиције и човек који је, према јавним сазнањима, организовао сусрет на којем је дошло до злочина. Његова службена дужност била је неупоредиво већа од обавезе обичног грађанина. Управо зато мора да се испита да ли је његово непоступање било обичан пропуст или свесно омогућавање да учиниоци добију време за уклањање трагова и усаглашавање исказа.

Тужилаштво није уверљиво одговорило да ли је проверило све Милићеве позиве и поруке после пуцњаве, његову комуникацију са полицијским старешинама, осумњиченима и људима из ресторана. Није познато ни да ли је утврђено када је тачно сазнао шта се догодило и због чега то сазнање није одмах претворено у службену потрагу, увиђај и обезбеђивање доказа.

ОДЛУКА ВЈТ ОСТАЈЕ НАЈМАЊЕ ПРОТИВРЕЧНА, А МОГУЋЕ И ПРИСТРАСНА

ВЈТ је одлуку о одбацивању дела кривичне пријаве засновало претежно на реконструкцији кретања Милића и припадника његовог обезбеђења. Та реконструкција може да покаже где су се они налазили у одређеном часу, али не одговара на питање ко је организовао састанак, ко је знао за намере присутних и шта је после пуцњаве учињено да се злочин прикрије.

Зато је одлука тужилаштва најмање дубоко противречна. Уместо да испита целину догађаја — од позива Нешовићу до нестанка снимака и закаснеле истраге — оно је одговорност сузило на питање непосредног присуства у тренутку пуцњаве. Такав приступ ствара основану сумњу да се докази не оцењују једнако према свим осумњиченима и да се поступак усмерава тако да се одговорност једног од најмоћнијих људи полицијског система сведе на најужу могућу меру.

Ако тужилаштво жели да отклони сумњу у пристрасност, мора да објави на основу којих доказа је закључило да Милић није помагао учиниоцима, које је радње предузео после сазнања о убиству и због чега његово непоступање није оцењено као могуће прикривање трагова или омогућавање бекства и усаглашавања одбране.

ПАРОВИЋ: СИСТЕМ ЧУВА ЧОВЕКА КОЈИ ЗНА ПРЕВИШЕ

Мирослав Паровић зато одлуку ВЈТ не види као обично правно тумачење, већ као наставак политичке заштите једног од најобавештенијих људи Вучићевог режима. Према његовим речима, Милић је годинама био у врху полиције, саветник Александра Вучића и човек који је имао приступ подацима о породици председника Србије и њеним најближим сарадницима.

– Било је тешко очекивати да ће Веселин Милић, који толико ствари против породице Вучић и њихових најближих сарадника има у фиокама, за било шта што уради под овим режимом одговарати – рекао је Паровић.

Одбацивање дела пријаве, према таквом тумачењу, није доказ да у случају није било прикривања, већ показатељ колико далеко систем може да иде у заштити човека који располаже опасним сазнањима. Зато предмет убиства Александра Нешовића не сме бити затворен једним саопштењем тужилаштва, већ мора бити предмет независне истраге која неће зависити од политичке и полицијске хијерархије.

ТАБЕЛА: ПИТАЊА КОЈА ВЈТ НИЈЕ УВЕРЉИВО РАЗЈАСНИЛО

Утврђена околност или спорно питање	Шта је тужилаштво саопштило	Шта је остало без одговора
Милић је, према исказу супруге, позвао Нешовића у ресторан	Нагласак је стављен на то да није био присутан у часу убиства	Зашто је организовао састанак и шта је знао о његовој сврси
Састанак је претходио пуцњави и убиству	Није образложена могућа улога у припреми сусрета	Ко је договорио учеснике, време и услове доласка
Снимци из самог ресторана нису представљени јавности	Коришћени су снимци са других локација за праћење возила	Ко је преузео сервере, шта је нестало и ко је имао приступ
Милић је био високи полицијски функционер	Поступак за непријављивање наводно се наставља	Зашто није одмах наредио истрагу, увиђај и обезбеђивање трагова
Полиција није благовремено обавестила јавност о злочину	Није дато потпуно објашњење кашњења	Ко је први знао за убиство и ко је одлучио да се ћути
Одбацивање се заснива на одсуству са места злочина	Тужилаштво није утврдило физичко учешће у уклањању трагова	Да ли је непоступање високог функционера помогло учиниоцима
Првобитне сумње биле су далеко теже	Накнадно је дошло до суштинског преокрета у предмету	Који су нови докази поништили почетну верзију и зашто нису објављени
Милић је имао контакте са осталим учесницима	Није јавно представљена потпуна анализа комуникација	С ким је разговарао пре и после злочина и шта је предузео

НИЈЕ ДОВОЉНО РЕЋИ: „НИЈЕ БИО ТАМО”

Основно питање није само да ли је Веселин Милић својим очима видео тренутак када је пуцано у Александра Нешовића. Много је важније да ли је организовао сусрет, знао због чега се људи окупљају, био обавештен о злочину и потом искористио свој положај да спречи или успори откривање истине.

Док тужилаштво не одговори на та питања, његова одлука остаће оптерећена сумњом да је поступак вођен пристрасно и са намером да се Милић заштити од тежег облика одговорности. Ни физичко одсуство, ни формално удаљавање са места злочина не могу бити општа дозвола за нечињење, ћутање и нестанак кључних доказа.

Паровићева оцена да систем ослобађа своје најпоузданије људе зато добија додатну тежину. Уместо одговора ко је убио Бају, ко је организовао састанак и ко је прикривао трагове, јавности се нуди уско образложење да један од најмоћнијих полицијских функционера „није био присутан”.

То није довољно за затварање предмета. То је разлог више за независну истрагу рада Вишег јавног тужилаштва, полицијских старешина и свих лица која су имала приступ доказима у случају убиства Александра Нешовића Баје.

Извор: Србин.инфо