Pročitaj mi članak
Могу га у Србији (стипендисти) волети или (они остали) не, али једно је сигурно – глас Џорџа Сороша се с пажњом слуша у “свом нормалном свету” којем такозвани српски реформатори наводно теже. “Пред нама су веома тешка времена, која се на многе начине могу упоредити с Великом депресијом из 30-их година,” изјавио је светски познати финансијски маг у интервјуу за амерички часопис Њузвик пред одлазак на годишњи Светски економски форум у Давосу још крајем јануара 2013.[1]
(Фонд стратешке културе)
Штавише, према Сорошу, тај “нормални свет” се “суочава с најопаснијим периодом у модерној историји – периодом зла”. Дакле, не никако с временом доласка распомамљених “инвеститора” из тзв. развијеног света који у редовима који се протежу до Будимпеште само чекају на Хоргошу да Србија добије “датум” како би похрлили у њу и обезбедили јој неограниченог хлеба без мотике, у Фукујамином свету у којем је историја одрадила своје и сада „невидљива рука тржишта“ доноси благостање свима. Јер, објашњава Сорош, управо се “суочавамо с општим ограничењима развијеног света, која прете деценијом стагнације, ако не и горим од тога”.
Наравно, ништа суштинско се није десило од јануара па до данас, поготово не на простору Европске уније, што би указало да Сорош није у праву. Упркос томе, београдске власти остају „принципијелне“: ЕУ нема алтернативу. И по цену суштинског одрицања од Косова и Метохије. И по цену одрицања од суштинског отварања према остатку света, који још увек има шансу да се како-тако извуче из кризе, или је бар преживи.
Ту долазимо и до друге поруке, практично истоветне, која долази српској јавности – тј. дошла би када та јавност уистину постојала – са једне друге стране. У предавању одржаном 10. јуна 2013. на Филозофском факултету Универзитета у Београду, др Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживањаистакао је да је “полазна оцена на којој се данас заснива спољна политика Русије да се свет налази у дубокој кризи, која је у ствари криза функционисања капитализма” који, “неспособан да одговори на потребе савременог света, само продукује дубоку кризу, која није само економска и финансијска, него и морална”.[2]
Дакле, представници практично два супротна пола – (руске) цивилизације и анти-цивилизације, како један француски колега којег др Решетњиков цитира карактерише оно што је остало од европске цивилизације (која се на поменутом руском институту иначе назива “постхришћанском”) – говоре нам исто. Не само језиком економских већ и моралних категорија.
Сорошев рецепт, ако се тако уопште може и оквалификовати, је следећи: “Није тренутак мислити само о заштити имовине, већ и буквално избећи катастрофу” у деценији стагнације која следи – “ако не и горим од тога”. Другим речима – треба спасавати живу главу.
Др Решетњиков ту нуди конкретнији излаз: “Србијаима избор – или ћете на Титаник или на наш чамац. Наш чамац ће можда опстати, али Титаник ће сигурно потонути!” А којим правцем иде руски чамац? На првом месту, ка продубљавању односа са једином земљом ЕУ за коју се процењује да може да преброди кризу – Немачком. На другом – још важнијем, како је истакнуто, ка Кини на првом месту, али и ка великим земљама азијско-пацифичког региона, као што су Индонезија, Филипини, Јужна Кореја, Вијетнам. Трећи правац припада сарадњи са осталим земљама БРИКС-а – Бразилом, Индијом и Јужном Африком.
Ипак, “за Русију је најважнији правац изградња и јачање Евроазијске уније, која представља алтернативу и за низ балканских и источноевропских земаља, као што су Србија, Бугарска, Грчка, Чешка, Словачка, балтичке земље”.
Наравно, ово што др Решетњиков говори није нов поглед који долази из Русије, као што ни став Џорџа Сороша није био први такав став који је на (анти)цивилизацијском антиподу изнесен. Но, није тек тако Србија означена као „црна рупа“ на мапи глобалне електронске шпијунаже америчке Националне агенције за безбедност.[3]
Неки ће тврдити да „Американци о Србији знају довољно тога, па им није неопходно накнадно праћење и шпијунирање“, или да је „могуће да су Американци снимали Србију, видели да од нас нема потенцијалне опасности и обуставили даљи надзор“.
