Pročitaj mi članakŽivimo u eri koju karakteriše nagli i brzi prelaz iz diktature zdravstvene zaštite uspostavljene tokom pandemije u novi oblik elektronskog totalitarizma, gde je čoveku prećena potpuna depersonalizacija. Ovaj fenomen nije samo politički ili društveni. U stvari, to je dubok teološki problem. Duhovni život, lična sloboda i mogućnost čoveka da živi u zajednici sa Bogom ugroženi su ovim novim režimom, koji, uprkos svim tehnološkim prikrivanjima, nije ništa drugo do novi oblik ropstva.
Током пандемије уведен је строг режим контроле, заснован на илузији да држава може гарантовати здравље и спасење човека кроз ограничења, забране и масовну изолацију. По први пут у модерној историји забрањен је приступ црквама, учешће верника у светим тајнама и пун живот Цркве. Човек, како унутар тако и ван цркве, сматран је извором опасности, а друштво се претворило у простор тоталне контроле, сумње и изолације.
Ово искуство није било случајно. Постало је прототип нове стварности: електронске диктатуре, где се логика тоталне контроле сада примењује на све аспекте живота. Такозвана „дигитална држава“ није створена да служи грађанину; она је створена да га ограничи, контролише, прати, и на крају крајева, манипулише њиме. Особа се трансформише у број, скуп података, статистику. Губи свој изглед. И то је најтрагичније од свега.
Савремене претње слободи више нису ограничене на насилне политичке режиме, већ суптилније и свеобухватније продиру у саму структуру људског постојања под маском удобности, технологије и информација; тако човек постаје предвидљив и контролисан кроз стално прикупљање биометријских и психолошких података. Вештачка интелигенција и алгоритми преузимају задатак да познају човека боље него што он сам познаје себе. То је „унутрашња контрола“, у којој се слободна воља укида не присилом, већ програмирањем и потчињавањем.
Међутим, православна теологија доживљава човека не као биолошку или друштвену јединицу, већ као јединствено и непоновљиво биће. Свети Григорије Богослов пише да се смисао људског живота састоји у сједињењу са Богом. Људска личност није само скуп физичких или психолошких карактеристика; она се открива у слободној и свесној интеракцији са Божанским. Човек постаје пуноправна личност тек када превазиђе свој егоизам и ступи у комуникацију са Богом засновану на љубави и слободи.
Управо је ту слободу Црква данас позвана да штити. Јер, како истиче Свети Атанасије Велики, „Бог није створио човека робом, већ слободним“; а Свети Максим Исповедник додаје: „Људска слобода је дејство Божанског закона у свету.“ Када човек изгуби способност да бира, да исповеда истину, да живи по савести, онда није угрожена само његова политичка слобода, већ и његово спасење.
Слобода са теолошке тачке гледишта није неки апстрактни појам. То је услов неопходан да би особа учествовала у тајни обожења. Овај појам је стран безличној, масовној, дигиталној контроли људи. Јер Бог не спасава „групе“ или „агрегате“ људи, већ сваку појединачну особу; Он се људима не обраћа по броју, већ по имену. Сам Христос каже: „ Ја сам пастир добри и познајем своје овце, и моје познају мене “ (Јован 10:14). У овом знању постоје односи, постоји поштовање и постоји лична љубав.
На другој крајности је тоталитаризам, било у медицинској или дигиталној сфери, који тежи да уништи нашу везу са Богом. Претварање човека у бездушни елемент система доводи до гашења његовог духовног живота, потчињавања свести спољашњој контроли и потпуног губитка слободе. Пророчки глас Отаца упозорава: „Истина је неспојива са лажима као што је слобода са принудом“ (Свети Јустин Поповић).
