ПОБЕДИО РАК Растко Шуљагић: Лакши сам за тумор величине телефона!

1

rastko-suljagic-foto-vfbde-1447399512-783505

Млади голман Растко Шуљагић добио је најважнију битку у животу – победио је рак лимфи. Некадашњи омладинац Црвене звезде, данас чувар мреже Штутгарта у исповести Куриру открива кроз какав пакао је прошао.

Растко Шуљагић је момак ведрог духа и позитивног размишљања, а о болести коју је победио прича без устезања. За њега једноставно не постоји питање на које не може да одговори.

Како си сазнао за болест?
– Био сам на регуларном систематском прегледу у Дњепропетровску, клубу за који сам бранио као позајмљен играч Штутгарта. Мислио сам да сам закачио неки вирус што сам рекао и лекарима. Био сам на антибиотицима, па су ме послали на додатна испитивања где су видели да нешто није у реду – прича за Курир Растко Шуљагић.

И шта бива после?
Открили су ми тумор. Био је величине 14x10x13цм и налазио се у средогрудју. То вам је као да величине мобилног телефона! Чак и поред тога нисам имао никакве симптоме и захвалан сам Богу што је све у право време откривено.

Како си се осећао када су ти рекли дијагнозу?
– Једноставно нисам веровао. После разговора са родитељима и забринутости у њиховим очима, пристао сам на лецење хемотерапијом, иако испочетка нисам био за то. Милсим да ми је начин на који сам то прихватио тј. начин на који нисам прихватио, доста помогао у последњих десет месеци. Све болести иду из главе- какве су вам мисли такав вам је живот!

Где си се лечио и како је ишао опоравак?
– Дошао сам у Београд. Хвала професорки Тукић са ВМА којој дугујем велику захвалност и осталим сестрама које су ми улепшали сваки тренутак током лечења. Вратио сам се у Србију јер је породица била уз мене, иако сам имао могућност да се лечим у Немачкој.

Колико месеци је трајало лечење?
– Око десет месеци. У јануару су почели први прегледи. Жакључно са 27. октобром када сам добио последњи званични резултат да више нема трага карциному.

Колико си примио хемиотерапија и како си то подносио?
– Прошао сам кроз шест циклуса хемотерапија, шест месеци, на сваких 14 дана… Три дана након терапије бих се осећао испијено, уморно. Нисам био сав свој али и ти дани су пролазили брже и лакше уз сву подршку коју сам имао. Како су террапије одмицале било ми је све теже. Отров (хемотерапија) се таложи у организму, али и ја сам био све јачи и одлучнији ка постизању циља – излечења. Окупио сам позитивне људе око себе и што мање размишљао о проблему

Како је твоја породица све то поднела?
– Позитивну енергију црпим из куће. Отац као глава куће је увек виспрен,али знам да он своју енергију црпи од мајке- која је врат породице. Као највећа подршка ту је био мој “мали бата”.Он је и поред 12 сати радног дана у Америци налазио времена и снаге да се свакодневно чује са мном и да ми помогне да одржим осмех на лицу.

Да ли си био на специјалном режиму исхране?
– Исхрана је кључ свега! Можете да возите Ферари, али уколико сипате лоше гориво у њега, неће ићи! Уношење “празних” намирница је уствари уношење мртве хране тако да сам се трудио што више једем пресну односно живу храну. Свако јутро ме је чекао свеже цедјени сок од разних поврћа и свежа сурутка из млекаре Марић. Све у свему: “ Хвала мама!” Није баш лако као што звучи, али уз јаку вољу и жељу небо је граница нашим могућностима!

Шта данас једеш и како се храниш?
– Трудим се да наставим са сличном исхраном. У томе ми помаже Рада Милошевић, која је многе људе излечила од рака и то само исхраном и природним путем, без хемотерапија. Тренутно сам у фази чишћења од хемо и радио терапије. На томе ћу морати да порадим наредне две до три године.

