Pročitaj mi članakIzgleda da je trenutni rat na Bliskom istoku, za koji ni Izrael ni Sjedinjene Države nisu bili spremni, ali za koji je Iran bio potpuno spreman, prelomna tačka za suštinski imperijalnu strategiju Trampove administracije.
Ograničavanjem globalizacije, koju su SAD širile poslednjih 40 godina, Vašington je krenuo putem izgradnje vertikalne strukture moći usredsređene isključivo na Ameriku, gde bi svi ostali bili tretirani jednako, bilo da su prijatelji i saveznici ili protivnici i „parije“.
Prema Trampovoj Strategiji nacionalne bezbednosti, ideologija je proterana iz spoljne politike, iako je bila rezervisana za posebne prilike, poput nedavnih poziva Irancima da izađu na ulice i „svrgnu režim“ kako bi mogli da izaberu novi sa Sjedinjenim Državama kao odlučujućim glasom.
Već je jasno da je to bilo nesrećno i kontraproduktivno.
U nastojanju da svojoj Americi obezbedi posebno mesto u novom svetskom poretku, Trampova administracija se u početku oslanjala na nametanje carina svima i profitiranje od njih sve dok strane kompanije ne reindustrijalizuju SAD lokalizacijom svoje proizvodnje.
Ispostavilo se da će to potrajati, a da u međuvremenu umanjuje profite uvoznika i podstiče inflaciju. Ali, rok je kratak – srednjoročni izbori za Kongres su zakazani za 3. novembar, a Vrhovni sud SAD je presudio da je Trampova administracija uzurpirala budžetske prerogative Kongresa.
Tada je za cilj proglašena transformacija Sjedinjenih Država u dominantnu energetsku silu, posebno zato što je revolucija škriljaca bila na vrhuncu, kao i američka proizvodnja nafte. A energetski pritisak je zahtevao agresivnu spoljnu politiku.
Uspostavljanje kontrole nad resursima Grenlanda i Kanade odmah je propalo: Danska i Kanada, čudno, pozvale su se na svoj suverenitet kao zemlje „slobodnog sveta“.
Pitanje suvereniteta se pokazalo relativno lakim za zaobilaženje u slučaju Venecuele: u njenom slučaju se Tramp pozvao na „diktaturu“ i ograničio se na uspostavljanje kontrole nad trgovinom njenom naftom.
Suština iranske katastrofe je u tome što nije postojao plan za dugotrajnu vojnu operaciju – ona jednostavno nije bila predviđena (kao Napoleonov napad na Austerlic).
Municije je već premalo. Nosači aviona (jedan se vratio u matičnu luku na popravku, drugi je povučen dalje od iranske obale, a treći je nestao u magli saopštenja Bele kuće) pokazali su se kao oružje kolonijalnog ratovanja…
Regionalne sile, zatim Evropljani, Turska (kao „sledeći neprijatelj“ B. Netanjahua) i Baku odbili su da učestvuju u ratu koji nije njihov. Shodno tome, planovi za kopnenu operaciju su propali jer su i Kurdi takođe odbili…
Trenutno se sve svelo na zatvaranje Ormuskog moreuza, koji SAD ne mogu da deblokiraju.
Iran, čiji se centar donošenja odluka razumljivo pomerio na snage bezbednosti, ovog puta je mnogo odlučniji nego što je bio prošlog juna.
Dok se Vašington, koristeći retoriku kao paravan, „nežno“ povlači, Tel Aviv je krenuo u Liban radi demonstracije snage. Preti da će tamo stvoriti „drugu Gazu“, gde dve i po godine nije uspeo da razoruža Hamas ili slomi volju Palestinaca za otporom.
Udari na Iran takođe nemaju izglede, posebno zato što je Teheran praktično dobio kart blanš da uzvrati, kao i da uništi američke baze u regionu i pokaže da je biti saveznik SAD nebezbedno.