Савремене социолошке студије моћи и контроле показују да сваки друштвени систем ствара механизме моћи који потчињавају тело и ум особе, често а да она то не примећује. За разлику од прошлости, када се контрола заснивала на физичком насиљу, савремена контрола се спроводи путем невидљивих и технолошких механизама. Ова средства чине грађане потпуно транспарентним за државу, али истовремено бришу њихову индивидуалност. Главни циљ постаје „управљање популацијом“, а не брига за добробит сваке особе.
Модерна контрола се преселила унутар појединца , постајући део њега. Људи сада уче да контролишу себе како би испунили захтеве система, без спољашње присиле. Хришћанство, међутим, нуди потпуно другачији приступ: оно не позива на самоцензуру или ограничавање, већ на искрено покајање; не на пасивну покорност, већ на активну унутрашњу трансформацију; не на формалну, механичку послушност, већ на свесно и живо јединство са Божјом вољом.
Црква је дужна да брани слободу верника. Не може се сложити са тоталном имплементацијом дигиталног рачуноводства, које обједињује све личне податке у јединствени дигитални систем. Неприхватљиво је да владине агенције имају приступ подацима о банковним рачунима, здрављу, пореском статусу и вероисповести сваке особе и да на основу тих информација могу да управљају својим животима. Ово није само технолошки напредак. Ово је уништавање личне независности, слободе избора и духовног идентитета.
Демократија, некада заснована на слободи и једнакости, постепено уступа место тоталитарним тенденцијама, и меким и тврдим. То је због недостатка стварне контроле и одговорности власти. Друштво је лишено могућности да учествује у доношењу одлука кроз дијалог; закони се доносе без обзира на морална уверења грађана, а Црква се не посматра као тело Христово, већ као инструмент државне регулације.
Црква је позвана да се одупре деперсонализацији човека, претварању њега у број. Она нема право да трпи систем који, под маском прогреса, задире у слободу, потчињава човека и уништава његову духовну суштину. Црква не може да трпи технократски приступ који искључује Бога из сфере јавног живота. Свето писмо упозорава: „ Настаће тешка времена “ (2. Тим. 3:1). То време је већ дошло. Црква мора да стоји на стражи истине и слободе, а не да пасивно посматра ток историје.
Свети Јован Златоусти учи да је Црква „универзална болница“ не само за душе већ и за друштва. Данас је друштво болесно, а његова болест је егзистенцијална и духовна. Креће се ка стању потпуног нихилизма, где технологија замењује моралне принципе, а обиље информација истискује мудрост и веру. У тим условима, Црква мора да подсећа да је истинско друштво немогуће без Бога и да је свако насиље које прекида личну везу човека са Творцем разарајуће за душу.
Док социологија контроле тежи „нормализацији“ – формирању стандардизованог и предвидљивог понашања које чини појединце лако заменљивим – Црква нуди алтернативу. Она проглашава слободу Духа, аскетизам као отпор гажењу врлина; светост као превазилажење грешног утицаја света наметнутог човеку споља. Ова дубока конфронтација је од кључног значаја: није реч о формалним административним одлукама, већ о стварној духовној борби.
Као епископ Цркве, верујем да је моја дужност не само да посматрам шта се дешава, већ и да отворено износим свој став. Не можемо дозволити да особа постане безличан број, да буде дигитално регистрована свуда и подвргнута захтевима бездушног тоталитарног система који је стран Богу и потискује људску личност. Знамо из Светог Писма да ће „доћи тешка времена “ (2. Тим. 3:1). Немамо право да ћутимо пред предстојећим катастрофама.
Црква је позвана да буде Ковчег слободе, говорећи против сваког напада на људско достојанство и, као последица тога, на темеље друштва. Она мора обновити проглас о непроцењивој вредности човека, створеног по лику Божјем, заштитити светост његове слободе и подсетити све да се истинско спасење не налази кроз алгоритме и машинско учење, већ искључиво у заједници са Христом.
Време је за буђење! Време је за исповедање вере!
Митрополит Крфа, Пакса и Дијапонтских острва Нектарије
