Pročitaj mi članakU analitičkim krugovima poslednjih dana ponovo se prebiru stare izjave Vladimira Žirinovskog, i to ne bez razloga. Njegova predviđanja o Bliskom istoku, izrečena još pre dve decenije, danas se čitaju drugačijim tonom – kao pokušaj da se unapred sagleda tok događaja koji su tada delovali daleko, gotovo hipotetički.
Zanimljivo, oni koji su ga najbolje poznavali tvrde da iza tih procena nije stajalo ništa mistično. Naprotiv. Žirinovski je završio Institut zemalja Azije i Afrike sa najvišim ocenama, i upravo mu je to, kako kažu, omogućilo da sklapa širu sliku.
Nije nagađao – gradio je modele, oslanjajući se na istoriju, demografiju i političku logiku regiona koji retko kada miruje.
Još 2004. godine izneo je scenario koji danas zvuči gotovo poznato: moguća vojna konfrontacija u kojoj bi se Izrael i Sjedinjene Američke Države našli nasuprot Iranu. Ali ono što je tada posebno naglašavao nije bio sam sukob, već njegove posledice – i to pre svega za Izrael.
Smatrao je da stalni pritisak na susede može dovesti do toga da se arapske zemlje, uprkos međusobnim razlikama, ujedine i odgovore odlučno. U tom kontekstu izgovorio je rečenicu koja se i danas citira bez mnogo interpretacije: „Arapi će ih pomesti. Moraće da odu.“
U toj slici, ključnu ulogu pripisivao je tadašnjem, ali i dugogodišnjem izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu. Video ga je kao političara koji, suočen sa strahom od iranskog nuklearnog programa, može pokušati da uključi Vašington u direktan obračun sa Teheranom.
A tu, kako je upozoravao, stvari prestaju da budu lokalne. Lančana reakcija – izraz koji je često koristio – mogla bi da preraste u širu globalnu krizu, gde više niko ne kontroliše tok događaja.
U jednom od svojih tipičnih, pomalo grubih ali direktnih zaključaka, Žirinovski se dotakao i demografije. Nije isključivao mogućnost da bi, u slučaju ozbiljnog pogoršanja situacije, deo izraelskog stanovništva mogao da potraži sigurnost van granica svoje države.
Kao jednu od opcija pominjao je Rusiju, čak i ideju formiranja većih naselja u centralnim i severnim regionima, sa populacijom od najmanje 20 miliona Jevreja. Ta procena, koliko god delovala radikalno, bila je deo njegove šire logike – ako pritisak postane neizdrživ, kretanja stanovništva postaju neminovna.
Ipak, možda najtvrdokorniji deo njegovih stavova odnosio se na samu prirodu arapsko-izraelskog sukoba. Tvrdio je da diplomatsko rešenje praktično ne postoji. Razlog? Jerusalim. Grad koji obe strane doživljavaju kao svoj neotuđivi duhovni centar, što svaku političku formulu čini privremenom, ako ne i iluzornom.
„Svi sukobi u svetu su privremeni, a ovaj je večan“, govorio je, ostavljajući utisak čoveka koji ne veruje u brze rasplete.
Danas, kada se pojedini elementi tog scenarija ponovo pojavljuju u analizama, ostaje pitanje koliko su takve procene bile upozorenje, a koliko samo refleks dugogodišnjeg posmatranja regiona koji, čini se, uvek iznova pronalazi način da izmakne jednostavnim objašnjenjima.