Ovo aludira, mada manje direktno, na Evropu, koja je, kako je izjavio M. Rute, odskočna daska za projektovanje američke moći izvan zone odgovornosti NATO-a. Ali, baze u Evropi ne mogu zameniti one na Bliskom istoku – od Evropljana se traži da postanu plaćenici: Tramp ukazuje na nedostatak takve spremnosti svojim saveznicima.
Prostor, uključujući stratešku dubinu, i vreme nisu na strani SAD i Izraela.
Netanjahuove izjave da Izrael postaje regionalna i „na neki način“ globalna supersila, vise u vazduhu i skupo koštaju izraelske građane…
Stoga ne čudi što se Bela kuća sedmog dana okrenula Bogu, naglašeno uvodeći versku eshatologiju u sukob (namera „hrišćansko-cionističkog“ krila administracije da ubrza Drugi dolazak stvaranjem Velikog Izraela „od Nila do Eufrata“ koji nikada nije postojao), a desetog je Tramp pozvao Kremlj.
Ovome komentar nije potreban.
Spoljnopolitička katastrofa bez presedana po razmerama i spektaklu mogla bi skupo koštati celu republikansku administraciju. Tramp bi trebalo da poseti Kinu 31. marta, gde je očekivao da će se pojaviti sa adutima uspostavljene kontrole ne samo nad venecuelanskom već i nad iranskom naftom. Da bi se izbeglo američko poniženje, ta poseta može biti odložena.
Ali, establišment („duboka država“) – što je najvažnije – neće oprostiti Trampu pad berze, ako do toga dođe, što diktira brz kraj sukoba svim potrebnim sredstvima, uključujući i „engleski izlazak“, to jest -prepuštajući sve Izraelu.
Pokret MAGA treba vratiti njegovim korenima, a to će ićiu prilog DŽ. D. Vensu, kome bi Tramp mogao da ustupi svoje mesto ako republikanci izgube oba doma Kongresa u novembru (njegova prednost je i to što nije umešan u „aferu Epštejn“).
Sudbina konzervativne revolucije i pozitivna transformacija Amerike postaju najveći faktori geopolitičke i druge neizvesnosti.
Približava se 250. godišnjica Sjedinjenih Država, a čini se da se Tramp suočava sa geopolitičkom izolacijom.
Posleratni međunarodni pravni poredak je Zapad uništavao tokom celog posthladnoratovskog perioda, prvo pod ideološkim sloganima, a zatim, posebno pod Trampom, otvorenom proizvoljnošću. U isto vreme, Pax Americana se raspadao (istorija pokazuje da su najbolji rušitelji oni koji vatreno veruju da jačaju i spasavaju). A Tramp je, prema Entoniju Skaramučiju, rođeni razarač.
Sada izdaja i postavljanje ekstremnih ciljeva u međunarodnoj politici sve svode na čistu fiziku (radim šta mogu bez procene posledica – uključujući i za sebe, kao što je očigledno u slučaju zapadne politike prema Rusiji i trenutne iranske avanture)… Zato civilizovano, diplomatsko rešenje (kako je nedavno indirektno priznala Ursula fon der Lajen) bilo kog sukoba postaje praktično nemoguće.
Sve se vraća na feudalizam i, generalno, na pretkapitalistički period.
Teheran je primoran da uništi američko vojno prisustvo na Bliskom istoku i nastoji da nanese maksimalnu štetu izraelskoj infrastrukturi upravo zbog nedostatka vere u efikasnost bilo kakvih sporazuma.
Stupa li na snagu ono biblijsko „ko se mača late, od mača će i poginuti“?
…Zapad je dovoljno razotkrio prirodu i globalne posledice svoje „faustovske“ (prema Otu Špengleru) civilizacije. Ono što je s pravom nazvano „dogovorom sa đavolom“ iscrpelo je svoje tehnološke i druge resurse, a nastavak zapadne hegemonije u njenim različitim dimenzijama postaje pretnja samom postojanju čovečanstva (posthumanizam itd.).
Sam koncept progresa zahteva istinski kolektivnu reformulaciju zasnovanu na celokupnom akumuliranom iskustvu sveta.