Но, постоји још једна, изгледнија опција, а то је да је у Србији реализован сценарио најближи пентагонском идеалу „потпуне доминације спектрума“, односно „кумулативни ефекат доминације у ваздушном, копненом, поморском и свемирском домену, као и у информативном простору, што омогућава извођење заједничких операција без ефектног отпора или ограничавајућег ометања“. Другим речима, Србија је под посебним режимом.
Јер, само тако се може објаснити потпуно одсуство било какве могућности покретања иоле смислене дебате у јавном информативном простору Србије (баш као што се створио утисак немогућности покретања било каквог јавног деловања које би суштински могло да доведе у питање постојећи друштвено-политички анти-поредак) о реалној позицији Србије у времену и простору, о опцијама које су изгледне да би земља уопште имала шансе да опстане у „злом времену“ које неминовно долази.
У простору потпуне доминације спектрума, излизани слогани о ЕУ и „датуму“ као врховној вредности се, осим у својеврсним катакомбама као што су алтернативни сајтови, трибине или уски друштвени кружоци, једноставно немају где оспорити, нити постоје механизми путем којих би се дословно животна питања проблематизовала унутар процеса којима се управља друштвом и третирала на релевантан начин. Као да је Србија као целина под индукованом хипнозом – она је глува, слепа, без чула мириса, додира и укуса. Њој је одузета могућност да реагује на промене у свету око себе, на опасности које јој прете. Једино јој се сервира мантра – ЕУ, ЕУ, ЕУ… И, попут некакве биљке, њеном државном организму је једино допуштено да се креће у правцу те „светлости“. Сорош? Решетњиков? Косово? Устав? Не – ЕУ, ЕУ, ЕУ… Датум, датум, датум… Фарма, фарма, фарма… Вучић, Вучић, Вучић…
Има ли икога у Србији ко је, осим појединаца и мањих група, имун на ову индуковану хипнозу? Има. То су, на првом месту, Срби са Косова и Метохије, „сами против свих“.[4] Да ли зато што им је опстанак у питању, да ли зато што им посебну снагу даје битисање на светој, крвљу мученика и јунака натопљеној земљи – они тренутно представљају најважнији корпус имуних на индуковану хипнозу. И зато је притисак на њих и најјачи. Зато се и не може добити „датум“ док се они потпуно не неутралишу. Јер, само би хипнотисана Србија могла да се „добровољно“ прикључује оболелом организму какав је данашња ЕУ, да се добровољно укрцава на европски Титаник уместо да тражи спас у чамцу који је још увек стрпљиво чека. Тај чамац за спасавање јесу Русија и евроазијске интеграције, које је она сада коначно у прилици да отворено нуди.
Срби са севера позивају остатке свесне Србије да се на Видовдан окупи.[5] То је добар дан да се изрази не само опредељење за Косово у саставу Србије, већ и решеност да Србија живи. Да не потоне са Титаником. Да избегне катастрофу. Да опстане не само небеска, већ и земаљска Србија – коју би њени наводни пропагатори иначе сигурно одвели у катастрофу. Има ли ЕУ алтернативу? Има. Та алтернатива се зове – живот.
[1] http://www.vaseljenska.com/svet/soros-cekaju-nas-teski-sukobi-i-katastrofa/
[2] http://fakti.org/rossiya/resetnjikov-ili-cete-na-titanik-eu-ili-sa-putinovom-rusijom
[3] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/BiH-i-Kosovo-pod-lupom-Srbija-crna-rupa-spijuniranja-SAD/121895.html
[4] http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/11/srbi-sa-severa-kosmeta-sami-protiv-svih.html
[5] http://www.nspm.rs/hronika/slavisa-ristic-miting-na-vidovdan-da-organizuju-patriotske-stranke-a-ne-srbi-sa-kim.html
Александар Павић