Како је сада, како је све деловало на тебе?
– Дефинитивно једно велико животно искуство где човек научи доста тога о себи и животу генерално. Из човека мора да исијава љубав, срећа, радост… Материјане ствари одлазе и долазе, док живот само пролази. Сада доста ситуација сагледавам другачије. Увек тражим позитивну перспективу јер многе ствари нису вредне наше нервозе и незадовољства. Ако верујемо у то да је живот тежак, тужан и страшан, своју пажњу ћемо усмерити на проналажење управо тих аспеката. То исто важи и за позитивне мисли, која нас воде ка томе да у животу опажамо прилике и шансе и проналазимо ресурсе у себи и насим капацитетима.

Шта данас мислиш о животу јер имаш свега 20 година?
“Царпе Дием”! Они који су већ ушли у пету деценију живота сложиће се са мном да живот продје у једном трептају ока. Из овог искуства научио сам да сваки дан треба живети пуним плућима са осмехом на лицу. Свестан сам да нам услови за живот нису савршени, да људи свакодневно имају хиљаду и једну бригу, али на крају све ће то сутра бити јуче. Докле год “проблеме” прихватимо са позитивном енергијом и надом која последња умире, ма какви они били, смеши нам се светла будућност.

Шта мислиш о својој професији – фудбалу?
Она наша каже: “Како сејеш тако и жањеш”. Захвалан сам што сваки дан могу да изадјем на терен и пружим 120% својих могућности. Уколико нешто радите срцем успех је загарантован.

Да ли си можда био у контакту са Вилотићем и Крстичићћм јер су и они имали такву болест?
-Знао сам да су Милан Вилотић и Ненад Крстичић одиграли исту утакмицу- ако могу тако да се изразим, али нисам био у контакту са њима. Њихова прича ми је додатно улила снаге које никада није на претек. Касније сам сазнао да су многи велики спортисти имали исте проблеме. Имао сам моменте када сам се питао да ли ће моје тело моћи да издржи све напоре у спорту. Да би сте напредовали морате константно да терате организам “ у црвено”-на голу може бит само један. Тако да уколико не напредујте ви стагнирате, а уколико стагнирате у ствари назадујете. Ред, рад и дисциплина и правилна исхрана воде напретку. То смо смо видели на примеру Новака Дјоковића.

Јеси ли спреман да поново станеш на гол?
– Одрадио сам неколико тренинга са Штутгартом. Припремао сам се у Србији. Радио сам у акдемији Виборга Коцеића, коме много дугујем. Доста тога се променило у Штутгарту за ових годину ипо колико ме није било у клубу. Драго ми је да видим саиграче опет, а судећи по њиховим лицима њима је још драже. Први тренинг је добро прошао, спремам се за зиму до тад очекујем да се вратим у топ форму.

Шта мислиш о својој генерацији 95 из Црвене звезде?
– Жао ми је што нисам имао прилику да станем медју стативе „у рупи“… Али ко зна можда последње године каријере проведем тамо где сам и поцео. Мислим да је Звезда направила велики пропуст што моју генерацију није комплетну увела у први тим. Максимовић, Симић, Јанковић… Да не набрајам. Све су то мајстори с лоптом, али фантастичан тим као целина. Свако је био спреман да „погине“ за саиграча на терену.

Шта мислиш о актуленим темама и односима младих фудбалера и старлета у Србији?
– Мислим да је тужно што медији толико пажње посвећују тим темама. Има Србија много људи и ствари којима може да се поноси. Имамо ми Срби много боље вредности од тих глупости којима се бавимо. Искрено.

Нормално је да лепе девојке иду уз младе фудбалере, а верујем да ни њима није лако да их одбију… Ја волим други тип девојака и имам срећу што сам рано отишао из Србије јер утицај друштва је чудо. Није добар пример да млада и лепа девојка каријеру гради као старлета. Ваљда је боље да заврши факултет, добије диплому запосли се и води фирму. Оне опет иду линијом мањег отпора, ко ће толико да се мучи кад може само да се појави у ријалитију и скине гола.

Извор: Курир